Jedna od najvećih zabluda koju sam imala tokom trudnoće jeste da dojenje dođe prirodno i lako. Uprkos tome, ipak sam išla na razne edukacije i radionice, ali teorija je nula kada vam u naručje daju gladnu bebu koju treba da nahranite. Tada sam shvatila da ovde ne vredi biti štreber.
U porodilištu sam gledala pored sebe žene koje stiskaju grudi i govore krenulo je mleko - moje stiskanje nije izazvalo nijednu kap. Setila sam se, stavljanje bebe na dojku češće najbolje podstiče laktaciju, ali tada sam preterala i ispala pravi mazohista. Bila sam uporna i stavljala bebu neprestano i iznova, dete je bilo non-stop na grudima, ali kroz samo par sati bradavice su bile krvave i crvene. Ta upornost nije davala rezultate ni na drugom planu jer je beba i dalje plakala gladna, a onda se pojavila sestra sa dohranom.
Nakon toga beba bi mirno zaspala, ali čim bi otvorila oči, ja bih je opet stavljala i tako u krug. Zvala sam sestru da mi pokaže gde grešim, na brzinu je promrljala nešto, ali bez novih informacija koje bi mi značile.
Rekla sam pedijatru u viziti da nema mleka, a on se našalio: "Pa šta, nek muž kupi kravu." Rekao je posle: "Ne brini, krenuće." I krenulo je pomalo, čuveni žuti kolostrum koga zovu "prirodna vakcina". Kada sam došla kući sa strašnim ragadama, ubrzo je stigla i patronažna sestra. Htela je da mi pokaže kako da se izmlazam, a svaki stisak njene ruke izazivao je toliko strašan bol, ostavljao modrice, kao žiletom da vam neko seče bradavice. Rekla je: "Mleka ima, ali dete ima blagu žuticu, dajte mu dohranu da bi izbacio kroz stolicu višak bilirubina. Inače, može da završi na infuziji."
Kasnije sam saznala da nije bila u pravu. Ali nema većeg straha od straha roditelja koji su dugo čekali dete - oni broje svojoj bebi i trepavice, pričam iz svog iskustva. Tada je krenula borba zvana kombinacija dohrana plus dojenje. U međuvremenu me pozvala moja majka koja se borila sa strašnim mastitisom i rekla moraš ručno da se izmlazaš inače slede temperatura i stvoriće se upala.
Svako izmlazanje je za mene bilo strašno mučenje,toliko da sam znala da vrištim od bola, a suze su same tekle. Pozvala sam baku da pitam za savet, a ona je rekla: "Sine, nema majke koja se nije isplakala nad svojim grudima, to tako mora." To me je slomilo, nisam više mogla da trpim bol, a toliko sam bila slomljena da mi je muž savetovao da odustanem od dojenja. Za mene to nije bila opcija.
Pozvala sam drugu patronažnu sestru koja mi je objasnila da to ne treba toliko da boli, pokazala hvat, rekla da mažem ragade svojim mlekom pored lanolina, da budu sve više na vazduhu i kako da se izmlazam pumpicom. Ipak, ostao je jedan od glavnih protivnika dojenja - dohrana. Beba se sve više navikavala na flašicu, na dojci bi se više uspavljivala zbog žutice. Dohrana je uzimala prednost. Kako je žutica nestala, ostala je navika dohrane, a dojenje je nekako otišlo u drugi plan. Beba bi se posle par cugića bunila što mleko ne lije.
Upornost mi je jača strana, ali kada se beba razbesni i rasplače, osećate se nemoćno i onda je flašica postala glavna opcija. { if (!el.dataset['scriptCreated']) { el.addEventListener('click', e => { e.preventDefault(); document.querySelector('.header-extra__icon .icon-user--avatar').parentNode.click(); }); el.dataset['scriptCreated'] = 'created'; } }); } }, 1000);}