Kako je Tejlor Svift oživela Ofeliju

Tejlor Svift reinterpretira sudbinu tragične heroine iz „Hamleta“ na svom novom albumu „Život jedne šougerle“. Ali da li joj je zaista bilo potrebno spasavanje?

Ne samo da je oborila rekorde, Tejlor Svift je novim albumom odlučila da menja sudbinu tragičnih žena iz legendarnih književnih dela. Ona je u svojoj pesmi na novom albumu The Life of a Showgirl“ reinterpretirala Ofelijinu sudbinu iz „Hamleta“.

„Niko ne voli ludu ženu“, peva Svift u pesmi sa svog albuma „Folklore“ iz 2020. godine. Nije baš tako: Tejlor Svift voli ludu ženu. Njena diskografija vrvi od vatrenih prikaza ženskih likova koje je patrijarhalna kultura tradicionalno odbacivala, pa čak i kažnjavala zbog drugačijeg ponašanja. Razmislite o spaljenim vešticama iz pesme „I Did Something Bad“, „ludoj“ bivšoj curi koju duhovito portretiše u spotu za pesmu „Blank Space“ ili naslovnoj „Made Woman“ (luda žena) koja se ruga svojim kritičarima rečenicom: „Svaki put kada me nazovete ludom, postajem još luđa — šta kažete na to?“, piše Njujork tajms u velikoj analizi.

Inspiracija umetnika

Bilo je samo pitanje vremena kada će Svift napisati pesmu koja se odnosi na jednu od najznačajnijih i najtužnijih likova koju povezuju s feminističkim ludilom: Ofeliju, tragičnu heroinu „Hamleta“ koja poludi i biva dovedena „do blatnjave smrti“ utapanjem u potoku.

Svift je to konačno učinila na pesmi „The Fate of Ophelia“, uvodnoj numeri i prvom singlu sa svog 12. albuma „The Life of a Showgirl“ koji obara sve rekorde, i svakako je dala sve od sebe: ne samo da se narativ pesme fokusira na priču o Šekspirovoj prezrenoj danskoj devojci, već muzički spot počinje tako što Svift pozira kao model za prerafaelitski portret Ofelije (verovatno zasnovan na čuvenoj slici Džona Evereta Milea iz 1852. godine), a sam omot albuma je neka vrsta modernizovane verzije Mileove slike, sa Svift okićenom draguljima uronjenom u vodu— iako gleda u posmatrača, prkosno živa.

Svift nije jedina koja crpi umetničku inspiraciju iz Hamletove ljubavi. Ofelija je vekovima bila predmet kulturne fascinacije i ubedljivo je najčešće slikana Šekspirova heroina. Iako je u „Hamletu“ prikazana samo u pet od 20 scena drame – sporedni lik po čisto tekstualnim standardima – ona ima preveliku auru, delom zbog dvosmislenosti njene smrti (da li pada u potok ili skače?) i seksualizovanog naboja koji oživljava Šekspirove opise njenog ludila.

Mnogi muzičari su je koristili i kao muzu, delom zato što je melodična. Robi Robertson ju je tražio na razigranom singlu grupe The Band iz 1975. godine, kao što su to nedavno učinili i The Lumineers na folk hitu iz 2016. godine. Tekstopisac grupe The Grateful Dead Robert Hanter, upotrebio je evokativnu frazu „sudbina Ofelije“ u pesmi benda „Althea“ iz 1980. godine, činjenica zbog kojeg se autorka teksta u Njujork tajsmu pitala da li je Svift tajni fan Deadhead. Kao stanovnica Dilanovog albuma „Desolation Row“, Ofelija se oseća kao da ima 22 godine na najgori način: „Ofelija, ona je ispod prozora / Zbog nje se toliko plašim / Na njen dvadeset drugi rođendan / Ona je već stara devojka.“

Pokorna žrtva ili feministička junakinja?

Neki čitaoci vide Ofeliju isključivo kao pokornu žrtvu. Ali drugi, uključujući i neke feministkinje, pokušali su da je ponovo vide kao lukavo buntovnu figuru, tumačeći njeno ludilo kao odbacivanje patrijarhalne logike. Natali Merčant je krenula tim putem na svom albumu iz 1998. godine, „Ofelija“, čija naslovna numera reinterpretira Ofeliju kao neku vrstu Everywomen (svakežene) koja putuje kroz vreme, boreći se kroz vekove sa različitim manifestacijama ženskog ugnjetavanja. „Ofelija je bila buntovnica, sufražetkinja u plavoj čarapi“, peva ona, „koja je lečila društvo između svojih cigareta.“

U Sviftovom elegantnom, veselom i zarazno privlačnom novom singlu, Ofelija nije toliko figura subverzivne moći koliko najgori mogući scenario: „Spasila si mi srce od sudbine Ofelije“, kaže ona ljubavniku u refrenu. (U intervjuu objavljenom u „The Official Release Party of a Showgirl“, pratećem delu albuma koji se pušta u AMC bioskopima, Svift napominje da je ovo drugi put da je prepisala Šekspirovu tragediju da bi imala srećan kraj u životu: Vidite i sudbinu Romea i Julije u njenoj „Love Story“.)

Oda ljubavi

„Da nikada nisi došao po mene“, peva ona u novoj pesmi, „možda bih se udavila u melanholiji / Zaklela sam se na vernost sebi, sebi i meni / Neposredno pre nego što si mi osvetlio nebo.“

Pesma je oda ljubavi — verovatno konstantnija u odanosti od one koju bi nestalni Hamlet mogao da ponudi Ofeliji. Ali postoji i nešto obeshrabrujuće u Sviftovom „rušenju“ jedne od najzanimljivijih heroina književnosti sa još jednom princezom koja čeka svog princa na belom konju, i u svođenju njenog ludila na nešto što bi pravi muškarac lako mogao da izleči.

Naravno, postoje ograničenja u tome kakve se priče mogu ispričati u formatu pop pesme od tri i po minuta, a sama Svift je rekla da je na ovom albumu težila sažetijem lirizmu. Ali svođenjem Ofelije na samo opominjuću priču, Svift takođe izgleda neutrališe njen električni naboj — tu zavodljivu dvosmislenost koja je vekovima navodila ljude da je slikaju, raspravljaju o njoj i pevaju njeno ime.