Godine 1982. izbio je Libanski rat, kada je posle niza sukoba, civilnih žrtava i pokušaja atentata na ambasadora u Londonu, Izrael vojno intervenisao u južnom Libanu. To je jedan od mnogih ratova u regionu, deo komplikovane političko-vojne situacije koja traje do dana današnjeg. Svedoci smo mučno dugotrajnih žestokih borbi u Gazi između izraelske vojske i palestinskog Hamasa, kao i žestokog razaranja. Te 1982. vodile su se borbe između izraelske vojske i PLO, Palestinske oslobodilačke organizacije, koja je operisala u Libanu, državi već rastrzanoj dugotrajnim građanskim ratom. O tim događajima, i danas aktuelnim, govori film "Liban", izraelski film koji je 2009. godine dobio Zlatnog lava, glavnu nagradu Venecijanskog festivala.
Scenario i režiju potpisuje Samjuel Maoz, čovek koji je 1982. ratovao kao tenkista i ovo su njegova iskustva. Ovakva tema nije mogla da prođe bez kontroverzi. I tada je, kao i sada, oko sukoba na Bliskom istoku bilo podeljeno svetsko javno mnjenje; mnoge poznate ličnosti iz sveta filma protestovale su protiv izraelske selekcije. U samom Izraelu film je naišao na osude, što nije čudno za društvo koje drži do svojih oružanih snaga i smatra ih neophodnim za opstanak. Jer "Liban" izraelsku vojsku ne da ne prikazuje u pozitivnom svetlu, već je dodat i snažan antiratni akcenat.
Neki od najboljih modernih ratnih filmova su o tenkovima i tenkistima. "Liban" je jedinstven po tome što je čitava radnja smeštena u unutrašnjost ove ratne mašine. Tenk s jedne strane pruža zaštitu svojoj posadi i može biti opasno oruđe, ali kao što imamo priliku da vidimo u tekućem ratu u Ukrajini, nemali broj puta može biti smrtonosna klopka za posadu, pogotovo ukoliko oni ili neko u lancu komandovanja načini grešku. Tenk je u "Libanu" mračno, prljavo, smrdljivo, vruće i klaustrofobično mesto za četiri čoveka unutra. Trojica se dobro poznaju odranije, ali je nišandžija neiskusni regrut, koji isprva okleva da puca. Dodatni osećaj zagušljive paranoje donosi odluka režisera da sva događanja napolju prati samo kroz nišan. "Liban" je potpuno bez muzike - sveprisutni zvuk je hidraulika kupole tenka, dok se putem nišana smenjuju scene rata, razaranja, tragedije, krvavi lokalni sukobi i reakcije stanovnika - strah, očaj, mržnja. Komandir tenka je čovek bez autoriteta i slabih živaca. Kako akcija krene naopako i tenk počne da trpi oštećenja, tako tenzije među ljudima postaju sve snažnije, još više umanjujući mogućnost da iz svega toga izvuku žive glave. Sa takvim prikazom stanja u vojci, gde osim lošeg sastava postoje i za ratne sukobe neizbežne zabune, manjak koordinacije, saradnja sa lokalnim milicijama zločinaca, sakrivanje upotrebe zabranjenog oružja, nije ni čudo što je i pored sveg međunarodnog uspeha film "Liban" kritikovan jer može odbiti mlade od odlaska u vojsku.
Količina stvari koje ne funkcionišu u izraelskoj vojsci, kao i mentalno stanje posade, povremeno odlaze toliko daleko da gledalac na "Liban" može gledati sa dozom neverice. Ali to se može pripisati glamurizaciji rata i vojnika iz drugih filmova, kao i dobrom radu izraelske vojne PR službe. Ono što je nesporno jeste da ovaj film poseduje izuzetnu atmosferu i to neobičnu za ovaj žanr, jer osećaj sputanosti i skučenosti obično ne ide uz prikaz vojnih akcija. Kako film odmiče i kako se sve oštećeniji tenk pretvara u đubrište, tako je i kontakt posade sa spoljnim svetom sve slabiji, do tačke kada se više i ne zna šta se zbiva. Stiče se utisak da je namera režisera bila da, osim ratnih strahota i unutrašnjih lomova vojnika, prikaže i bezizlaznost u takvoj situaciji. Sve i da je organizacija bolja i da stvari funkcionišu, rat je takav da je iz njega naprosto nemoguće izvući se. Posadi je više puta skrenuta pažnja da pokušaju malo da očiste tenk jer "nemoguće je ratovati u ovom haosu". Oni to, naravno, nikad ne urade.
