"Život nije prošao i treće doba može da bude lepo": Svetozar Cvetković o novom filmu i ulogama u nekoliko popularnih TV serija

Prošle godine ste bili u trci za nominaciju za Oskara s "Ruskim konzulom", a sad je to diplomski film Davida Jovanovića "Sunce nikad više".

- Volim taj film. Pravi je autorski. S velikom hrabrošću, smelošću i znanjem David Jovanović je to napravio. Nije razmišljao da li će se njegovo delo nekom dopasti. On tačno i istinito pokazuje šta se dešava, ne samo kod nas nego i u svetu, zašto to sunce nestaje i ko može da ga sačuva.

A vaša uloga Boga?

- Još sam srećniji što me reklamiraju kao Boga (smeh).

Zanimljiva je vaša uloga u seriji "Miholjsko leto", gde igrate upravnika doma za penzionere "Feniks". Kako ste reagovali kad je stigao poziv?

- Iskreno, najpre sam pomislio da je to nemoguće. Uvek zamišljate sebe kao štićenika ili gazdu takvog mesta, ali nikad - a ovde je to glavni lik - oboje u jednoj osobi. Ipak, kad sam pročitao scenario, shvatio sam koliko je ta uloga dragocena. General u prvim kadrovima prve epizode kaže da je pokušao u jednom delu svog života da stvori bajku za sebe i za druge ljude. Jako je retko da je neko u poziciji da od svog života u nečemu što se zove treće doba može da napravi nešto što može da bude lepo, optimistično, nešto što nije zasnovano na tome da je život prošao, što je zasnovano na budućnosti i nekom životu koji može da ima smisla i u tom dobu. Kad su me zvali producenti i reditelji da radim ovu ulogu i učestvujem u snimanju "Miholjskog leta", i kad sam pročitao scenario, mislio sam da treba ući u tu ulogu i nekako je odigrati, ali pomislio sam i da to ipak ne pripada meni. Međutim, kad sam pogledao prvu epizodu, prvo sam pomislio da je to realno. I da to realno pripada i meni i ljudima ovih godina, kao i onima koji ne vide više mogućnost da nešto privređuju u životu, i da na neki način treba da se smire.

Mislite li da biste uživali na takvom mestu kad za to dođe vreme?

- Nikad nisam previše razmišljao o tome. Pretpostavljam da svaki čovek ima trenutak kad mora da odluči šta mu je važno, a šta nije. Jedno je sigurno - iza svega ostaje ono što si uradio. Nekoliko kolega iz mog generacijskog kruga već razmišlja o takvom domu, a ja sam tek shvatio da ta bajka koju sam smislio u glavi zapravo može da se dogodi.

U seriji pijete viski i puštite tompus, a u privatnom životu ne pijete i ne pušite. Kako ste se pripremili za te scene?

- Nisam radio ništa posebno. Igrali smo dugo godina u Ateljeu 212 predstavu "Pijani" i predložio sam ekipi da se svi napijemo pre izvođenja, ali shvatio sam da to nije potrebno. Velika laž filma je baš u tome - glumiš i gledaoci veruju.

U seriji se mnoge žene bore da osvoje vaše srce...

- Nije prvi put (smeh).

Vaš kolega Slavko Štimac je rekao da glumac nikad ne odlazi u penziju. Da li je privilegija za jednog čoveka da stalno radi na sebi, da ne dopusti sebi opuštanje i prepuštanje, kako bismo to rekli, banalnosti življenja?

- Nije to samo Slavko rekao. I mnogi drugi koji su otišli iz ovog života i koji su bili u penziji i igrali oko 10-15 godina nakon penzije tvrdili su da možda dođe trenutak kada ne možete da izdržite sve ono što ovaj posao od vas zahteva. Ono što je bitno u istoj meri jeste ko su ljudi oko vas, ko su ti koji vas podržavaju, kritikuju, ko su oni s kojima radite taj posao... To su oni s kojima možete da komunicirate, kao i oni koji su vaši prijatelji, ali i neprijatelji.

Publika sjajno reaguje na "Radio Milevu", u kojoj i vi igrate Savu Marića.

- Kad smo počeli da radimo "Radio Milevu", niko od nas nije mogao da pretpostavi da ćemo to raditi pet godina i da će naši životi biti u nekom smislu u svakodnevnom životu određeni, ali da je to nešto što gledaju živa bića od sedam do 97 godina.

Ko je publika za novu seriju?

- Teško je reći. Na velikoj televiziji ste i vikendom posle Dnevnika. Ko su ljudi koji će to želeti da gledaju, to je vrlo škakljiva tema. Logično bi bilo da su to zreliji gledaoci, ali oni često ne priznaju da su u "tom dobu". Kao i ja kad su mi ponudili ulogu - nisam baš hteo da priznam sebi da sam spreman za ovakvu priču.

Nedavno nas je napustio vaš kolega iz Ateljea Enver Petrovci. Kako ćete ga pamtiti?

- Proveo sam s njim najbolje godine života.

On je otkrio da ste išli zajedno po cigarete starijim kolegama, poput Dragana Nikolića, u čuveni bife Ateljea 212.

- Bilo je to kao iz bajke - mi klinci iz sale skupimo hrabrost i odemo do bifea Ateljea i po cigarete. Danas to izgleda nestvarno, ali svako ko je bio tada tamo shvata o čemu pričam.

Kad počinje snimanje "Ostrva na dnu" Miloša Radivojevića, filma o Golom otoku?

- Počinjemo 9. novembra, kad će biti prvi snimajući dan. Ali o tome ćemo pričati kad krenemo s radom. Prvo nas čeka Bitef.