Sudski veštak balističar, oficir i pisac iz Sremske Mitrovice: "U knjigama menjam imena i mesta, ali su emocije i činjenice stvarne"

U kancelariji punoj fascikli, čaura i projektila, među dokazima zločina i ljudske slabosti, sedi čovek koji tvrdi da u njegovom poslu emocije ne vrede koliko milimetri i uglovi.
- U mojim predmetima je čista matematika. Dva i dva ne mogu biti pet - kaže Dragan Čudić, sudski veštak balističar, oficir i pisac iz Sremske Mitrovice.

- U Meksiku smo marširali pred osam miliona ljudi, vikali su "Jugoslavija, Tito". Osećaj koji se ne zaboravlja - priseća se.
Ali 1993. godine, posle Vukovara i raspada vojske, odlučuje da napusti uniformu.

- Nije to bilo zbog nacije, već razočaranje u sistem. Nije se znalo ko je za šta odgovara.

Uskoro dobija poziv da pregleda kamion zaplenjenog oružja. Piše detaljan izveštaj od 40 strana - i tim nalazom započinje njegov novi poziv: balistika.

Od tada, više od 30 godina, veštači u slučajevima ubistava i oružanih napada.

- Sudnica je teža od predmeta. Papir ne viče, ljudi viču - kaže mirno.

- U balistici je matematika - a istina trag koji ne nestaje.

Čudić objašnjava da je u njegovom poslu svaki detalj bitan: ugao ulaska metka, deformacija projektila, mikročestice baruta.
- Kad izračunate da je daljina gađanja sedam metara, a neko tvrdi da je dvanaest - to nije mišljenje, to je matematika.
Tokom tridesetogodišnje karijere veštačio je na desetine ubistava.

- Pitate me šta je teže - sudnica ili predmet? Sudnica - odgovara bez oklevanja i nastavlja:

- Predmet ume biti brutalan, ali sudnica te stavlja pod pritisak ljudi, pitanja, emocija.

U Višem, nekada Okružnom sudu u Sremskoj Mitrovici, bio je desetine puta:

- Trideset, možda šezdeset delikatnih slučajeva. Neka ubistva su bila toliko strašna da sam počeo da pišem o njima.
Pokušaje pritisaka i ubeđivanja da promeni nalaz doživljavao je više puta.

- Ali istina se ne menja na zahtev. Ako neko hoće da menja brojeve, to više nije nauka.

Pritisci postoje, naročito od odbrane:

- Mnogo advokata se vrhunski pripremi da vas "zatekne". Uzmu časove kod profesora matematike, fizike, da bi postavljali trik pitanja. Srećom, i ja sam bio nastavnik - teoriju dobro znam. Teško me mogu uhvatiti u neznanju.

Mrtvi i raznesena tela

Konflikti među veštacima nisu retkost:

- Ako se drugi ne složi sa mnom, zovu trećeg. Sigurno sam imao desetak delikatnih predmeta u kojima je drugi veštak dao suprotan nalaz ili sam ja kao drugi osporio prvog. Tužilac ima pravo da pozove bilo koga iz Srbije.

Mnogi ga pitaju kako izdržava mrtve, raznesena tela, bombe. Odgovara prosto:

- Ja dobijem spis s fotografijama i nalaz sudske medicine. Vidim slike - ne vidim ljude. Eventualno idemo na rekonstrukciju, ali ne vidim krv. A i kao vojnik, u ratu video sam mnogo više. Nije to neobično, to je profesija.

Opasnost je stvarna.

- Sećam se suđenja posle kog je optuženi krenuo na mene. Da nije bilo dvojice stražara, napao bi me. Dešavalo se da viču u sudnici da sam glup, da nisam išao u školu... Neprijatne stvari. Ali me ne sprečava da se vratim u sudnicu.
Najvažnije pravilo: priznati nesigurnost.

- Kad nema dovoljno dokaza, kažemo: ne možemo sa sigurnošću reći. To nije slabost - to je profesionalizam. Nekad sam 100% siguran, nekad nisam - i to moram da kažem.

Upravo su ga sudnice i ubistva odveli u pisanje.

- Napisao sam dvanaest knjiga. Menjam imena i mesta, ali su emocije i činjenice stvarne - kaže.

Njegov roman "Blizanci sa Zmijanja" doneo mu je nagradu fondacije "Dragojlo Dudić", a "Vepar" i "Maša-Petrol" već imaju gotove scenarije za film.

- Memoari su ego, a romani su duša. U svakoj knjizi sam ja - oficir koji je video previše, ali još veruje u smisao istine - objašnjava.

- Bio sam komunista, sin partizana. A pre četiri godine sam se krstio. Tek tad sam shvatio da je istina više od dokaza. Pravda nije uvek dostupna. Mnogi se provuku. Ali sudije, koliko sam video, rade korektno - na osnovu dokaza - kaže i dodaje:
- Najveći pritisak dolazi izvan suda - advokati, javnost, mediji.

Kada se seti svih godina, oficir, veštak, pisac, kaže:

- U ratu sam naučio da istina može biti ubijena. U sudnici - da mora biti dokazana. Ali ni jedno ni drugo nije lako preživeti.

U dosijeima Dragana Čudića, u mapama s nalazima, u fotografijama i rekonstrukcijama, metak nije zvuk - nego trag: ugao ulaska, deformacija projektila, mikročestice na odeći i koži, domet, barut, rukavice, transfer. U pričama koje piše - metak je ipak i sudbina. Jer, kako kaže, "svaki predmet je kao kratak roman: likovi, drama i pitanje ko je ispalio. Razlika je što u knjigama kraj možeš napisati, a u sudnici - ne smeš.

Zločin i kazna

Na pitanje da li danas ima više zločina nego ranije, kaže:

- Ne mislim da ih ima više, samo su hladniji. Više nema emocije - ni u zločinu, ni u kazni. U balistici je matematika. A istina - trag koji ne nestaje - zaključuje sagovornik Kurira.