KORENI! MAJKA, VODA, OGANJ, ČAR... Najstarije srpske reči koje i danas izgovaramo - vekovno putovanje

Kada izgovorimo reč majka, zemlja ili voda, retko ko pomisli da u tom trenutku izgovara deo istorije star hiljadama godina. Mnogi izrazi koje danas svakodnevno koristimo potiču još iz vremena kada Srbi nisu imali ni pismo, ni državu, ni crkvu - već samo govor, prenošen usmeno s kolena na koleno. To su reči koje su preživele promene carstava, veroispovesti, ratove i modernizaciju, ali su zadržale svoj prvobitni oblik i značenje.

Pre nego što su Srbi primili hrišćanstvo i pismo od Ćirila i Metodija u devetom veku, govorili su jezikom koji lingvisti nazivaju praslovenski. To je zajednički koren svih slovenskih jezika - od ruskog i poljskog do bugarskog i slovenskog - i on se razvio iz još starijeg, praindoevropskog jezika, kojim su govorili narodi Evrope i delova Azije pre više od 4.000 godina.

U tim najdubljim slojevima srpskog jezika leže reči kao što su ruka, oko, sin, noć, srce, voda, majka, zemlja i vuk. One se, s neznatnim razlikama, nalaze u svim slovenskim jezicima, a neke imaju slične oblike čak i u starogrčkom, latinskom i sanskritu. Srpski je tako most između starog sveta i savremenog, dokaz da jezik može biti živi fosil kulture.

Pisani tragovi

Najstariji pisani trag srpskog jezika vezuje se za glagoljicu, najstarije slovensko pismo koje su stvorila sveta braća Ćirilo i Metodije. Njihovi učenici doneli su pismenost i u srpske zemlje, gde je nastala starosrpska redakcija staroslovenskog jezika.

U Miroslavljevom jevanđelju (kraj 12. veka) nalazimo reči koje su i danas u upotrebi gotovo nepromenjene: čovek, srce, slava, nebo, voda, kamen, oganj, sin, brat, žena, duša... To su reči koje su bile svete jer su izražavale suštinu čoveka, veru i postojanje.

U Zakonopravilu Svetog Save (1219), prvoj srpskoj pravnoj knjizi, pojavljuju se izrazi čovek, greh, duša, zemlja, delo, zakon - isti oni koji su i danas deo svakodnevice. Kroz njih su oblikovani moral, zakon i duhovni život srednjovekovne Srbije.

U mnogim srednjovekovnim spisima ponavlja se i reč čest - u značenju dostojanstva i poštenja. I danas, kada nekome kažemo „častan čovek”, u stvari koristimo izraz star više od osam vekova.

Posebno su zanimljive reči koje označavaju dom i porodicu - dom, ognjište, slava, čeljad, rod, pleme. U ranom srpskom društvu ognjište je bilo središte kuće - mesto na kome se kuva, greje i moli. Otuda i simbolika izraza „čuvati ognjište” ili „napustiti ognjište”.
Ove reči nisu bile samo praktične, već i svete. U ognju se čuvao duh predaka, a svaka porodica imala je svoju slavu - dan zaštitnika doma. Reč slava, koja je postala sinonim srpske duhovnosti, zadržala je izvorno značenje „časti” i „božanskog svetla”.

Narodni jezik

U narodnim pesmama, koje su vekovima čuvale jezik, upravo su takve reči bile najvažnije. U pesmama kosovskog ciklusa, koje je zapisao Vuk Karadžić, reči poput čast, bratstvo, zemlja, junaštvo, vera imaju gotovo mitsku snagu. One nisu samo poetične figure već stubovi srpske kulture i načina mišljenja.

Kada je Vuk Stefanović Karadžić reformisao jezik po principu „piši kao što govoriš”, on je u stvari vratio srpski narod prastarom jeziku naroda. U njegovom „Rječniku” iz 1818. godine sabrane su i oživljene reči koje su vekovima opstajale samo u usmenom govoru. On je spojio seljaka iz planinskog sela sa učenim čovekom iz Beča.

„Narodni jezik Srba sačuvao je više starina nego što bi iko pomislio”, zapisao je Vuk, svestan da svaka narodna reč sadrži iskustvo generacija.

Vukove reforme su otvorile vrata srpskoj književnosti. U delima Dositeja Obradovića, Njegoša i kasnije Ive Andrića stare reči dobile su novo, književno ruho, ali im smisao nije izgubljen. Tako su reči duša, čojstvo, junaštvo, bratstvo, zemlja postale večne književne slike naroda koji pamti.

Pagansko poreklo

Deo najstarijeg sloja srpskog jezika čine reči vezane za verovanja - bog, duh, vila, zmaj, čar, veštica, duša, raj, pakao. Neke su paganskog porekla i kasnije su dobile hrišćanski smisao.

Reč bog potiče od praslovenskog reči koja je označavala „onaj koji daje”. Vila i zmaj su u narodnom predanju bili pomagači junacima, a duša je označavala dah i životnu snagu. U bajkama i epovima te reči povezuju svet bogova i ljudi. Čar je nekada značio magiju, ali je s vremenom postao sinonim za lepotu - „čarobno jutro” ili „čarobna devojka”.

U svakodnevici su opstale i reči koje svedoče o tradiciji rada - plug, žetva, vršidba, brdo, reka, selo, čoban, vuk, pas, zora, sunce. To su reči koje opisuju prirodu i ljudski trud, a zajedno čine osnovu narodnog identiteta. Kroz njih se vidi koliko je srpski jezik bio u skladu s prirodom i ciklusima zemlje.

Jezik nije samo sredstvo komunikacije, već i arhiv narodne svesti. Kroz najstarije reči Srbija čuva ne samo govor već i pogled na svet. Pojmovi kao što su čast, vera, ognjište, duša, bratstvo više su od lingvistike - oni su moralni i duhovni stubovi.

Etimološka istraživanja

Srpski jezik, kako je zapisao Pavle Ivić, „ima slojeve starije od same srpske države”. Upravo ti slojevi otkrivaju kako je jedan narod preživeo vekove - čuvajući reči, čuvao je i samog sebe. U njima su sadržane sve promene - od paganskih molitvi, preko srednjovekovnih povelja, do modernih govora o slobodi i pravu.

Savremeni lingvisti i arheolozi sarađuju kako bi rekonstruisali najstarije faze jezika. Na osnovu etimoloških istraživanja utvrđeno je da su mnoge srpske reči nastale u vreme zajedničke slovenske zajednice, pre naseljavanja Balkana.

U grobovima i natpisima iz ranog srednjeg veka pronađene su reči kao što su bog, knez, grad, crkva, zakon - što potvrđuje da je srpski jezik već tada imao složenu strukturu i bogat rečnik. Zanimljivo je da su pojedine reči imale i simbolično značenje: vuk je, recimo, bio zaštitnik, a vila personifikacija prirode.

Srpski jezik zadržao je i staru dualnost - reči koje označavaju svetlost i tamu, dobro i zlo, život i smrt. Takve su dan/noć, život/smrt, bog/đavo, voda/oganj - parovi koji odražavaju najdublje filozofske obrasce starih Slovena.

Najstarije srpske reči nisu samo deo gramatike - one su deo identiteta. One povezuju srednjovekovnog monaha s današnjim učenikom, seljaka s Morave s programerom iz Beograda. U njima se ogleda kontinuitet naroda koji, uprkos svemu, nije izgubio svoj jezik.
Svaka stara reč je most između prošlosti i budućnosti. Kada kažemo majka, dom ili slava, prizivamo vekove koji su oblikovali narod. Zato čuvanje jezika nije samo kulturna obaveza - to je čin istorijskog pamćenja.

Kako je to još Vuk rekao: „Dokle god govorimo svojim jezikom, mi postojimo.”

Ivan Čorbić