USPON I PAD DRUGA LEKE: Spasao Tita u ratu, predao mu Dražu, pa ga smenili zbog afere "prisluškivanja"! Preko noći postao državni neprijatelj broj 1

Aleksandar Leka Ranković, potpredsednik SFRJ i jedan od najmoćnijih ljudi u zemlji, preko noći je postao državni neprijatelj broj jedan. Njegov pad 1966. godine smatra se jednom od istorijskih prekretnica koja je u velikoj meri odredila sudbinu Jugoslavije i za mnoge predstavlja početak njenog kraja. Bio je gotovo jedini Srbin u bliskom Titovom okruženju, pa je njegovim uklanjanjem i „čistkom” srpskih funkcionera došlo do slabljenja uticaja Republike Srbije u Jugoslaviji. Na njegovoj sahrani se, prema procenama, okupilo 100.000 ljudi, a preminuo je društveno izolovan i proglašen izdajnikom.

Aleksandar Ranković je rođen u selu Draževac kod Obrenovca 29. novembra 1909. godine. Rankovići su učestvovali u balkanskim ratovima za oslobođenje stare Srbije i u Prvom svetskom ratu, a među njima je bio i Aleksandrov otac Milivoje, koji se dve godine posle kraja rata, iscrpljen, razboleo od tuberkuloze i umro 1920. godine. Majka Darinka je postala stub porodice i glavni oslonac Aleksandru i njegovoj mladoj sestri Katarini i bratu Dragomiru, zajedno s Rankovićevim stricem Ljubojem.

Posle završene četvorogodišnje osnovne škole, Ranković je 1922. godine upisao krojački zanat kod jednog zanatlije u Beogradu u Sarajevskoj ulici i završio ga tri godine kasnije. U tom periodu se on prvi put susreće s komunističkim idejama, čemu su doprineli teški uslovi rada i to što su u radnji gde je učio zanat radili i simpatizeri KPJ.

Već 1924. godine se kao petnaestogodišnjak učlanio u Savez radničke omladine. U narednim godinama se isticao kao član radničkih organizacija, a 1927. postaje član i ilegalnog Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), ogranka KPJ, u koju je primljen naredne 1928, kada je imao nepunih 19 godina. Postavljen je za sekretara Pokrajinskog komiteta SKOJ za Srbiju. Organizovao je mitinge zbog kojih je bio hapšen, a potom proteran u rodni Draževac. Već tada je dobio nadimak Leka, po kome će ostati poznat do kraja života.

Nakon što je kralj Aleksandar I Karađorđević uveo Šestojanuarsku diktaturu 1929. godine, komunističke pristalice, među kojima je bio i Ranković, rasturale su letke pod nazivom „Proglas radnicima, seljacima, siromašnim građanima i vojnicima Srbije” po Beogradu i Zemunu, koji su štampani u ilegalnoj partijskoj štampariji. Policija je uspela da uhapsi jednog od skojevaca, a on je pod batinama odao ostale aktiviste, medu kojima i Rankovića.

Zatvorski dani

Nakon nekoliko dana skrivanja, uhapšen je 20. januara 1929. godine. U zatvoru Glavnjača podvrgnut je policijskoj torturi, tokom koje su ga agenati mučili najsvirepijim metodama. Uprkos tome, nije odao nikoga od svojih saradnika, čime je organizaciju SKOJ u Srbiji sačuvao. Na sud je izveden 22. maja 1929. godine i osuđen posle tri dana na šest godina robije sa još pet drugova. Ranković je poslat na izdržavanje kazne u Sremsku Mitrovicu. U tom periodu su u istom zatvoru robijali i Moša Pijade i Rodoljub Čolaković, istaknuti komunisti. Oktobra 1933, zajedno s grupom političkih zatvorenika, među kojima su bili i Jovan Veselinov i Oskar Davičo, učestvovao je u štrajku glađu.

Po izlasku s robije, a pre odlaska u vojsku, Leka se upoznao sa Anđelijom Anđom Jovanović, rođenom sestrom revolucionara Ise Jovanovića. Ubrzo po upoznavanju, venčali su se. I ona je bila član SKOJ od 1928. godine, a KPJ od 1937. Pet puta je hapšena zbog učestvovanja u raznim akcijama.

U to vreme, 1937. godine, Josip Broz Tito dolazi na čelo KPJ. Na predlog Milovana Đilasa, koji je tada bio značajna ličnost Komunističke partije u Srbiji, Tito je Rankovića izabrao za sekretara Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju, koji je ovu dužnost obavljao sve do 1941. godine. Bio je u užem krugu Titovih saradnika, zajedno s Milovanom Đilasom i Edvardom Kardeljem.

Ranković i Đilas su od januara 1939. godine živeli ilegalno u Beogradu, pa je 2. januara 1940. Uprava grada Beograda raspisala poternicu za 14 komunista, među kojima je bio i Aleksandar Ranković. Tada je dobio partijsko ime Marko, umesto dotadašnjeg nadimka Leka, po kome je u partijskim krugovima ostao poznat do kraja života. Od leta 1940. do početka Drugog svetskog rata u Jugoslaviji aprila 1941. Ranković je boravio u Zagrebu, gde je dočekao nemački napad na Jugoslaviju 6. aprila 1941. Kada je proglašena Nezavisna Država Hrvatska 10. aprila, Ranković se kretao centrom Zagreba i posmatrao ponašanje građana koji su oduševljeno dočekivali nemačku vojsku. Već tada su se čule antisrpske parole, o čemu je sam Ranković i pisao. Napustio je Zagreb 16. aprila i otišao u Beograd, gde je radio na konsolidaciji partijskih organizacija u okupaciji, hapsio ga je Gestapo, ali su ga partizani oslobodili u filmskoj akciji.

Pogibija brata i supruge

Tokom Drugog svetskog rata i Rankovićeva supruga Anđa aktivno se borila u partizanskim redovima. Godine 1939. rodio im se sin Milivoje Mića. Anđa je poginula 11. juna 1942. u borbama protiv četnika u selu Dulići kod Gacka, a nakon rata je 6. jula 1953. proglašena za narodnog heroja. Vest o smrti supruge, Rankoviću je javio pismom Milovan Đilas. Rankovićevog mlađeg brata Dragomira streljali su četnici u Obrenovcu 1941. godine, pa je smrt supruge bio njegov drugi gubitak od početka rata.

Leka se tokom rata posebno bavio propagandom, kontrolisao je i štampanje letaka i brošura i pregledao ih, i uvek bio uz Tita.
- Ranković je bio privržen Titu bezuslovno, sentimentalno i idolatrijski... - naveo je Milovan Đilas kasnije, što je Leka više puta dokazao, pogotovo tokom nemačkog Desanta na Drvar u maju 1944. godine. Tada su se Tito i Aleksandar povukli u pećinu tokom nemačkog bombardovanja, gde se čekalo da prođe vazdušni napad. Bilo je potrebno što pre napustiti pećinu, jer su se Nemci približavali. S obzirom na to da je Broz odbijao da je napusti, Ranković je sam izašao i probijao se kroz teren gde su se odvijale borbe. Po Sretenu Žujoviću Crnom je posle sat i po poslao poruku da pećina mora da se napusti i objasnio na koju stranu, što je bilo presudno za Titovo spasavanje.

Leka je u Drvaru 1944. godine upoznao svoju buduću suprugu, partizanku Ladislavu Slavku Becele, Slovenku iz Dolenjske. Venčali su se posle rata, 17. juna 1947. godine. U aprilu 1949. Rankovići su dobili sina Slobodana. Slavka je napustila rad u Centralnom komitetu i posvetila se studijama na ekonomskom fakultetu, gde je izabrana i za profesora.

Ozna sve dozna

Komunisti su tokom 1944, odlu;ili da osnuju organizaciju koja će upravljati obaveštajnom službom i koja je će biti predvodnik u obračunu s „narodnim neprijateljima”, odnosno protivnicima i kontrarevolucionarima. Tako je osnovano Odeljenje zaštite naroda 13. maja 1944. godine (Ozna). Naredbu o formiranju Ozne izdao je Tito, a Ranković je bio zadužen za njeno formiranje.i. Bila je jedan od glavnih oslonaca totalitarne vlasti Komunističke partije Jugoslavije, na čelu sa Aleksandrom Rankovićem, koji je bio njen dugogodišnji simbol. Za zamenika je određen Svetislav Stefanović Ćeća.

Ranković je za narodnog heroja Jugoslavije proglašen 4. jula 1945. godine. U prvim posleratnim godinama bio je član velikog broja najviših državnih i partijskih organa, a od 1946. do 1953. bio je i ministar unutrašnjih poslova. Nakon donošenja Ustava FNRJ, marta 1946. izvršena je reorganizacija Ozne, iz koje nastaju obaveštajna služba Uprava državne bezbednosti (Udba) i vojna Kontraobaveštajna služba (KOS). Udba se nalazila pri Ministarstvu unutrašnjih poslova FNRJ, čiji je ministar bio Ranković, i njoj su bile podređene uprave državne bezbednosti pri republičkim ministarstvima unutrašnjih poslova. Iako je bio federalni šef državne bezbednosti, Ranković je imao slabiji uticaj na slovenačku i hrvatsku Udbu.

Sukob sa SSSR

Nakon sukoba sa Sovjetskim Savezom i Rezolucije Informbiroa 1948. godine, na Rankovića je pao najveći teret borbe protiv obaveštajnih akcija sovjetske tajne službe u Jugoslaviji, u kojoj je postojalo mnogo pristalica politike SSSR, koji se posmatrao kao majka komunizma. Bilo je potrebno ukloniti protivnike Titove promene kursa spoljne politike i simpatizere Informbiroa, pa je u tom cilju početkom 1949. odlukom Tita osnovan zatvor-logor na jadranskom ostrvu Goli otok za političke zatvorenike, koji je bio u nadležnosti Udbe..

Posle sukoba sa Sovjetskim Savezom, Jugoslavija je počela da se okreće ka Zapadu, a Tito je imao veliku naklonost prema Rankoviću, kog je smatrao osobom od najvećeg poverenja. Godine 1952. uzeo ga je za kuma prilikom venčavanja s Jovankom Budisavljević.

Vrhunac moći

Ranković je 1953. izabran za jednog od potpredsednika Saveznog izvršnog veća (vlade) i napušta mesto ministra unutrašnjih poslova, a samim tim i funkciju šefa Udbe, na koju dolazi njegov dugogodišnji zamenik Svetislav Stefanović Ćeća, ali je ipak uspeo da zadrži kontrolu nad unutrašnjim poslovima. Krajem 1954. godine Ranković je, uz Titovu saglasnost, dao odobrenje za prikupljanje oružja na Kosovu i Metohiji radi popravljanja bezbednosne situacije, a koje je trajalo do 1. oktobra 1957. Prikupljene su desetine hiljada komada, najviše na područjima gde su bili grupisani albanski odmetnici, a ova akcija je bila povod za izricanje optužbi na račun Udbe i Rankovića da je počinjeno niz zloupotreba. Štaviše, akcija oduzimanja oružja prikazivana je kao izraz srpskog nacionalizma i teror Rankovića i Udbe nad albanskim narodom. Država 7. aprila 1963. dobija novi ustav, kojim je naziv zemlje promenjen u Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija (SFRJ). Uvedena je funkcija potpredsednika Republike, na koju je izabran Aleksandar Ranković, a na čelo Saveznog izvršnog veća postavljen je Petar Stambolić. Ranković je bio na vrhuncu moći.

Na Ibarskoj magistrali 6. novembra 1964. godine poginuo je jedan od najbližih saradnika Aleksandra Rankovića - Slobodan Penezić Krcun, predsednik Izvršnog veća Srbije. Rankovićev sin Slobodan je kasnije pričao: „Kada je poginuo Krcun, tada sam jedini put video svog oca da plače.”

Ode Leki glava zbog zdravice

Osmi kongres Saveza komunista Jugoslavije održan je u Beogradu od 7. do 13. decembra 1964. godine. Na ovom kongresu se već jasno video rascep unutar vrha SKJ u vezi s pitanjem budućnosti Jugoslavije - jedni su se zalagali za postepeno pretvaranje federacije u konfederaciju, a drugi za jačanje savezne vlasti. Ranković je bio za drugu opciju, a Kardelj i Vladimir Bakarić za prvu, a na kraju i Tito, koji je počeo da se udaljava od Rankovića. Godine 1966. Ranković je otišao u posetu Moskvi, a prema nekim navodima, tada mu je održana zdravica kao budućem predsedniku Jugoslavije. Njegova supruga Slavka je u svojoj knjizi „Život uz Leku” pisala da joj je on tvrdio da nikada nije čuo takvu zdravicu na tim susretima, a da je mnogo godina kasnije nekoliko puta čula rečenicu: „Ode Leki glava zbog one zdravice.”

Ne zna se kada je tačno Tito odlučio da ukloni Rankovića iz političkog života Jugoslavije. Smatra se da je veliki uticaj na Tita da iz rukovodstva eliminiše Rankovića imala Jovanka Broz, koja ga je stalno upozoravala na navodne opasnosti koje mu prete od njega. Jovankine sumnje pojačali su tehnički problemi na specijalnim vezama, koji su se pojavili sredinom 1961, što je kod nje stvorilo ubeđenje da Ranković prisluškuje nju i Tita.

Afera "prisluškivanje"

Ne postoje podaci o tome kada je i kako otkriveno da se objekti u kojima su boravili Tito i Jovanka prisluškuju. Nikad nije pronađen ni jedan jedini predmet koji je služio za prisluškivanje, niti materijal nastao prisluškivanjem. Titu su dostavljeni izveštaji da je prisluškivan ne samo on već i Kardelj i drugi funkcioneri, a koji su posredno optuživali Rankovića. Slovenac Edo Brajnik Štefan je Titu dostavio ovaj izveštaj, a Hrvat Ivo Stevo Krajačić, prvi čovek hrvatske Udbe, bio je zadužen da dokaže optužbe, a bio je na stalnoj vezi s Jovankom Broz.

Krajačić je poslao svoje ljude iz Zagreba u Titovu rezidenciju da provere tvrdnje o prisluškivanju tako što će ispitati objekat. Oni su danima provodili vreme u Užičkoj 11, a najviše u Titovom kabinetu. Pukovnik Dotlić je kasnije tvrdio da su ugrađivani razni predmeti, međutim, nije dokazano da su postavljeni mikrofoni koji bi kompromitovali Rankovića i optužili ga za prisluškivanje. Ivan Dragović, član Udbe, nikada nije isključio mogućnost da je Stevo Krajačić naredio podmetanje sredstva za prisluškivanje da bi smestio Rankoviću. Ovakvi radovi odvijali su se i na Brionima.

Pripreme za obračun

Da se priprema obračun s Rankovićem, znali su mnogi visoki funkcioneri u državi, među kojima su Kardelj, Krajačić, braća Mišković, Cvijetin Mijatović itd. Afera o prisluškivanju otvorena je na sednici Izvršnog komiteta CK SKJ 16. juna 1966. godine. Tito je na sednici optužio Udbu, a tim posredno i Rankovića i Ćeću, za prisluškivanje njega kao šefa države, i zatražio je istragu.

Ranković je bio šokiran. Opisao je kako se osećao na sednici kada je čuo iznesene optužbe: „Skoro u bunilu sam prvi put slušao izlaganje o tome. Moju zbunjenost pojačavala je hladna, odmerena mirnoća skoro svih prisutnih. Tek tad sam shvatio da je sednica režirana i da su njeni učesnici unapred instruisani.”

Ranković je na sednici rekao da se oseća odgovornim samo za vreme perioda kada je bio ministar unutrašnjih poslova, da se slaže sa istragom i da će podneti ostavke na sve funkcije ako je potrebno. Slavka Ranković je u svojoj knjizi godinama kasnije napisala šta joj je suprug rekao kada je došao kući posle sednice, vidno neraspoložen i utučen: „Sve je gotovo. Zbog nekog pišljivog prisluškivanja... Ako ga je uopšte i bilo.”

Lekina i Ćećina politička sudbina je unapred bila zapečaćena. Novi srpski ključni čovek postao je predsednik Saveznog izvršnog veća Petar Stambolić, koji je izrekao tešku optužbu na Rankovićev račun:

- Mogu da tvrdim da je Ranković bio oslonac srpskom šovinizmu. On je vodio liniju ka uzimanju vlasti i svojim radom bio smetnja daljem razvitku Saveza komunista i društva...

Optužbama se pridružio i dotadašnji Rankovićev prijatelj Jovan Veselinov, kao i Dušan Petrović, Miloš Minić, Đuro Pucar i drugi. Ranković je negativno odgovorio na sve optužbe, bio je iznenađen širinom napada na njega i njegov rad.

Tito se plašio kakav će odjek Rankovićevo uklanjanje imati u u srpskom narodu, shvatajući da sve što se dešava može izgledati kao da je usmereno protiv srpskih kadrova, iako to nije bilo daleko od istine. Predložio je da se Ranković razreši svih funkcija.

Srčani udar na Brionima

Pre čuvenog plenuma na Brionima, Ranković se sastao sa Titom. Sastanak je bio veoma hladan, a Leka je bio razočaran načinom na koji ga je Broz primio:

- Moram reći da me je Tito, prvi put za ovih 30 godina zajedničkog rada u Partiji i rukovodstvu, primio hladno, odmereno, bezvoljno...
Na razgovoru nije bilo ni reči o prisluškivanju, već samo o tome kako je nužno da se Ranković mirno povuče. Shvatio je da je za Tita, koji je sve vreme nosio tamne naočare za sunce u zatvorenoj prostoriji, njegov slučaj bio završen. Ranković je tek u noći pre Brionskog plenuma dobio materijal za sednicu u kojem su stajale još teže optužbe protiv njega. Bio je zaprepašćen kada ga je pogledao, a tokom čitanja mu je pozlilo. Kada je lekar stigao, ustanovio je lakši srčani udar i dao mu lekove. General Gošnjak mu je savetovao da ne dolazi na Plenum jer neće izdržati, ali Ranković je odlučio da se pojavi.

Četvrta plenarna sednica CK SKJ održana je 1. jula 1966. u hotelu „Neptun” na Brionima. Nakon iscrpne rasprave, Plenum je, između ostalog, doneo odluke da se Svetislav Stefanović, predsednik Odbora SIV za unutrašnju politiku,isključi iz CK SKJ i da se razreši dužnosti člana Saveznog izvršnog veća i da se „prihvati ostavka Aleksandra Rankovića na funkciju člana CK SKJ i Izvršnog komiteta CK i prihvati da podnese ostavku Saveznoj skupštini na funkciju potpredsednika Republike, jer je njegova politička odgovornost za rad organa državne bezbednosti takva da na ovim funkcijama više ne može ostati”.

Razrešen svih dužnosti

Na Brionima gotovo niko nije želeo da razgovara s Rankovićem. Dojučerašnji drugovi s kojima je radio, ali se i privatno družio, okretali su glavu od njega da bi izbegli susret. Bio je potpuno izolovan. Stefanović je oštro odbacio sve optužbe, tvrdeći da Udba nije instalirala mikrofone za prisluškivanje.

U međuvremenu je razrešen sa svih državnih i partijskih funkcija. Otvoreno je i pitanje njegovog odnosa prema Kosovu i Metohiji i navodna zloupotreba Udbe na KiM i nacionalistički odnos prema albanskim kadrovima. U otvorenim napadima na njega udruženo su radili srpski i albanski kadrovi.

Od povlačenja iz politike 1966. do smrti, 1983. godine, Ranković se, kao i drugi istaknuti politički disidenti, nalazio pod stalnom prismotrom organa službe. Politički progon nije zaobišao ni Rankovićevu suprugu Slavku, koja je 1974. udaljena sa Ekonomskog fakulteta, gde je bila redovni profesor, a isključena je i iz SKJ.

Ranković je preminuo od posledica srčanog udara 19. avgusta 1983, u Dubrovniku, gde je boravio tokom letnjih meseci, jer mu je zbog lošeg zdravstvenog stanja bio preporučen oporavak na moru. Sahranjen je u Beogradu u Aleji narodnih heroja na Novom groblju, a sahrani je, prema procenama, prisustvovalo 100.000 ljudi.