TAJNE IGRE! Jugoslavija između Izraela i Palestine: Iza osmeha i rukovanja krila se mreža tajnih političkih poruka...

Odnosi SFRJ sa Izraelom i Palestinom predstavljaju jednu od najzanimljivijih epizoda hladnoratovske diplomatije. Tito je pokušavao da sedi na dve stolice - da zadovolji arapske saveznike i očuva mostove ka Izraelu. U tome je uspevao zahvaljujući harizmi i veštini balansiranja. Ali iza osmeha i rukovanja krila se mreža tajnih obuka, dogovora u kasnim satima, diskretnih prolaza Mosada i političkih poruka koje su u to vreme bile dovoljno moćne da Jugoslaviju stave u centar globalne pažnje.

Protestna nota

Rat u kome je Izrael osvojio i okupirao velike delove arapske teritorije trajao je od 5. do 10. juna 1967. godine. Već 11. juna zamenik saveznog sekretara za spoljne poslove Mišo Pavićević (prethodno ambasador SFRJ u UN) uručuje izraelskom ambasadoru Avigdoru Daganu (rođen kao Viktor Fišl) protestnu notu da će, ako Tel Aviv ne povuče svoje snage sa okupiranih teritorija, Jugoslavija prekinuti diplomatske odnose sa Izraelom.

Aleksandar Lebl, dugogodišnji novinar Večernjih novosti i Borbe, opisao je u iscrpnom radu „Prekid diplomatskih odnosa SFRJ-Izrael 1967. godine” susret Pavićevića i Dagana u Državnom sekretarijatu u 22.30, a koji je trajao samo pet minuta. Dagan je Pavićeviću rekao da će sa sadržajem note upoznati svoju vladu i obavestiti ga o njenom odgovoru.

Dva dana kasnije, 13. juna, kad je postalo jasno da Izrael neće povući svoju vojsku sa arapskih teritorija, došlo je do novog sastanka Pavićevića i Dagana u Državnom sekretarijatu SFRJ. Pavićević je „tačno u 15.10” uručio izraelskom predstavniku notu o prekidu diplomatskih odnosa.

Jugoslavija je tako, solidarno sa arapskim svetom, prekinula diplomatske odnose sa Izraelom. Tito je tada nastupao kao lider Pokreta nesvrstanih. Dok su neke socijalističke zemlje sledile Moskvu, a zapadne sile branile Izrael, Jugoslavija je pokušavala da pokaže da stoji na strani naroda koji se bore protiv kolonijalizma - što je uključivalo Palestince.

Istorija odnosa

Da bi jugoslovenski potez bio jasniji, potrebno je ukratko se osvrnuti na istoriju jugoslovensko-izraelskih odnosa. Jugoslavija se nije protivila uspostavljanju Izraela i prvih nekoliko godina odnosi Beograda i Tel Aviva bili su dobri. Kad je u aprilu 1947. formirana Specijalna komisija Ujedinjenih nacija za Palestinu (UNSCOP), Jugoslavija je bila među 11 članova komisije.

Sedam članica je bilo za podelu Palestine na jevrejsku i arapsku državu, tri zemlje su bile za jevrejsko-arapsku federaciju (Jugoslavija, Indija i Iran), dok je jedna članica bila uzdržana. Konačno, na Generalnoj skupštini UN 29. novembra 1947. godine, većina članica glasala je za podelu Palestine koju su podržale SAD i SSSR, pa je 14. maja 1948. David Ben Gurion objavio Deklaraciju nezavisnosti u Tel Avivu, čime je odmah počeo prvi izraelsko-arapski rat jer arapske zemlje nisu pristale na zauzimanje nijednog dela palestinske teritorije. Arapske vojske su izgubile taj rat i tako je nastala država Izrael.

Golda Meir, nekadašnja premijerka Izraela, u svojim memoarima je zapisala: „Da nije bilo oružja i municije koje smo mogli kupiti u Čehoslovačkoj i transportovati preko Jugoslavije i drugih balkanskih zemalja, ja ne znam da li bismo mogli izdržati.”

Transport naoružanja bio je u skladu sa savezništvom SFRJ i SSSR, a stav Jugoslavije prema palestinskom pitanju u UN bio je jedan od znakova da će se to savezništvo uskoro raskinuti. Zajedno sa Indijom i Iranom, Jugoslavija je u UN podnela „manjinski nacrt” rezolucije o budućem statusu mandatne Palestine koji nije prošao. Kada se 29. novembra 1947. glasalo o rezoluciji GS 181 o podeli Palestine na jevrejsku i arapsku državu, Indija i Iran su bili protiv, a FNRJ se našla, zajedno s Velikom Britanijom, kao jedina od socijalističkih zemalja, među deset uzdržanih zemalja. Federativna, ali i nezavisna država više naroda bio je princip kojeg se držala Jugoslavija braneći „trojni predlog”, iako je izraelski istoričar Benji Moris u njemu video samo islamsku podršku palestinskim Arapima, pošto je Iran muslimanska država, a Indija i Jugoslavija zemlje s velikom muslimanskom zajednicom. Četiri dana posle proglašenja države Izrael, 20. maja 1948. godine, jugoslovenski listovi su objavili vest da je vlada FNRJ rešila da zvanično prizna državu Izrael i njenu privremenu vladu.

Pogoršanje odnosa

Ubrzo su uspostavljeni diplomatski odnosi i potpisan prvi trgovinski sporazum, nakon čega su počeli da se razvijaju privredni, a potom i kulturni i drugi odnosi.

- U Jugoslaviji je vladalo pozitivno raspoloženje prema Izraelu kao državi, njegovoj politici i nastojanju da prihvati Jevreje koji su želeli da tamo žive. Posebna pažnja posvećena je kibucima kao socijalističkom obliku organizovanja u poljoprivredi. Studijske grupe su došle u Izrael iz Jugoslavije i vratile se s povoljnim utiscima i ocenama - piše Lebl.

Navodi da je pogoršanje jugoslovensko-izraelskih odnosa sredinom 1950-ih zasnovano na negativnim ocenama jugoslovenskog rukovodstva o razvoju svetske situacije posle završetka Drugog svetskog rata, karaktera Izraela kao države i njegovog mesta i uloge u svetu, ali i politike i konkretnih poteza njegove vlade.

Jugoslovenski komunisti su smatrali da se vodi ogorčena borba između imperijalističkih snaga, predvođenih SAD, koje teže da dominiraju svetom i ne biraju sredstva, i slobodoljubivih snaga koje prvenstveno predvode komunisti, među kojima je prvi Sovjetski Savez, a koji su najvažniji zaštitnici i predstavnici malih država i zemalja koje teže da se otrgnu od kolonijalnog jarma.

Posle raskida sa Staljinom 1948. godine, ta ocena se donekle promenila, pa se hegemonističke težnje pripisuju i Sovjetskom Savezu, dok prema SAD, odakle počinje vojna i ekonomska pomoć, kritika javnosti omekšava.

U takvoj konstelaciji, kako piše Lebl, Jugoslavija je smatrala stvaranje jevrejske države važnim događajem u antiimperijalističkoj borbi. A onda se percepcija promenila.

Tito i Arafat

Veze Josipa Broza i palestinskog lidera Jasera Arafata prerasle su u lično prijateljstvo. Tito je u više navrata primao vođu PLO u Beogradu, a Arafat je uzvraćao gostoprimstvo u Bejrutu i Tunisu. Arhivske fotografije svedoče o srdačnim zagrljajima, a stenogrami otkrivaju kako je Tito Palestinu nazivao „imbolom borbe malog naroda protiv imperijalističkog zla”. Za Arafata, podrška Jugoslavije imala je ogroman značaj - Beograd je bio jedan od retkih evropskih centara gde je PLO mogao da otvori predstavništvo i slobodno lobira.
Manje poznata strana saradnje bila je vojna obuka. Prema svedočenjima bivših oficira JNA i pojedinim istraživanjima istoričara, tokom sedamdesetih i osamdesetih godina palestinski borci su u Jugoslaviji prošli kroz kurseve diverzantske i gerilske taktike. Obuke su organizovane u vojnim centrima u Hrvatskoj, BiH i na Kosovu, pod plaštom „vojne saradnje između prijateljskih naroda”. Palestinci su učili rukovanje eksplozivom, gerilsku strategiju i obuku za specijalne operacije. Zvanično se radilo o „vojnotehničkoj pomoći”, ali u suštini, Jugoslavija je nudila Arafatu ozbiljan kadar obučen za borbu protiv Izraela.

Dok je Tito javno pružao podršku Palestini, Beograd je u pozadini imao komunikacione kanale i sa Izraelom. Mosad, izraelska tajna služba, koristio je teritoriju Jugoslavije za operacije nadzora i praćenja arapskih agenata i emigranata. Posle masakra izraelskih sportista na Olimpijadi u Minhenu 1972. godine, pojedini izvori tvrde da su Mosadovi operativci prolazili kroz Beograd i Zagreb u sklopu akcije „Gnev Božji”. Jugoslovenske službe bezbednosti znale su za te prolaze, ali su ih tolerisale u zamenu za diskretne informacije i kontrolu nad arapskim ekstremistima na svojoj teritoriji.

Dve stolice

Upravo ta dvostruka politika činila je Jugoslaviju specifičnom. Tito je na javnoj sceni grmeo protiv izraelske „okupacije arapskih teritorija”, učestvovao na samitima nesvrstanih s Gadafijem, Naserom, Sadatom i Arafatom, a istovremeno je pazio da ne prekine sve mostove prema Vašingtonu i jevrejskom lobiju. Jugoslavija je, na primer, bila među prvim zemljama koja je priznala PLO kao legitimnog predstavnika palestinskog naroda, ali istovremeno nije prekidala kulturnu i privrednu saradnju sa Izraelcima preko trećih zemalja.
Jaser Arafat je u više navrata isticao da je Tito za njega bio „otac i učitelj”. Posle Titove smrti 1980. godine, Arafat je došao u Beograd i održao govor u kojem je rekao da Palestinci gube najvećeg prijatelja u Evropi. Jugoslovenski lider je za arapski svet ostao oličenje principijelnog stava - da narod bez države zaslužuje međunarodnu podršku.

Raspadom Jugoslavije, palestinsko pitanje izgubilo je jednog od najvažnijih evropskih saveznika. Naslednice SFRJ su zauzele različite pozicije - Srbija je nastavila prijateljske veze s Palestinom, ali i razvila odnose sa Izraelom, dok su Hrvatska i Slovenija sledile prozapadne linije.

REZOLUCIJA 3379 Jugoslavija u centru diplomatske oluje

Dan kada je UN proglasio cionizam rasizmom

Dana 10. novembra 1975. godine, Generalna skupština Ujedinjenih nacija izglasala je Rezoluciju 3379, jedan od najkontroverznijih dokumenata u istoriji ove organizacije. U njoj se jasno navodi: „Cionizam je oblik rasizma i rasne diskriminacije.” Među ključnim saveznicima arapskog i afričkog bloka koji su gurali ovu odluku bila je i SFRJ.

Rezolucija je usvojena sa 72 glasa za, 35 protiv i 32 uzdržana. Došla je u trenutku kada je Bliski istok još bio u plamenu posle Jomkipurskog rata 1973, a arapske zemlje, ojačane naftnim bogatstvom, imale su ogroman uticaj na međunarodnu politiku. Nesvrstane zemlje, predvođene Jugoslavijom, videle su Izrael kao produžetak kolonijalnih i imperijalističkih politika.

U preambuli rezolucije se cionizam stavlja u istu ravan s kolonijalizmom, aparthejdom i svim oblicima rasne diskriminacije.
Usvajanje rezolucije pratila je žestoka polemika. Arapske zemlje i Palestinska oslobodilačka organizacija tvrdile su da Izrael, kroz okupaciju i naseljavanje palestinskih teritorija, primenjuje metode rasizma. Jugoslovenski delegati isticali su da cionizam nije samo nacionalni pokret već „ideologija ekspansionizma” koja ugrožava prava jednog naroda.

Haim Hercog, tadašnji izraelski ambasador pri UN i predsednik Izraela od 1983. do 1993. godine, iscepao je tekst rezolucije za govornicom izjavivši da je „ona antisemitizam u svojoj suštini”. Zanimljivo je da je Haim Hercog otac sadašnjeg predsednika Izraela Isaka Hercoga. Treba istaći da je u vreme izglasavanja rezolucije generalni sekretar UN bio bivši nacista Kurt Valdhajm, čija je mračna prošlost ratnog zločinca u Jugoslaviji otkrivena 1986. godine.

Rezolucija 3379 ostala je na snazi sve do 16. decembra 1991. godine, kada je Generalna skupština UN usvojila Rezoluciju 4686, kojom je ona ukinuta. Glasanje je tada bilo 111 za, 25 protiv i 13 uzdržanih. Povod za ovu promenu bio je početak mirovnih pregovora u Madridu između Izraela i Palestinaca, kao i nova globalna realnost posle pada Berlinskog zida i kraja Hladnog rata. Paradoksalno, među državama koje su glasale za ukidanje bila je i Savezna Republika Jugoslavija (Srbija i Crna Gora), koja se tada već nalazila u međunarodnoj izolaciji.

Rezolucija 3379 ostala je upamćena kao simbol najdublje podele unutar UN. Za arapske i nesvrstane zemlje to je bio diplomatski trijumf, dok su SAD i Izrael govorili o „moralnom bankrotu” svetske organizacije. Ukidanje ove rezolucije označilo je kraj jedne ere i pokazalo kako se promenila ravnoteža moći u svetu.

Zalutali turist iz Zapadne Nemačke

Zatvor zbog hvaljenja Izraela

Koliko se Jugoslavija te 1967. protivila izraelskoj invaziji i kakva je politička atmosfera vladala u zemlji, pokazuje i slučaj Franca Haberstofa, turiste iz tadašnje Zapadne Nemačke koji se u vreme izbijanja rata zatekao u Jugoslaviji na godišnjem odmoru - uhapšen je i zatvoren na 30 dana zato što je izneo „podršku izraelskoj agresiji protiv Arapa”.

Kako navodi nekadašnji novinar Aleksandar Lebl, strani novinari su tada pisali da je nesretni Nemac verovatno mislio kako mora jako da pazi da ne kaže nešto protiv Jevreja, što je u to vreme iz istorijskih razloga bilo važno pravilo u Nemačkoj.

PISMO MINISTRA VESNIĆA CIONISTIMA iz 1917.

„Naši zemljaci Vašeg porekla i Vaše vere”

Jedno pismo koje se nalazi u Nacionalnoj i univerzitetskoj biblioteci u Jerusalimu svedoči o posebnim vezama koje je Srbija, pre uspostavljanja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, imala sa cionističkim pokretom. Po instrukciji vlade, njen ministar i predstavnik u Vašingtonu Milenko Vesnić uputio je 27. decembra 1917, dakle, mesec dana posle pojave Balfurove deklaracije o „nacionalnom domu jevrejskog naroda”, pismo cionističkoj organizaciji s podrškom „pravednim naporima da se obnovi njihova voljena zemlja u Palestini”.
„Kako da ne učestvujemo u težnjama i patnjama jevrejskog naroda, kad su se naši zemljaci Vašeg porekla i Vaše vere borili za svoju srpsku otadžbinu isto tako hrabro kao i naši najbolji sinovi?”, ističe se u tom pismu i dodaje:

 „Nama će biti žao ako nas ijedan od naših sugrađana Jevreja bude napustio i vratio se u svoju obećanu zemlju, ali ćemo se tešiti nadom da će nam oni ostaviti zamašan deo svojih srdaca i postati najjača veza između slobodnog Izraela i Srbije.”

 Ovo pismo, zvanično objavljeno u Beogradu, ima detalj vredan za izraelsku istoriju, kao i za mnogo kasnije rasprave i dileme u vezi s priznanjem izraelske države - u njemu se, kao što se vidi iz poslednje rečenice, buduća jevrejska zemlja naziva Izrael. Tako je Srbija postala prva zemlja na svetu koja je podržala pravi cilj Balfurove deklaracije kojom je otvoren put stvaranja izraelske države na tlu istorijske Palestine. U deklaraciji se, naime, ne pominje Izrael, ili Eretz Yisrael, ali je već sama formulacija „dom za jevrejski narod” izazvala velike kontroverze u svetu. Nije se radilo samo o nameri da „Srbija dobije više pomoći za ratne potrebe”, pošto se saradnja nastavila i posle Prvog svetskog rata. Kralj Aleksandar primio je lidera Svetskog jevrejskog kongresa Nahuma Sokolova, a gotovo svi ostali cionistički prvaci, od Vladimira (Ze’ev) Jabotinskog do Davida Ben Guriona, dolazili su u prvu Jugoslaviju. Zauzvrat, jedna šuma u Palestini dobila je ime kralja Aleksandra, a druga njegovog oca Petra Prvog”.

Ivan Čorbić