OD RAJSKIH VRTOVA DO BRONZANIH KOLOSA: Jedna građevina odoleva milenijumima, šest su pojeli požari, potresi i ratovi - ali zato nikada neće biti zaboravljene

U vreme kada su antički pisci prvi put spomenuli sedam svetskih čuda, nisu mogli ni da naslute da će njihova dela postati mitovi i legende, podjednako realna i nestvarna. Sedam građevina, monumentalnih i neponovljivih, smatralo se dokazom ljudskog genija i verom da se večnost može uhvatiti kamenom i mermerom. Danas, osim jednog jedinog čuda - egipatskih piramida u Gizi - nijedno od tih remek-dela ne postoji u celosti. Ipak, ostala su u pričama, hronikama i u mašti miliona ljudi širom sveta.

Herodot je rekao: „Ljudi se sećaju dela velikih kraljeva, ali se još više sećaju dela koja nadilaze ljudsku meru.“ Upravo to su bila čuda - dokaz da čovek nikada nije prestao da sanja o onome što je veće od njega.

I zato, iako na mestima tih čuda danas stoje ruševine, stubovi ili tek prazne obale, u našim glavama i dalje žive slike piramida koje prkose vremenu, vrtova koji cvetaju u pustinji, bogova od zlata i bronzanih kolosa. To su čuda koja nas uče da sve može nestati - osim ljudske čežnje da stvori neprolazno.

KOLOS S RODOSA

Kada su stanovnici Rodosa odbranili svoj grad od opsade, odlučili su da podignu statuu boga sunca Heliosa - visoku oko 30 metara, napravljenu od bronzanih ploča. Kolos je stražario nad lukom, kao simbol slobode i snage. Statua je izgrađena 280-ih godina pre nove ere u čast poraza Demetrija Poliorketa tokom opsade Rodosa od 305. do 304. godine pre nove ere. Navodno je plaćena prodajom napuštene ratne opreme neprijatelja. Izgradnja je trajala 12 godina, ali 226. godine pre nove ere, samo 54 godine nakon završetka, razorni zemljotres je srušio Kolosa. Uprkos tome što su Ptolomeji iz Egipta ponudili pomoć u rekonstrukciji, Rodos je njegovo uništenje protumačio kao znak božanske nemilosti i nikada ga nije popravio.

Toliko je bio ogroman da su, prema predanju, ljudi prelazili između njegovih rasutih udova kao kroz planinske klisure. Danas je nestao, a njegovo ime postalo je sinonim za gigantsko i monumentalno. U sedmom veku Arapi su ga prodali kao bronzu za oružje. Ostao je u legendi - kao večni primer ljudske želje da prkosi nebu.

SVETIONIK NA FARU

Aleksandrijski svetionik na ostrvu Faru bio je orijentir moreplovcima skoro 1.500 godina. Visok oko 100 metara, na tri nivoa (kvadratni, osmostrani i kružni), bio je među najvišim građevinama starog sveta. Njegova svetlost, pojačana ogledalima, vodila je brodove kroz opasne vode Sredozemlja.

Bio je to jedan od nekoliko neverovatnih spomenika koji su definisali novu prestonicu Ptolemejskog Egipta, uključujući čuvenu Aleksandrijsku biblioteku i grobnicu Aleksandra Velikog. Svetionik je ostao u upotrebi vekovima, preživevši invazije, zemljotrese i strane okupacije.

Arhitekta Sostrat iz Knida posvetio ga je „svim bogovima i svim ljudima“. Bio je to prvi pravi svetionik.

Prvo veće oštećenje dogodilo se 956. godine i primoralo je gradske vlasti da sprovedu znatne popravke. Ponovo je pretrpeo ozbiljna oštećenja 1303. i 1323. godine, kada se urušio glavni deo građevine. Konačno je uklonjen 1480. godine, kada su mamluci očistili temelje i koristili kamenje da izgrade tvrđavu Kaitbaj na tom mestu. Danas njegovi ostaci leže pod vodama luke Aleksandrije, a njegovo ime živi u svakom svetioniku širom sveta.

VELIKA PIRAMIDA U GIZI

Podignuta oko 2560. godine pre nove ere za faraona Keopsa, Velika piramida i dalje se uzdiže iznad pustinjskog horizonta kao jedini svedok iz doba sedam čuda. Građena od više od dva miliona kamenih blokova, ostala je misterija i za današnje inženjere. Bila je najviša građevina na svetu više od četiri hiljade godina. Vetrovi, vreme i invazije odneli su mnoge antičke građevine, ali piramida, ponosna i nepokolebljiva, i dalje čuva tajne svoje unutrašnjosti.

Kada je Keops, faraon IV dinastije, naredio da mu se podigne grobnica, verovatno nije ni slutio da će njegovo poslednje prebivalište nadživeti imperije, religije i civilizacije. Velika piramida se i danas uzdiže na ivici Kaira, visoka 146 metara u svom izvornom obliku.
Zamišljena kao poslednja mesta počivanja faraona, prvobitno su blistala u sjajnom belom krečnjaku sa zlatnim završnim kamenom. Iako elementi njihove konstrukcije ostaju misteriozni, arheologija otkriva da su Egipćani mogli da mobilišu talentovanu, dobro plaćenu radnu snagu, bez uloge vojske robova i stranaca. Plinije Stariji zapisao je da su piramide „zauzele radnu snagu cele nacije decenijama“, dok su kasniji putnici tvrdili da je njihova veličina dokaz da ljudska volja može prkositi prirodi. Piramida je jedino čudo koje je izdržalo zub vremena. Ostala je večni simbol trajanja - kamen u kome je urezana čežnja za besmrtnošću.

Kao i skoro sve kraljevske grobnice u Egiptu, piramide su opljačkane pre jednog milenijuma. Najverovatnije su opustošene tokom Prvog prelaznog perioda, koji je usledio posle kolapsa Starog kraljevstva Egipta u 2200-im godinama pre nove ere.

ARTEMIDIN HRAM U EFESU

Efes, današnja Turska, bio je dom jednom od najraskošnijih hramova ikada podignutih - Artemidinom hramu. Posvećen boginji lova i plodnosti, hram je imao stotine mermernih stubova i bio toliko impozantan da su ga antički putnici stavljali iznad svih ostalih čuda.
Efes, jedan od najbogatijih gradova Male Azije, bio je ponosan na svoj Artemidin hram. Sagrađen oko 550. godine p.n.e., bio je dvostruko veći od Partenona u Atini, sa više od 120 stubova visokih 18 metara. Artemidin hram se zapravo sastojao od tri hrama, izgrađenih i uništenih u odvojenim vremenima. Datum izgradnje prvog hrama je nepoznat, ali ga je uništila poplava u sedmom veku pre nove ere.

Hram je bio i svetilište i riznica, ali i simbol moći grada. Herostrat ga je 356. godine p.n.e. zapalio samo da bi njegovo ime ušlo u istoriju. Ironijom sudbine, iste noći rodio se Aleksandar Makedonski. Hram je kasnije obnovljen i postao jedno od najposećenijih mesta antičkog sveta, sve dok ga hrišćani u petom veku nisu razorili. Danas na tom mestu stoji tek jedan stub, usamljeni stražar slavnog prošlog života.
Treći i poslednji oblik hrama izgrađen je krajem četvrtog veka pre nove ere, sa impresivnim brojem perifernih stubova. Ovaj hram je opstao vekovima i uticao je na moderne slike o njemu. Lokalitet je godinama bio izgubljen, dok ga britanska ekspedicija nije ponovo otkrila. Danas je na lokalitetu sve što stoji jedan stub sastavljen od različitih fragmenata otkrivenih na tom mestu.

VISEĆI VRTOVI VAVILONA

Kada antički pisci opisuju Vavilon, vide grad u kome je pustinja procvetala. Viseći vrtovi, podignuti navodno za kraljicu Amitis, ženu Nabukodonosora II, predstavljali su oazu zelenila usred vrelog peska. Navodnjavani složenim sistemima i ispunjeni egzotičnim biljkama, bili su dokaz da i u najmračnijem ambijentu može nastati raj. Danas arheolozi i dalje raspravljaju da li su uopšte postojali ili su tek literarna iluzija. Njihov nestanak u magli istorije čini ih možda i najtajanstvenijim čudom od svih.

Prema legendi, Nabukodonosor II (605-562. p.n.e.) podigao ih je za svoju ženu Amitis, koja je čeznula za zelenilom zavičajnih planina Medije. Antički pisci Diodor Sicilijski, Strabon i Kvint Kurcije Ruf opisivali su vrtove kao slojevite terase sa egzotičnim biljkama i drvećem, koje su navodnjavali složeni sistemi pumpi.

Strabon piše da su vrtovi „lebdeli u vazduhu poput planina“, dok ih je Kalisten, hroničar pohoda Aleksandra Makedonskog, nazivao „drugim Edenom“. Ali gde su bili? Arheolozi i danas nisu saglasni. Neki smatraju da nisu ni postojali u Vavilonu, već u Ninivi, prestonici Asirije. Drugi tvrde da su bili tek literarna fantazija - simbol želje da priroda i civilizacija mogu da žive u skladu.

ZEVSOVA STATUA U OLIMPIJI

U srcu Grčke, u Olimpiji, podignuta je statua Zevsa, boga groma i vladara Olimpa. Fidija, najslavniji vajar svog vremena, oblikovao je boga visokog 14 metara, ukrašenog zlatom i slonovačom. Posetioci su verovali da će onaj ko vidi Zevsa u hramu shvatiti božansku veličinu i ljudsku nemoć. Stotinu godina stajala je kao simbol moći, dok je plamen ili potres nisu zauvek odneli. Ostale su samo priče da je bila toliko veličanstvena da se činilo da će hram pući od njene snage.

Statua je jedno od čuda koje je najteže pratiti kroz istorijske zapise. Još uvek se nalazila u Olimpiji 391. godine nove ere, kada je Teodosije I zatvorio sve paganske hramove u Rimskom carstvu, ali nakon toga nema jasnih zapisa. Najverovatnije je uništena kada je sam hram izgoreo u petom veku. Postoji priča da je tajno sakrivena u Carigradu, gde je ponovo sastavljena pre nego što je ponovo spaljena, ali nema dokaza koji to podržavaju.

Pauzanija, putopisac iz drugog veka, pisao je: „Činilo se da ako Zevs ustane, krov hrama neće moći da ga obuhvati.“ Danas su ostali tek fragmenti i opisi, ali oni su dovoljni da nas podsete kako je antički svet umeo da božansko prikaže ljudskim očima.

MAUZOLEJ U HALIKARNASU

Za kralja Mauzola i njegovu sestru-suprugu Artemiziju II, u Halikarnasu (današnjem Bodrumu) podignut je veličanstven grob koji je dao ime svim budućim monumentalnim grobnicama - mauzolejima.

Visok oko 45 metara, ukrašen sa više od 400 reljefa i statua, bio je spoj arhitekture i umetnosti. Na vrhu je bila piramida na kojoj su Mauzol i Artemizija jahali u četvorokonjskim kolima. Iako je vekovima stajao ponosno, potresi su ga razrušili. Još uvek je stajao u rimskom periodu, ali je propao negde pre 1402. godine, kada su krstaški vitezovi uzeli njegove ostatke zbog kamenja za izgradnju obližnjeg utvrđenja Bodrum. Danas njegovi fragmenti počivaju u Britanskom muzeju, dok ruševine u Turskoj podsećaju na to da smrt ume da rađa umetnost.

Plinije je zapisao da je mauzolej bio „toliko čudesan da je njegovo ime postalo sinonim za sve veličanstvene grobnice“.

Ivan Čorbić