I ovo je hrana i municija! Dok ovoga imamo, imamo se čime boriti, hraniti i zašta ginuti! Kaza pa pojede šaku punu zemlje! Pričestili se ko junaci s Kosova!
- I ovo je hrana i municija. Dok ovoga imamo, imamo se čime boriti, hraniti i zašta ginuti - rekao je Mrgud Luburić, knez bilećki, pa stavio u usta šaku punu zemlje, koju krtica istera tu, kraj kamena na kom je sedeo, a usred hercegovačkog krša i pred evropskim diplomatama, koje su ih odvraćale od ustanka. To je najbolja slika, kako nam veli istoričar Boško Buha, Nevesinjske puške, koja puče jula 1875.
Sami se digoše Srbi iz Hercegovine na Turke. Nit se Crna Gora i knjaz joj Nikola, na koju po prirodi stvari Hercegovci bejahu oslonjeni, upinjala da pomogne, nit Srbija i knez Milan, a ni "majčica" Rusija. Sve tri će tek naredne godine, 1876, kad nisu imale izbora, objaviti rat Turskoj. A pucanj, koji je odjeknuo odavde, iz Krekova, tog 9. jula 1875. dobaciće do Berlina i čuvenog Kongresa, koji će prekrojiti sliku ovog dela Evrope i otvoriti pitanje tzv. bolesnika na Bosforu, što odavno beše Osmansko carstvo. Srbija i Crna Gora steći će nezavisnost, a raja u Bosni i Hercegovini dobiće samo drugog gospodara, ovog puta iz Beča. Ispašće goreg od Turaka.
Put nas vodi od Mostara. Do poslednjeg rata glavni oslonac Nevesinjaca, koji su se tamo i rađali. Danas su to različite priče - dva grada u dve "države", jedne im zajedničke - BiH. Uz Velež, dok oštri vrhovi cepaju nebo na horizontu, pa niz Velež, eto nas u Nevesinju. Neveliko, s ponekom kamenom kućom, ima svoj šarm. Usred grada velelepni kameni Hercegovac s puškom - spomenik svim Nevesinjcima koji su ginuli za slobodu. Pored Dom kulture "Nebojša Glogovac", čuvaju uspomenu na velikana čiji koreni su ovde. Unutra i slike ustanika, rad Biljane Ristić. Tu nas čeka Boško Buha, istoričar. I praunuk Tripka Buhe iliti Buve, kako se navodilo tada, komandanta Gornjonevesinskog bataljona u ustanku.
U doba kad su se Srbi digli na ustanak već je dogorelo do nokata.
- Turska država je bila bankrot, a to je ozvaničeno tek oktobra 1875. Dug carstva bio je 202 miliona funti sterlinga, a godišnji prihod 18 miliona, od kojih su čak dva išla samo na sultanov dvor. Na sve to dolaze sušne i gladne godine, kakva je bila 1874. Čak je i stoka krepavala, jer je sva trava sagorela. Turski sistem to nije uvažavao, niti ublažavao poreze. Bankrot je lokalnim moćnicima bio samo signal da gule kožu s raje. Čak 97 poreza je hrišćanska raja plaćala u raznim vremenima turske carevine, od drvarine, pašarine, kazanije, poreza na muške glave, na kuću... - kazuje za Kurir Buha.
Idemo put Biograda. Na nekoliko kilometra od Nevesinja. Livade, zabrani, šumarci, prelepa slika sela. I u bregu sama - beli se Crkva Uspenja Presvete Bogorodice. U to doba Nevesinje bi turska tvrđava, Kasaba, kako su ga zvali. Zvono i crkva tamo nisu dolazili u obzir. Ali sultan Abdul Aziz dozvoli da je Srbi ovde podignu. Ni te 1863, kad je počeše graditi, ne bi okolo kuća, veli nam sveštenik Slavko Lalović, paroh nevesinjski. Sa zida parohijskog doma gledaju nas slike ustanika, među kojima najviđeniji behu Jovan Gutić, Simun Zečević, Trifko Grubačić, Kiko i Ilija Stevanović, Prodan Rupar, Trivko Buva... Na tu Malu Gospojinu 1874. ovde je bilo naroda. Pred crkvom bejahu i ogromni jasen i trešnja. Dvanaestorica viđenijih Srba sedaju u hlad. Nisu sumnjivi, gužva je.
- Sela iz kojih su dolazili svima su bila podjednako daleko, a ovo je i pomalo izolovano. Među 12 njih, na dogovoru su i tri sveštenika - Petar Radović, Anto Gologovac i Risto Gaćinović - kazuje Lalović, te dodaje da je hram po izbijanju Hercegovačkog ustanka oskrnavljen:
- Ljudi iz okolnih sela sneli su ovde malo bolje bakano posuđe da ga sačuvaju. Ali Turci su sve opljačkali i oskrnavili. Kasnije, kad su nas Austrijanci okupirali, njihovi vojnici su usred crkve ložili vatru, još se na na podu hrama vide tragovi paljenja.
Rešavaju se tad na ustanak. Nema nazad. Ide delegacija put Cetinja, kod knjaza Nikole, za podršku, hranu i džebanu (municiju).
- Čak su Crnogorcima davali kravu za pušku, a kilo žita za metak. To je bila cena za oružje koje je stizalo preko Dubrovnika, Kotora i Crne Gore - kazuje Buha, pa navodi:
- Da bi zavarali Turke, tek 15. dan kreću kod knjaza Jovan Gutić, Simun Zečević i Miloš Kešelj, nose i hranu i vodu da ni u čiju kuću ne svraćaju, da ih ko ne bi prokazao. Spavaju pod vedrim nebom. Sve delegacije knjaz fino prima, ali kao neko ko želi da ih kontroliše i ko pretenduje na Hercegovinu, uvek bude: "Pričekajte, nije vreme, nije Rusija spremna za rat, nismo ni mi. Sad smo dobro i sa Turcima i sa Austrougarskom." Knjaz je igrao čudnu ulogu. Stalno je odvraćao ustanike od pobune, a kada se posle godinu dana ipak uključio, sa crnogorskom vojskom došao je nadomak Mostara i tu pet dana logorovao a da ništa nije preduzeo. Vratio se na Korita i organizovao čuvenu bitku na Vučijem dolu. Istoričari su ocenili taj pohod kao šetnju knjaza kroz Hercegovinu.
Turci odmah doznaju da se iza brda nešto valja.
- Plašeći se Seče knezova kao u Srbiji pred Prvi srpski ustanak, 120 najuglednijih Hercegovaca je na Grahovu kod knjaza Nikole od Nikoljdana 1874. do Spasovdana 1875. Vraćaju se kućama nakon što se knjaz u Korotu sastao sa austrougarskim carem Franjom Josifom, koji je posredovao kod sultana da im da amnestiju.
TRIPKO GRUBAČIĆ
Đurđevdan u Tripkovoj kuli
Radmilo Grubačić ponosan je na pretka Tripka Grubačić (1834-1892), koji je bio stric njegovog pradede.
- Tripko je imao tzv. kulu. A kulu nije svako imao, već samo viđeniji ljudi. Još za Đurđevdan 1874, krsnu slavu Grubačića, u njegovoj kuli bili su pop Radović, Tripko Buva i Jovan Gutić i tu je bio prvi dogovor da se vidi koji mogu, a koji ne mogu, koje je vera, a ko nevera. I posle je za Malu Gospojinu bio sabor u ovoj svetoj crkvi, koja je temelj Nevesinjske puške, gnezdo srpskih vitezova. To su bile munje nebeske - reći će nam Grubačić, te dodati:
- Treći dan po izbijanju Nevesinjske puške zapaljena je Tripkova kula, a Tripko će umreti 1892. na Cetinju, a knjaz Nikola će ga sahraniti u Vlaškoj crkvi i na grobu mu spev ostaviti.
Spev na Tripkovom grobu
Kad ustankom plam zaplansa nevesinjskih vitezova
Da slobodu ukopanu dignu rodu iz grobova.
Ođe vitez spavajući ustao je s prvacima,
borio se i krv lio sve s najboljim junacima.
U nov lanac Nevesinje što ostavi svoje milo
koje ga je srpskom krvlju ponajviše natopilo.
Iako mu sad mrak 'ladni izlomljene kosti krije,
jadnom Tripku Grubačiću što ne živi, žao mu nije.
Spavaj, spavaj, Grubačiću, u san sveti boga moli,
nek izvida srce tvoje za onijem što te boli.
Zahvalni knjaz Nikola Petrović.
*Izrecitova nam Radmilo Grubačić
Zbor zborilo 12 vitezova
Zbor zborilo 12 vitezova
U malenom selu Biogradu
Kod bijele biogradske crkve
Uze riječ kome dolikuje Stari Kukić pope Radoviću
Druga riječ Tripko Grubačiću
Vatajmo se, braćo, za oružje, nama drugo ništa ne preostane.
* Izrecitova nam Radmilo Grubačić
Godina 1875. bila je čak berićetna.
- Površani koji nisu imali hrane silazili su u polje, te su želeli da se prehrane dok njihovo žito ne stigne. "Žanji, brate, ko ti brani, zar ne vidiš da će sve pusto ostati?" - zapisaće Risto Proproković, istoričar, Nevesinjac, koji će godinama kasnije zabeležiti svedočenja preživelih u knjizi "Nevesinjska buna 1874. i početak ustanka u Hercegovini 1875. godine", čiji će reprint u knjizi "Nevesinjska puška - pucanj koji odjekuje vekovima" doneti Udruženje Nevesinjaca u Beogradu ove jubilarne, 150. godišnjice od Hercegovačkog ustanka.
Nisu odustajali, ali nisu ni žurili, jer najvažniju podršku nisu imali. Ali harambaša Pero Tunguz nije čekao i nije pitao. Pobio je i opljačkao turske kiridžije na Ćetnoj poljani, u planini Bišini, na drumu Mostar-Nevesenje.
- Posle prepada na turski karavan, ustanici su znali da sledi krvava osveta Turaka, te se dogovaraju da se ne razilaze. Ko junaci s Kosova, otišli su u crkvu na Drenovi u Kifinu selu, pričestili se i zakleli da ne odustaju. Od tada tu crkvu zovu Nevesinjska Lazarica. I već sutradan, 9. jula (po novom kalendaru), počele su borbe. Izbila je Nevesinjska puška. Čak slučajno. Jovan Gutić i Kiko Stevanvić saznali su da su uglednog Nevesinjca Trivka Grubačića Turci opkolili u šumama iznad Krekova kad se vraćao iz Koleška i Slivlja, gde je narod obavestio da kreće ustanak. Te su krenuli sa 80 ljudi ga spasu, pa im se priključuju i iz Bratača. Nevesinjska puška je pukla na nekropoli od čak 462 stećka, koji su bili dobri zakloni, te nije bilo žrtava. Kad se predveče pojavio moj Trivko Buha sa 300 Kolešćana i Slivljana, Turci su pobegli u Kasabu. Taj prvi dan Nevesinjske puške završio se sa po jednim poginulim i ranjenim Turčinom, dok je samo naš Anto Gutić bio pogođen u fišekliju, što mu je spaslo život - reći će Buha, a Proroković zapisati da su početak zapravo bili glasovi kroz sela koji su se pretvorili u "čitavu bajku", koja je doprla do crkve u Biogradu, odakle kreću Grubačiću u pomoć.
Mićo Ljubibratić
Izuzetna ličnost
Mićo Ljubibratić je bio, što bi danas rekli, faca, govorio je pet jezika, imao veze po evropskim dvorovima... Izuzetna ličnost, koje se knjaz Nikola plašio, jer je Ljubibratić hteo na čelo ustanka. Kad je s Aleksom Jakšićem došao iz Beograda, Ljubibratić je jula 1875. organizovao Vranjsku skupštinu (Vranjska, selo kod Bileće) sa hercegovačkim glavarima kako bi izabrali skupštinu i vladu. Međutim, knjaz Nikola je naredio svojoj desnoj ruci Peku Pavloviću da rasturi tu skupštinu, čak su i prebili Ljubibratića i Jakšića, koji su završili u bolnici u Dubrovniku - kaže Buha, i dodaje da je otežavajuća okolnost celu prvu godinu ustanka bilo rivalstvo vladarskih kuća Obrenovića i Petrovića.
Milenko Pajo Stevanović
Ustanak kumovao i drugoj ženidbi Kika Stevanovića
Pred crkvom u Lukavcu zatičemo Milenka Paja Stevanovića, potomka po bočnoj liniji Kika i Ilije Stevanovića. Sređuje stazu do spomenika palima iz ovog sela u poslednjem ratu.
- Ilija je umro 1915, a Kiko 1918. Međutim, njegova nevesta (snaja) Marti, koja je došla 1917. za njegovog sina Peka, a meni bila strina, živela je 97 godina. Pričala mi je krajem osamdesetih godina prošlog veka šta je i ko je bio Kiko, koji je čitavog života ratovao i čija je kubura kod nas u Nevesinju - kazuje nam Stevanović, te dodaje:
- Zanimljiv detalj je i to da je Kiko u jesen te 1874. već dve godine bio oženjen. I nakon što su se u crkvi u Biogradu dogovorili da podižu ustanak, narod je imao obavezu da im tu donosi hranu. I neke cure od kuće Fržovića odnesu im hranu. Upita potom majka jednu od njih kakvi su ti hajduci, a ona će: "Svi su divni, ali što je lep Kiko! Niko nije lepši." Majka joj: "Ćuti, on je oženjen!" Međutim, ćerka odgovori: "Znaš šta, majko, nikad se neću udati ako Kiko ne ostane bez žene". I Kiku žena umre! On se oženi tom devojkom iz Fržovića i ona mu rodi četiri sina, dok s prvom ženom nije imao dece.
Dobrovoljac Petar Mrkonjić
Karađorđev unuk među Srbima
Hercegovački ustanak je prepoznatljiv i po Petru Mrkonjiću, potonjem kralju Petru Prvom Karađorđeviću, koji je pod tim imenom bio među ustanicima. Upravo po Karađorđevom unuku, čija je porodica u doba Obrenovića bila proterana iz Srbije, Mrkonjić Grad i danas nosi ime.
- Petar se kasnije pridružio, kad se ustanak već proširio i na Bosansku Krajinu, te je izvesnije da je to bilo 1876. Čak je bio i lakše ranjen, ali je to prikrivao da se vojska ne bi demoralisala - ističe Buha.
Krekovi. Promiču kuće pored puta. Suši se veš na žici. Života ovde ima. A iznad sela, u tom kršu, vijore se trobojke. Pred spomen-pločom uvelo cveće od poslednje ceremonije. Odavde će daleko odjeknuti Nevesinjska puška.
- U malom mestu, može se reći selu, da počne ustanak koji je odredio sudbinu balkanskih naroda! Veoma brzo zahvata svu istočnu Hercegovinu, Bosansku Krajinu, Sandžak, Vasojeviće... kasnije Srbiju, Crnu Goru, Bugarsku, Grčku, Rusiju... - kaže Buha, čiji je pradeda poginuo je u bici u Dugi 1876, a knjaz Nikola ga je prethodno darovao pištoljem i posvetom: "Poklanjam ovo čoveku koji je ludost od junaštva."
Silni narod je izbegao iz Hercegovine, koja je raseljena. Najviše u Crnu Goru. Ređale su se i bitke, pa i ona za Nevesinje, koje nikad nije osvojeno jer nisu imali topove da sruše tvrđavu. Žalosno je danas pogledati iznad grada, na rubu šume jedva vidljive ostatke te tvrđave, urasle u žbunje, zatrpane šutom i smećem. Tu su i bitke na Grebaku, Vučjem dolu, Fundinama, Suvoj smokvi, dve na Muratovici, kad zauzeše i Nikšić, najutvrđenije mesto, koji će posle Berlinskog kongresa pripasti Crnoj Gori. Dosta je dobrovoljaca iz Srbije, Crne Gore, Rusije, garibaldista iz Italije...
- Veliku ulogu je odigrala i holandska princeza Žan Markus, koja je sve svoje bogatstvo prodala da bi ustanicima kupila sanitarni materijal i bateriju "Krupovih" topova, koji nikad nisu isporučeni. Bila je zaljubljena u legendarnog Mića Ljubibratića, jednog od vođa koji dolazi iz Srbije, Beograda - navodi istoričar i dodaje:
- Završena bitka na Goričkom polju kod Trebinja bila je oktobra 1877, potom Srbi polažu oružje. Tužna slika, oko 6.500 Hercegovaca na gomilu, iz revolta, baca oružje. Spremili su im iće i piće, ali niko nije ni kap vode uzeo. Otišli kućama razočarani jer se nisu borili za to da promene gospodara, već da se oslobode vekovnog ropstva i da se ujedini celo srpstvo. Na Berlinskom kongresu dobili su, kako narod reče, umesto turskog fesa nemački šlem. Sva obećanja o agrarnoj reformi, slobodi, školstvu, veroispovesti - sve je palo u vodu i Austrougarska je kao kroz indigo prepisala sve obaveze i poreze koje su imali u Turskoj...
Hercegovački ustanak je bio uvod u tektonske promene koje će Prvi svetski rat donet, kad će nestati i Austrougarska, i Osmansko carstvo, i rusko...
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.