Karl Benc patentirao je prvi automobil samo 13 godina pre toga, a što čitavu deceniju nije bilo pogibija u saobraćaju, može se objasniti da je maksimalna brzina Bencovog auta bila 16 kilometara na sat... Vek i nešto kasnije, dakle u današnje vreme, u svetu u saobraćajnim nesrećama gine 1,25 miliona ljudi, što je pet puta više nego u ratovima.
Srbija u ovom zastrašujućem broju svake godine učestvuje sa oko 500 mrtvih i, shodno tome, svaki dan u godini trebalo bi proglasiti danom borbe za bezbedniji saobraćaj. Ali javnost se prene tek kad je potresu nesreće poput prošlonedeljne, u kojoj je stradala tročlana porodica. Tada se žali što nema smrtne kazne za krivce. Stvar je u tome da smo, pored direktnog izazivača nesreće, čija je krivica nesporna i koji zaslužuje najstrožu zakonom predviđenu kaznu, i svi mi ostali pomalo krivi. Jer, stvari stoje ovako...
Prema nalazima stručnjaka, ključni razlozi zbog kojih dolazi do nesreća su prebrza vožnja, vožnja pod dejstvom alkohola ili droga, nekorišćenje sigurnosnog pojasa, loša infrastruktura i neadekvatna saobraćajna signalizacija i umor i nepažnja vozača. Na prvi pogled se vidi da od pet ovih faktora rizika samo jedan (infrastruktura i signalizacija) ne zavisi od vozača, tj. od nas koji učestvujemo u saobraćaju.
Potreba da se propišu pravila ponašanja i utvrde obaveze vozača javila se vrlo brzo posle pojave automobila. Sedam godina nakon Bencovog patenta policija u Parizu je 1893. uvela vozačke dozvole, koje su potvrđivale da je vozač sposoban da upravlja vozilom i da zna kako da to radi na bezbedan način. Danas, naravno, to važi za ceo svet, pa i kod nas, ali šta imamo u praksi?
Koliko vozača u Srbiji se drži naučenog za polaganje vozačkog ispita? Sigurni smo da nećemo pogrešiti ako ustvrdimo da su nesreće na našim putevima posledica opšteg opadanja saobraćajne kulture.
Ne postoji zakon koji se može sprovesti samo nadzorom i kaznama Ljudi u većini slučajeva ne kradu zbog toga što znaju da je to nemoralno, da se ne radi, a ne zato što će ih neko videti. Isto bi trebalo da važi i za poštovanje ograničenja brzine. Ali ne važi, noga se skida sa gasa samo u strahu od radara. Tako je i sa ostalim odredbama zakona o saobraćaju: parkira se na pešačkom, vozi u zabranjenom smeru (i na auto-putu!), tehnički pregledi se zaobilaze, za volan se seda bez obzira na popijena pića... i sve to predstavlja, krivicom svih nas vozača, erodiranje zakona o saobraćaju, što za posledicu ima ona četiri napred navedena razloga zbog kojih dolazi do nesreća.
Sigurni smo da će mnogo vozača odbaciti ovu tvrdnju, ubeđeni da njihova lična krivica u svemu tome ne postoji. To su oni što kroz grad voze 140 na sat, ali u tome ne vide problem jer imaju odlične reflekse. A takvih, i sličnih, ima mnogo.
Kad sledeći put vidite bitangu koja je ušla u raskrsnicu iako je jasno da neće moći da je prođe do sledećeg zelenog na semaforu i psovkama odgovara vozačima iz poprečne ulice koje je blokirao pa mu trube, znajte da pred sobom imate potencijalnog ubicu. Koji samo pukim slučajem možda nikog neće ubiti.
Jer, pravila su tu da nas štite. A njihovo nepoštovanje nas čini ranjivim.
