Ja sam, izgleda, među poslednjima čuo da sam umro, tek kad je neproverena vest o mojoj smrti postala „viralna“ na društvenim mrežama i kad me je jedan moj drug, biser rasut po svetu, nazvao telefonom - ne da bi proverio da li sam pandrkno, ne naseda taj lako na dubaru - nego da mi kaže: „Srećne ti rane, junače, imao si rašta i (i gdje) umrijeti.“
Netačna informacija o mojoj nedavnoj preminulosti bila je lansirana u nekom kvizu na televizoru Hepi, što me je - kad sam se obavestio o mestu smrti - navelo da pomislim da mi Marić uvaljuje dubaru ili da je u pitanju osveta rusodupeljubivih, penzionisanih zastavnika, kojima u Famoznom povremeno (i figurativno) seruckam po glavama.
Prosto je neverovatno koliko su u zemlji u kojoj se tako malo čita - a i kad se pukim slučajem čita, onda se naopako čita - pisci zastupljeni u slagalicama i ukrštenim rečima. Retko prođe mesec dana a da mi neko - i to ushićenim tonom kao da sam dobio Pulicerovu - ne kaže: „Bio si u Slagalici, bio si u ukrštenim rečima...“
No dobro. Hepi je za mene umro pre nego ja za njega - možda i pre nego što se rodio - život, i moj i Hepijev, idu dalje, mi se vraćamo na mini-serijal „Fenomenologija Ćacilenda“.
Dakle ovako: predugo se i previše u Srbiji rušilo - ne mislim na fizičke objekte, mada su se i oni udarnički rušili - a da na kraju ne bi bio sagrađen Ćacilend. Koji uopšte ne mora biti poslednja reč srpskog zaumnog urbanizma. Sasvim mi je lako zamisliti naseobinu „Zemunica City“.
Da ne istražujemo rušenja iz prošlih vekova - kojima je legion ime - i fokusirajmo se na jedno, maltene skorašnje. Je l’ se neko seća (seća se moj qwrz) Veličanstvenog mitinga za Kosovo na kome su - nakon što su naredbodavci skršeno otišli na molepstvije u Hram Svetog Save (koji je dovršio onaj koga su streljali) - divlje patriotske horde srušile Beograd, ne baš do temelja, ali koliko su mogli.
Bio bi Beograd tom prilikom temeljnije srušen da na jednu tadašnju visoku adresu nije stiglo upozorenje iz Pentagona, posle koga je naredbodavac rušenja i paljevina podvio repić.
Ako Beograd tom zgodom i nije do temelja srušen, do temelja su srušeni zameci nečeg što je - za razliku od građevina koje se mogu obnoviti - veoma teško ponovo sagraditi, a to je - „pretpostavka za normalan život“.
Taj miting, na kome je povratnik u prađedovsku veru, Kusturica, sve one koji nisu došli na veličanstveni beogradski Boj na Kosovu nazvao „pacovima“ - a meni trebalo nekoliko godina da shvatim da ih je s pravom (mada sa „obrnutim predznakom“) tako nazvao - bio je drugi (prvi je bio 12. 3. 2003) državni udar koji je od „odsustva pretpostavki za život“ ponovo napravio „pretpostavku za život“. Prekardaših. Nastavak serijala - umalo, grešna mi duša, ne napisah „života“ - u sutrašnjem broju.
