Tek predstoji najteži deo u vidu razoružavanja Hamasa i demilitarizacije Pojasa Gaze. Trampov plan od dvadeset tačaka predviđa sveobuhvatno rešenje za Gazu: formiranje međunarodnih snaga koje bi obezbedile mir, obnovu razorene infrastrukture i uspostavljanje privremene palestinske administracije pod nadzorom svetskih sila. Prema toj viziji, Gaza bi trebalo da postane „zona bez terora“, dok bi Hamas morao da preda oružje i prihvati međunarodni nadzor. Zauzvrat, Izrael bi se obavezao da ne okupira niti anektira teritoriju.
U prvoj fazi dogovorena je razmena talaca i zatvorenika, a izraelska vojska bi se povukla na definisane položaje. Tramp je lično prisustvovao samitu u Šarm el Šeiku, gde su lideri više od dvadeset zemalja potpisali okvirni „Trampov mirovni sporazum“.
Ipak, ključni problemi ostaju nerešeni. Hamas odbija razoružanje bez garancije o stvaranju palestinske države, što planom nije predviđeno. Palestinska uprava je marginalizovana, dok izraelska desnica poručuje da je „Izrael već dao dovoljno“ i da svako novo povlačenje zavisi od potpunog razoružanja Hamasa, što deluje teško ostvarivo.
Sledeći izazov jeste formiranje međunarodnih snaga koje bi nadzirale primirje u Gazi. U tom procesu se otvaraju političke podele: Turska i Katar otvoreno pomažu Hamas, dok Egipat u njemu vidi pretnju za bezbednost. Predsednik Abdel Fatah el Sisi gleda na Hamas kao na produženu ruku Muslimanske braće. Zato svaka ideja o zajedničkom lancu komandovanja nailazi na zid nepoverenja.
Izraelski premijer Benjamin Netanjahu odbacuje učešće turskih vojnika u bilo kojoj misiji, strahujući da bi Ankara iskoristila da širi svoj uticaj u Gazi. Za Erdogana je Gaza ipak mnogo više od humanitarnog pitanja. Erdogan želi da njegova zemlja bude kontrolor međunarodnih snaga, čime bi pokazao da je Turska neizostavan deo stabilnosti u regionu.
Na unutrašnjem planu pomoć Palestincima dodatno jača Erdoganovu slavu i učvršćuje njegovu ulogu čuvara muslimanskih interesa. Premijer Netanjahu nastoji da onemogući upliv Ankare koji bi mogao da oslabi odnose Izraela sa Saudijskom Arabijom, Egiptom i Jordanom. Zato Izraelci žele da ograniče turski uticaj i zadrže u svojim rukama kontrolu nad bezbednosnim sistemima.
SAD su poslale u Izrael oko 200 vojnika koji rade na tehničkoj koordinaciji i nadzoru primirja, s tim što ne ulaze u Pojas Gaze. Egipat, kao čuvar prelaza Rafah, igra važnu ulogu u logistici i komunikaciji između strana. Turska i Katar, koji godinama daju političku, finansijsku i logističku pomoć Hamasu, izrazili su spremnost da učestvuju u međunarodnoj misiji te preuzmu ulogu garanta bezbednosti humanitarnih koridora.
Za izraelske bezbednosne službe to je potencijalni način za obnavljanje vojnih sposobnosti Hamasa. Ujedinjeni Arapski Emirati održavaju dobre odnose sa Izraelom i sprovode pragmatičnu spoljnu politiku, te bi mogli da budu balans između prozapadnih i proislamističkih aktera. UK i Nemačka su nagovestile da će poslati posmatrače tako da će misija imati i evropsku notu. Interesovanje su pokazali i Azerbejdžan, Indonezija i Pakistan, naravno, svaka zemlja iz sopstvenih strateških razloga.
