Izveštaj sa otvaranja nisam u prilici da vam podastrem zato što moja neznatnost - sa izuzetkom jedne prilike kad je nastupila kao otvarač sajma - sajamska otvaranja ne pohodi.
Beše to antologijsko otvaranje davno, 56. Sajam knjiga, godina 2011. (Krv ti jebem, ala vreme leti, ko da je juče bilo.) Elem, moja pojava i moja govorancija u „kapacitetu“ otvarača, sve je to bilo teška muka duhu Đoleta Vukadinovića, koji je u tome video znake lošeg vremena, konce antisrpske zavere i sunovrat srpskog identiteta, i koji je u tom smislu u NSPM-u objavio proser tekst u kome je sav rezigniran uskliknuo svetitelju Savi nešto tipa: „došli smo dotle da ‘nam’ (jebo vas ja po stoti put) Sajam otvara Basara, itd., itd., itd.“ (Treba li reći da sam Đoleta promptno napušio.)
Možda se pitate šta sam rekao - tj. pročitao - u otvaračkoj govoranciji? Da možda tu nije bilo kakvih političkih ili - daleko bilo - evroatlantskih natruha, nečeg što je izazvalo Đoletovu rezignaciju. Pojma nemam šta sam rekao - zaboravio sam tekst čim sam ga pročitao - ali nikakve tu politike ni evroatlantike nije bilo; moja otvaračka govorancija je bila standardno proseravanje o važnosti knjige, čitanja i bla, bla, bla, a uzgred nesnosnost otvaračkog proseravanja je razlog zbog kojeg na otvaranja Sajma - osim kad sam ja otvarač - principijelno ne idem.
Sigurno ćete se sad zapitati: zašto si onda neprincipijelno otvorio Sajam? Odgovor je sledeći: zato što svaki ovdašnji pisac koji poživi duže od 50 godina MORA otvoriti Sajam. Sila pisane reči boga ne moli.
Đoletu se ove godine posrećilo. Ovogodišnji sajam je otvorio Srbin s dna kace, dr prof. Čeda Antić. E sad, da sam ja Đole Vukadinović sa obrnutim predznakom, zacelo bih napisao - kako to da Sajam ne otvara neki pisac nego istoričar - ali budući da sam Đole s mojim predznakom, neću to napisati jer me: 1. savršeno boli qwrz ko otvara Sajam i 2. jer je suštisnki dibidus nebitno ko otvara Sajam.
Ne znam šta je Čeda blagoglagoljio i nemam nameru da saznajem - ne sećam se šta sam ja govorio, zašto bih čitao šta je govori Antić (umal, grešna mi duša, ne napisah Zaratustra) - ali pretpostavljam da je bilo dosta govorancije o identitetu, njegovoj ugroženosti i važnosti knjige na svetom poslu očuvanju nacionalnog bića (i ića i pića, koji uvek u stopu prate skupove nacionalontologa, koje ovom zgodom svečano nabijam na figurativni qwrz.)
Kako to već ide u Srbiji, ni Sajam knjiga nije mogao bez famoznih srpskih podela. I Sajam se podelio na dva. Jedan - „ćacijevski“, prvosrbijanski, na starom mestu, na Sajmištu - i drugi, „alternativni“, drugosrbijanski, u nekoj gimnaziji. (Lično mislim da je to malo i da fali još jedan, treći, nebeskosrpski, na nebu, gde drugde.)
I to bi bilo to. Redovna Famozna sajamska hronika - s predlozima za čitanje i izveštajem iz svetosavskog Bible Belta Hala četiri - biće podastrta kad obavim sajamski očevid.
