Persone dramatis naše današnje kolumne su dragi Vladimir (Putin) i dragi Donald (Tramp); uvek se, grešna mi duša, vavedem vo iskušenije da napišem „Duck“. Tema pak naše današnje kolumne su telefonski pregovori Putina i Trampa o završetku rata u Ukrajini.
Tramp je tokom svoje predizbornosti odvalio da će mu - kad se useli u Belu (ludu) kuću i dogradi balsku dvoranu - trebati maksimum 24 sata da okonča „besmisleno ubijanje“. Potom je - kad se uselio u Belu kuću - izjavio da rata u Ukrajini ne bi ni bilo da je on, a ne Bajden, bio predsednik. A dragi Vladimir je Trampu uvalio laskavu dubaru da rata vaistinu ne bi bilo da je Tramp bio predsednik. (Treba li reći da je Trampu bilo milo što su on i Putin postigli „visok stepen saglasnosti“.)
A sad slušajte šta o tome kaže Uncle Bas (umal, grešna mi duša, ne napisah „Sam“). Tačka jedan: rata u Ukrajini bi bilo sve da je predsednik SAD bio ovlašćeni zastupnik sile Božje arhangel Gavril, koga svetosavski kalcani uporno zovu Gavrilo, kao da je neki kafedžija iz Svrljiga.
Rusija je rat povela da bi samoj sebi dokazala da može i ono što ne može. Ovoga puta se, doduše, zajebala u računu, ali često je uspevala da postigne i ono što ne može. To je logika imperije (koju deli sa Amerikom). Ko hoće da bude imperija, mora bez prestanka demonstrirati i projektovati silu na što više mesta u svetu. U suprotnom, gubiš imperijalni „kredibilitet“, niko te više ne jebe 2%.
Tačka dva: na to kad će se (i kako) završiti rat u Ukrajini - a lako se može dogoditi da se nikad i ne završi - dragi Vladimir i dragi Donald mogu uticati taman koliko i prodavac u trafici na kojoj ste kupili današnje novine. Odluku da se započne rat može doneti ovaj ili onaj čovek, ali rat prestaje kad on hoće.
No dobro. Samouveren, kakav je, dragi Donald je pomislio da bi dragog Vladimira mogao obrlatiti da pristane na neki kompromis, dragi pak Vladimir je zabludno pomislio da bi dragog Donalda mogao privoleti da pristane na ruske maksimalističke ciljeve.
Dragi Vladimir se i tu zajebao u računu. Dragom Donaldu ni na pamet nije padalo da ispuni sve želje dragog Vladimira, pragmatično je zaključio - ili su mu zaključili - da osvojeni deo Ukrajine - za koji mu inače puca qwrz - nema nikakvog značaja za američku istoriju i život, ali da pretvaranje Ukrajine u Belorusiju - što je cilj koji Putin i ne krije - ne dolazi u obzir. To bi previše osokolilo Rusiju.
I - šta sad? Ništa, brate, ostaje nam da čekamo rasplet situacije (koji je na dugačkom štapu). Dragi Vladimir neće popustiti - ako popusti, ode dođavola i njegov i ruski kredibilitet - a neće popustiti ni dragi Donald, jer mu se može i jer ga (najvažnije) ništa ne košta, a može nešto i zaraditi. Rat će završiti kad nekom popusti petlja. Znate na šta mislim.
