JEDINI SNIMAK PRAVE CRNE SVADBE! RTS je 1967. snimio kako stvarno izgleda ritual, OVO JE DA SE NAJEŽIŠ! (VIDEO)

Druga sezona popularne serije "Crna svadba" uveliko se emituje i ne prestaje da intrigira javnost. Kako smo do sada mogli da vidimo, priča se nadovezuje na prvu sezonu koja je bila fokusirana na vlašku magiju i morbidne običaje, dok se druga sezona više bavi sektom "Crna ruža" i njihovim ritualima.

Do emitovanja prve sezone serije nije se mnogo znalo o crnoj svadbi, a onda se pojavio snimak iz davne 1967. godine kada je ekipa RTS-a posetila vlaška sela na istoku Srbije.

Povod njihovog odlaska bili su upravo zbog čudni praiskonski običaji koji su zastupljeni u njima, ali i specifična verovanja o životu i smrti koja se u ovim krajevima prenose sa kolena na koleno.

U selu Srbovo ekipa RTS-a je zatekla širom otvorene prozore na jednog kući, a u dvorištu muziku. U dvorištu ove kuće zapravo se odvijala sahrana.

Ovoga dana sa pokojnikom je simbolički bio sahranjivan i njegov sin koji je pre čak 23 godine poginuo na Sremskom frontu. Na vencu sina bila je postavljena njegova slika sa ženom, koja je, u vreme kada je novinarska ekipa zabeležila ovaj snimak, i dalje bila živa i koja se odavno preudala. Žena sa slike bila je prisutna i među narikačama u dvorištu, a da sve bude još bizarnije, njen tadašnji suprug bio je među onima koji su nosili kovčeg njenog bivšeg svekra.

Smrt pokojnika zapravo predstavlja priliku da se po njemu pošalju zagrobni darovi njegovom sinu.

Pogledajte kako je ovaj čudan običaj izgledao:

Običaji crne svadbe

Ako se desi iznenadna smrt momka ili devojke koji nisu stigli da za života stupe u brak, porodica pokojnika ili pokojnice može rešiti da organizuje tzv. “crnu svadbu”, simbolično venčanje koje se obično organizuje nakon sahrane mada može da bude i na sam dan sahrane.

Verenica ili verenik tako pristaje da se “venča” sa preminulom osobom i ostane sa njom “u braku” godinu dana što znači da u tom periodu ne sme da se zaljubi ili da bude u vezi sa nekom drugom osobom jer bi se na to gledalo kao na “preljubu”. Ako osoba sa kojom je pokojnik bio u vezi ne želi da učestvuje u svadbi, može se nađi i drug ili drugarica koji će igrati funkciju mlade tj. mladoženje u zavisnosti od pola preminule osobe.

Etnolog Aleksandar Repedžić imao je priliku da odmah nakon završenog fakulteta, ode na teren i prisustvuje običaju raskidanja crne svadbe.

Iskustvo iz prve ruke opisao je u tekstu koji vam prenosimo u celosti:

"Imao sam tu sreću za razliku od mnogih mojih kolega, da odmah nakon položenog prijemnog ispita na Filozofskom fakultetu na odeljenju za etnologiju i antropologiju krenem na terenska istraživanja. Te 2004. godine, još uvek nisam znao kako izgleda antropološki teren, kako bi trebalo voditi razgovor sa informatorom na terenu, imao sam više pitanja nego odgovora, mada sam jedva čekao da krenem u istraživanje. Tih godina radio sam kao saradnik Muzeja u Majdanpeku, sve do tog trenutka, kao saradnik radio sam na nekoliko upitnika sa informatorima na terenu, učio sam kako se pravilno radi transkript, i posmatrao sam neke od vlaških običaja koji su bili zabeleženi na VHS trakama.

Pošto sam delom Vlah jezik mi nije bio stran kao ni običaji koje sam do tada posmatrao. Početkom avgusta 2004. godine dobio sam poziv o polasku na teren u selu Rašanac koje se nalazi u opštini Petrovac na Mlavi, prihvatio sam s velikim zadovoljstvom, radilo se o raskidanju crne svadbe. Do tada sam samo čuo za običaj ali ga nikada nisam video, znao sam samo da je ovaj običaj zabeležen tokom devedesetih godina u selu Mustapić i to je bilo celokupno moje znanje o samom običaju.

Rano ujutru krenuli smo putem Rašanca, put nas je vodio od Majdanpeka preko Kučeva i Kučajne do Petrovca i Rašanca. Terenska istraživnja radili smo u saradnji sa kustosima Narodnog muzeja u Požarevcu koji su nas dočekali u selu. Kada smo stigli primetio sam da je kapija bila okićena cvećem kao što je to običaj za svadbu. Ušli smo u kuću i upoznali smo se sa roditeljima nastradalog kome su priredili raskid crne svadbe. Još uvek tada nisam znao tačno o čemu je reč i tada sam upitao o čemu se tačno radi.

Porodica nam je objasnila da je njhov jedinac nastradao pre godinu dana, tačnije da se udavio u Borskom jezeru kada je krenuo sa prijateljima na Zaječarsku gitarijadu.

Na pitanje zašto se priprema raskid crne svadbe objasnili su nam da je njegova baka usnila da se on na onom svetu oženio ali da je potrebno da i na ovom svetu bude oženjen, a sada se navršava godinu dana tako da devojka koja je pristala da mu na ovom svetu bude žena, nema više nikakvih obaveza, tačnije može da stupi u vezu, ima dečka. Pošto je u proteklih godina dana od kada je pristala da bude njegova žena, nije smela da ima dečka, morala je da bude verna, kao da joj je dečko i dalje živ.

Osetio sam veliki naboj emocija, nekako sam ceo običaj doživljavao jako lično, pošto je momak koji je stradao bio samo godinu dana stariji od mene, video sam sa koliko je ljubavi i pažnje pripremljen svaki deo običaja, svaki detalj… Devojka sa kojom je bio u vezi u trenutku kada je stradao nije htela da prihvati ovu obavezu, to je učinila njegova najbolja drugarica… Moj tereneski zadatak bio je da diktafonom snimim svaku izgovorenu reč njegove majke, bake, namenjivanje i da ispratim celokupan običaj. Ispred kuće okupili su se muzičari koji su svoju svirku započeli zvukom trube i pesmom tužne melodija od koje su me prolazili žmarci.

Povorka i kićeni „svatovi“ krenulina su ka centru sela i odatle ka groblju. U povorci su bili barjaktar, mlada, muzičari svatovi, mnogobrojna rodbina, prijatelji i mi terenski radnici koji smo došli da zabeležimo običaj. Bilo je isto kao i na svakoj svadbi samo što se umesto povika i smeha mogao čuti samo plač i narikanje. Stigli smo do groblja, barjaktar je tada položio barjak na spomenik i zatim ga je polomio i tu ostavio, nakon namenjivanja, vratili smo se kući. Nastavilo se sa pripremanjem pomane i namenjivanjem hrane za pokoj duše stradalom.

Kada se sa tim završilo začuo se zvuk trube još jednom i započela je dobro poznata melodija vlaške četvorke, ustali su svi sa stola i počeli da igraju, baka stradalg držala je u ruci kandilo i okadila kolo tri puta, kolo je trajalo dugo, a kada su muzičari prestali da sviraju, baka je rekla da je crna svadba raskinuta, i u tom trenutku svi su prestali da igraju i vratili su se za sto.

Nakon ovog terenskog istraživanja, nikada više nisam imao priliku da vidim raskid crne svadbe, niti da čujem da se u nekom selu desila crna svadba. Bila je to moja prva i poslednja crna svadba i moje prvo terensko istraživanje.

Danas nakon toliko godina od mojih prvih terenskih istraživanja, u velikom broju novina, internet portala, žute štampe, nailazio sam na svakakve naslove, od novinara koji nikada nisu prisustvovali ovom običaju, a pisali su o njemu iz prvog lica, lepili su razne etikete da ne nabrajam, ali danas uz ovaj običaj možete naći reči, kao što su bizaran, najjeziviji, bolestan, opisani su delovi crne svadbe koji ne postoje, da se igra oko kovčega, da majka predvodi kolo oko kovčega mrtvog tela, samim tim čini se velika nepravda prema jednom delu stanovništva naše zemlje koji neguje svoje običaje i tradiciju. Na taj način etiketirali su jedu kulturu jedan narod, a da toga možda nisu ni svesni.

Ukoliko se vratimo na i obrađujemo literaturu videćemo da se „crna svadba“ i venčavanje za pokojnika pominje i u Maškonovoj „Istoriji Rima“ da je taj običaj bio rasprostranjen širom Rimskog carstva i kao takav opstao je do dana današnjeg. Crnu svadbu treba posmatrati kao deo nematerijalnog kulturnog nasleđa jednog naroda koji je opstao u onom svom starom paleoevropskom obliku nepromenjen. Slična je situacija i sa običajem „stvaljanja u pesmu pokojnika“, odnosno o baladama koje su prisutne kod Vlaha, a o vlaškoj magiji i „strndžanju“ i da ne govorim.

Ukoliko se takođe osvrnemo na mitove i legende svakako će nas to vratiti mitu o Orfeju i Euridici, gde je on upravo pesmom vraća iz sveta mrtvih. Situacija se u mnogo čemu promenila od mojih prvih terenskih dana, što zbog ekonomske situacije, što zbog političkih promena, što zbog ubrzanog razvoja moderne tehnologije. Stari običaji se modifikuju i menjaju, podložni su promenama, jezik se zaboravlja iščezava, jedna kultura koja neguje svoje stare običaje koji bili sve prisutni pred našim očima nestaje a da toga skoro nismo ni svesni."

Paganska verovanja

" Kada mlad momak neoženjen umre, običaj je da ga venčaju sa devojkom koja je živa. Godinu dana posle toga ona mora da ostane sa njim u braku. To su neki njihovi običaji. Ja ne govorim samo o Vlasima i nemam nameru da njih omalovažim, to radi i naš narod. U paganskim verovanjima, svet mrtvih i svet živih su vrlo povezani i egzistiraju uporedo. Jedan sa drugim. Njima je svet mrtvih nadomak ruke. Ako uđemo u njihova verovanja, oni imaju Šumsku majku, to je božanstvo kome se oni mole" , rekao je Dimitrije Pastuović i dodao:

"Imamo Vodeni duh, prema njihovim kazivanjima, on im se javlja. Zatim, demon bolesti koriste vračare. Vlasi gaje to pagansko verovanje i to sinhrotizuju sa Hrišćanstvom. Uglavnom idu kod njih gospođe koje žele da vežu svoje muževe za njih. Mačići kad se rode, okupaju ih vodom i daju tu vodu svom suprugu da popije, on će biti slep za druge. Vrlo mi je teško da poverujem u to, ali kada se setim šta sam sve video, možda su ovakve magije i moguće."

Pasturović je dodao da se crna svadba pravi i iz straha i iz poštovanja prema mrtvima:

"Mislim da je za ekspanziju tih stvari odgovoran nedostatak duhovnosti kod nas. Četrdeset godina smo bili komunistička država i ljudi traže osećaj duhovnosti. Nažalost, neki ih traže kod vraćara. I jedni i drugi veruju u vezu čulnog i natčulnog sveta. Znam da su se mnogi ljudi izvršavali suicide, završili po bolnicima za mentalna oboljenja.", rekao je sektolog.

Bonus video: DUCA JE MODERNI VRAČ IZ ISTOČNE SRBIJE

(Espreso/Novosti/D.S.)