SVIREPI UBICA ZBOG KOG JUGA NIJE SMELA DA ZASPI Ubio ženu i nastavio da voli njenu ćerku sa kojom je MISTERIOZNO...

Nakon što je Junuz Kečo svirepo izbo na smrt svoju suprugu Rasemu Fazlibašić, godinu dana se uspešno od policijske hajke krio po šumama uz pomoć seljana i rodbine, koji su kačili bela platna na tarabe, kako bi Junuza obavestili da u blizini nema policije i da može da dođe u uzme hranu i čistu odeću. Tako je postao najslavniji begunac bivše Jugoslavije.

U poternici SSUP-a stoji opis plavokosog muškarca u ranim četrdesetima, kratkih brkova, visok 175 centimetara, snažan, opasan, vešt i inteligentan. Zatvorski psiholozi su u njegov dosije zapisali da je "debil".

Rasemu je ubio jer je odlučila da se razvede od njega i zbog toga što je čuo da se viđa sa drugim muškarcem. Policija je Rasemu zatekla u zaključanoj sobi, na podu pored kreveta, a ispod nje je bilo ćebe natopljeno krvlju. Te noći policija je u Raseminoj tašni našla i dokument o razvodu od Keče. Rasema Fazlibašić bila je žena za koju je Kečo rekao da je "voleo više nego sebe", a ambivalentnost njegove ličnosti najbolje je pokazana preko istovremene brutalnosti i neverovatne ljubavi koju je Kečo razvio prema Raseminoj kćeri Saneli.

Rasema ga varala sa prijateljem

Rođen u selu Žeželovu kod Kiseljaka, odrastao je bez oca, još kao dečak počeo je da zarađuje za život, a radio je kao mrav. Jedno kraće vreme bavio se i lažiranjem novca i kad je policija došla da ga uhapsi, Junuz je motorom jurnuo na "milicajce". Naknadno je to protumačeno kao pokušaj ubistva tog policajca.

Posle tog incidenta skrivao se desetak dana po šumi, ali je uhvaćen, pretučen, osuđen i oteran u zatvor. Nakon povratka s robije, radio je u inostranstvu gde je stekao pristojnu ušteđevinu. Vratio se u selo i zaprosio prvu ženu na koju je naišao, Rasemu Fazlibašić. Tridesetogodišnjakinja imala je kćerkicu iz jednog od prethodnih brakova, imala ih je čak pet pre Junuza. I njen šesti brak trajao je kratko, samo tri godine.

Rasema je povremeno radila i kao konobarica u jednoj lokalnoj kafani, gde se sve češće viđala s Junuzovim prijateljem Atifom Bužom iz Hadžića. Ljubomorni suprug pokušao je da premlati svog dojučerašnjeg prijatelja, ali je Atif savladao i pretukao njega. Posle je Junuz pokušao da razgovara i s Rasemom na što mu je ona odgovorila zahtevom za razvod braka i seobom iz zajedničke kuće.

Junuz Kečo je 21. marta 1985. godine otišao u podstanarski stan svoje bivše žene da je moli za pomirenje. Nisu se sporazumeli i pobesneli Kečo je s četiri uboda nožem ubio svoju donedavnu ljubav.Jedna verzija događaja kaže da je bežeći s mesta zločina, naleteo na stanodavca Halila Džambasa, lakše ga ranio istim nožem i pobegao u šumu. Već sutradan je policija organizovala poteru za ubicom iz Žeželova.

Potrošila mu sa ljubavnikom sav novac

Umesto Junuza, tih dana pronađeno je samo njegovo pismo upućeno pokojnoj ženi u kome on otvore preti smrću i njoj i njenom ljubavniku i svima oni koji su mu "u životu stajali na putu". Kečo je u svojim izjavama na sudu kasnije ispričao sve o sebi.

"Od najranijeg detinjstva živeo sam u nemaštini i bedi. Imao sam dva brata i jednu sestru, a živeli smo s majkom, oca nisam zapamtio", kazao je Kečo kasnije na sudu, dodajući da je od malih nogu bio prinuđen da radi. U izjavi pisanoj rukom Junuz je opisao moment kada se nešto prelomilo u njemu, nakon čega je počeo krvavi pir.

"Tada sam Rasemi rekao, što ćemo za 'ono'. Pod 'onim' podrazumevam našu internu tajnu, o kojoj ni pred ovim sudom neću govoriti. Moja majka imala je skromnu penziju, a ja sam imao neke ušteđevine, a bilo je i dukata koji su mi ostali od majke. Sve je to ona potrošila s Atifom. Rasema mi je samo rekla: 'Tuži me Bogu, ništa ne možeš dokazati'", rekao je Kečo.

Kečo je u svojim iskazima na sudu često napominjao da je do zločina došlo jer ga je njegova supruga Rasema varala s Atifom Bužom, kojeg je, nakon što je nju ubio, pokušao da likvidira ispred njegove kuće.

Legende o "šumskom osvetniku"

Tek nakon ovog pokušaja ubistva u Kiseljaku i okolini zavladao je strah od šumskog osvetnika. Punih godinu dana su potere silazile s planine Volujak praznih ruku. Narod je pričao sve više i više, a mediji su sve češće pisali kako se "najsuroviji bosanski odmetnik"prerušava i svakog dana silazi u selo. Kako vešto izmiče psima tragačima jer im daje smrdljivu medveđu mast koje se oni boje, a on to zna jer je u vojsci bio vodič pasa.

Pričalo se i kako Kečo zna da provali svaku bravu i da živi po tuđim kućama i vikendicama. Pisalo se kako ga seljaci čuvaju iz straha za vlastiti život jer on uvek sa sobom nosi sačmaricu, pištolj i dve bombe. Navodno je prepravio stari tranzistor pa je prisluškivao poruke s policijskih radio stanica. Jednom je, govore legende, čak i policajcima javio da, kad već stražare u njegovoj kući, "ugase svetlo po kući, da mu štede struju".

Kečo je uhvaćen u Budvi 1986. godine i na suđenju je istina izišla na videlo. Noću je spavao po seoskim štalama, hranio se kod suseda, obično im je govorio da ga ne prate, ali da slobodno jave policiji da je bio kod njih. U Budvu se spustio s određenom ušteđevinom i nadao se da će se i tamo moći da se skriva jer je dve godine ranije radio u ovoj oblasti.

Tašta ga pravdala, pastorka grlila na suđenju

Na suđenju je čak i njegova tašta svedočila, koja nije htela da ga tereti za ubistvo.

"Majka sam, ubio mi je dete. Ali ja i sad mislim da je Junuz dobar čovek, dobar muž i dobar otac tuđeg deteta. Rasema i Junuz dobro su živeli dok ona nije srela Atifa. Išla je kud je htela, potrošila je sav Kečin novac i dukate njegove majke, svašta mu je radila. A on je ćutao, radio, dete joj čuvao, ni prstom je nije dirnuo. Kad je shvatio da ga je prevarila, da ju je izgubio, pao mu je mrak na oči. Za njega je to bio smak sveta", pričala je ona.

Prema rečima retkih ljudi koji su prisustvovali Kečinom suđenju, on je tokom procesa držao pognutu glavu. Skoro sve njegove izjave pročitane su tokom suđenja, a neke od njih i svojeručno je napisao. Najemotivniji su bili susreti s pastorkom Sanelom, koja mu je svakim ulaskom u sudnicu trčala u zagrljaj.

Ubijen zajedno sa Sanelom - o njegovom životu snimljen film!

Početkom rata u Bosni devedesetih, Kečo je pobegao iz zatvora u Foči i živeo je sa svojom pastorkom Sanelom, čijoj je majci oduzeo život. Rasema je imala pet brakova, a Sanelu je dobila pre odnosa sa Kečom. U avgustu 1993. godine Sanela, tada četrnaestogodišnjakinja, i pedesetogodišnji Kečo su poginuli od snajperskog metka u selu Gojkovac nadomak Lepenice. Pronađeni su mrtvi na livadi, držali su se za ruke, a sahranjeni su na groblju "Mokrine“ jedno pored drugog.

Oboje su imali prostrelne rane u predelu glave, a nikada do kraja nisu rasvetljene okolnosti njihove smrti i pored verzije o snajperisti HVO-a, postoje i navodi da se tu radilo o sačekuši iz nepoznatih razloga.

O Raseminom ubistvu, Kečinom bežanju od policije, kao i hapšenju, prema scenariju Abdulaha Sidrana reditelj Ademir Kenović snimio je kultni film "Kuduz". Junuz Kečo je bio prva osoba koja je u zatvoru u Foči pogledala film "Kuduz". Tom prilikom je rekao da mu je želja da što više ljudi vidi film, jer su u njemu razlozi zbog kojih je počinio užasno ubistvo iako je voleo svoju suprugu. O sebi je tada u trećem licu rekao kako "Kuduz nije kriv".

IZ JUGOSLAVIJE JE OSTALA UPAMĆENA I BRUTALNA KRVNA OSVETA

Slučaj iz sedamdesetih godina prošlog veka u Zenici ostao je zabeležen kao jedan od najbrutalnijih zločina u istoriji SFR Jugoslavije.

Sve je počelo kada je u kanjonu Morače, krajem maja 1971. godine, Stipo Č. iz Zenice upravljao kamionom čija je prikolica slučajno zahvatila kabinu teretnjaka u kojem je bio dečak Milenko P. koji je u nesreći poginuo.

Istraga je utvrdila da niko nije kriv za nesreću i sud je oslobodio Stipu. Rajko, otac stradalog dečaka, nakon toga nije ni pomišljao da za nesreću okrivljuje Čalića, ali odluka nije oduševila maćehu dečaka koji je poginuo, Crnogorku Višnju. Ona nije imala mira i odlučila je da se osveti umesto svog muža i plati za krvnu osvetu, podsećaju Novosti.

Ubedila je izvesnog Dragomira Dragana B. - mladog nadničara kojeg je znala iz viđenja - da, za 500.000 tadašnjih dinara ubije jedanaestogodišnjeg dečaka Bruna, Stipinog sina i tako izvrši krvnu osvetu. Veruje se da je za ubistvo znao i otac nastradalog dečaka, Rajko.

Višnja i Dragomir nisu se zadovoljili „samo“ ubistvom. Zločin koji su počinili bio je pravo zverstvo. Ona je iz Crne Gore otputovala za Zenicu, gde se pravila da traži stan za svog sina, a zapravo je planirala zločin i tražila dečaka čijim će ubistvom osvetiti smrt svog posinka.

Mesecima je pratila dečaka, a zatim je odlučila da napravi još jedan korak. Ušla je u kuću i upoznala ih. Anka Č, Brunova majka, kasnije je izjavila da dotad nije primetila ništa sumnjivo, ali da se dobro seća dana kad je na njena vrata pokucala ova krupna seljanka.

- Na vrata mi dođe žena, seljanka, skide opanke i uđe. Kaže traži stan za sina. I onda je moj Bruno dolazio nekoliko puta i govorio: ‘Mama, mama, ja video onu babu. Pomilovala me po glavi i pita me jesi li ti Bruno?’ Opet kasnije, kaže mama, ja vidio onu babu. Rekla je da će doći da joj opleteš džemper – pričala je Anka dok je još bila živa u jednom intervjuu 2011. godine za portal „Herceg Bosna“.

Dečak je majci često dolazio s pričom kako je sreo seljanku, pa mu je ona nakon nekog vremena rekla da joj više ne spominje tu ženu. Anka je kasnije sebi dugo prebacivala to što nije saslušala sina jer bi možda sprečila Višnju u njenom monstruoznom činu.

Višnja i Dragomir, ispričala je Anka, dolazili su im nekoliko puta na vrata, navodno se rasputujući za stan koji žele da iznajme. Videli su Bruna, upoznali mu navike, otkrili gde i kada ide u školu… Višnja je otišla toliko daleko da je prilikom posete stavila Bruna u krilo, popričala sa njim o školi i pomilovala ga. Anki je rekla kako ima jako finog sina.

- Sačekala ga je tog dana i upitala da je odvede do groblja blizu škole. Bruno nije ništa sumnjao, a na groblju ga je dočekao ubica i izmasakrirao, nakon čega su pobegli. Kad sam videla da ne dolazi na vreme kući, krenula sam prema školi i na putu susrela tu ženu, ali ništa nisam sumnjala. Posle svega, godinama sam molila Boga da me uzme, da ne proživljavam više tu bol i danas prisutnu - ispričala je pre desetak i više godina Anka.

Jedanaestogodišnji Bruno ubijen je sa devet uboda nožem.

Višnja P. uhapšena je u Pljevljima 42 sata nakon ubistva, a nadničar je priveden pravo iz kafane u Nikšiću. On se pred sudom pokajao za učinjeno delo. Višnja nije nikada. Nakon emotivnog i strašnog procesa oboje su osuđeni na smrtne kazne. Treći saučesnik, Višnjin muž i otac deteta stradalog u saobraćaju Rajko P, osuđen je na 20 godina zatvora.

Otac ubijenog dečaka Stipo nekoliko je puta dolazio u zatvor i molio čuvare da ga puste da vidi ženu koja je na tako okrutan način ubila njegovog sina. Stražari ga nikad nisu pustili, a prema jednoj od priča Stipo je navodno jednom prilikom rekao da ne bi imao ništa protiv da se nadničaru smrtna kazna zameni zatvorom. Za Višnju to nije dolazilo u obzir, za nju nije imao milosti.

Četrnaest meseci nakon ubistva, avgusta 1973. Višnja P. i Dragomir B. streljani su negde kod Sarajeva. Bila je to jedna od poslednjih smrtnih kazni izvršenih u BiH. Sahranjeni su u neobeleženim grobovima, u skladu sa tadašnjim zakonima da se ubice sahranjuju ovako da bi se izbeglo stvaranje „kulta ličnosti“. Ni danas se ne zna gde počivaju.

Rajko P, Višnjin muž, odležao je kaznu i izašao iz zatvora. Dočekao je da i njegov drugi sin, kog je imao sa Višnjom, pogine u saobraćajnoj nesreći, piše Nportal.

Bonus video:

(Espreso/Mondo)