Zaverom na zaveru

Naime, umesto razborite tvrdnje da se 11. septembra dogodio teroristički napad Al Kaide, zaveraši će tvrditi da je u pitanju bio „posao iznutra“, odnosno da je rušenje Kula bliznakinja nekako organizovala država. A u nas? Umesto razborite tvrdnje da je država „iznutra“ odgovorna za rušenje nadstrešnice – mi zaveraški prizivamo nekakve teroriste, ustaše, sataniste i iredentiste. I onda, od Informerovog Kolegijuma do Hit tvita, razmatraju se namerne diverzije, teroristički napadi, Iluminati, masoni, bele kutije, crne namere, ledeni metak, Miša Bačulov, čuda božja, sve da bi se zamutilo i mrsomudilo u javnosti. Sve, sve, samo ne namešteni tender i hronični javašluk kao modus operandi vlasti. I jedna „to ti je sređeno“ logika umesto – fizike, odnosno statike.

Svaki veliki događaj – atentat na Kenedija ili Đinđića, teroristički napad 11. septembra, pandemija kovida 19, pa i samo sletanje čoveka na Mesec – bio je predmet zaveraškog smrđenja. Jer, kako je moguće da nešto toliko lepo – Kule bliznakinje u NJujorku ili Železničku stanicu u Novom Sadu – odjednom sruši nešto toliko ružno?

Zli vozači aviona ili zla država? Smrad zavere vonja do Meseca i nazad pod težinom stvarnosti. Ali, ne treba odmahivati rukom kao da su u pitanju čudaci sa alufolijom na glavi (da im HAARP ne utiče na tok misli). Na udaru su istina i pijetet prema žrtvama. A teorije zavere su toliko popularne zato što nude jednostavno objašnjenje složenih i mučnih događaja. One, pre svega, stvaraju osećaj kontrole u nekontrolisanom, rizičnom i „odbeglom“ svetu. I često se šire u vremenima nesigurnosti, krize ili nepoverenja u institucije.

Pravo je čudo što se „zavera“ opozicije, blokadera i/ili Zapada kao lažno i kvarno objašnjenje pada nadstrešnice nije pojavila odmah, i dok još šut, leševi i udovi nisu raščišćeni, već skoro godinu dana kasnije. Ali, evo je sada, sa osvetom: nadstrešnica je bila sabotirana, ili je njen pad „dozvoljen“ kao deo nekakvog zatajnog plana. Pa za mnoge sa izlivom Dezinformera u mozak, urušavanje konstrukcije nije bio rezultat sistemske greške u rekonstrukciji, već još jedan dokaz zavere mrskog Zapada. Kako sad to? Pa, tako što zavera o Zapadu sproću srpskog naroda naprosto fercera. Hvala Svetom Savi, uverenje da zapadne sile sistematski rade na ekonomskom, političkom i kulturnom uništenju Srbije jeste živo, zdravo i svakodnevno podgrevano.

Ovaj refleks – skok od sistemske korupcije do antisistemske zavere – nije specifičan samo za našu Republiku. On je simptom šireg društvenog stanja: dubokog nepoverenja prema stručnjacima, institucijama (tužilaštvu) i zvaničnim objašnjenjima. Pa i prema zdravom razumu. U vremenu kada su građani svakodnevno suočeni sa korupcionaškim aferama, političkim manipulacijama i netransparentnim javnim nabavkama (koje su i srušile nadstrešnicu!), skepticizam je postao instinkt za preživljavanje. Međutim, zdravi skepticizam i zaveraško mišljenje nisu isto. Prvi postavlja pitanja, a drugi unapred pretpostavlja odgovore. I u tome je ceo kunst.

Filozof nauke Karl Poper svojevremeno je upozoravao da su teorije zavere savremena zamena za mitove i bogove. Kada nesreće i tragedije više ne možemo da pripišemo božjem gnevu, mi izmišljamo skrivene ljudske ruke koje vuku konce iza kulisa. Problem je u tome što takav pogled na svet društvo posmatra kao šahovsku tablu kojom upravlja nekoliko svemoćnih figura, umesto kao krajnje složenu i teško razmrsivu mrežu institucija, interesa, pokušaja i pogrešaka.

U tom smislu, zaveraško mišljenje je utešno: ono haos svodi na nameru, a slučajnost svodi na volju. Dok nas istovremeno zaslepljuje za stvarne iako mahom bezlične uzroke naših nesreća – nedovoljno finansirane javne radove, politizovane tendere i političku kulturu koja više ceni svečano i kratkoročno presecanje vrpce (dvaput!) nego dugoročnu bezbednost građana.

U slučaju nadstrešnice, zvanična istraga za sada ukazuje na banalnu, ali ozbiljnu težinu stvarnosti: inženjerske pogreške tokom rekonstrukcije zbog netransparentnosti, ubrzanja procedura i birokratskih prečica radi obogaćivanja kartela na vlasti. Zbog žurbe i pljačke, dakle. Ali, kao da takva objašnjenja ne zadovoljavaju našu glad za dramom? Pala nadstrešnica zato nije samo priča o neproverenoj rđi, dodatoj težini i nemaru uopšte; ona u zaveraškom mišljenju postaje simbol moralnog pada – dokaz da „oni“ opet lažu „nas“. Ali, ključno pitanje tada je ko su – oni?

Zapad i „blokaderi“ ili – režim? I zato je teorija zavere o nadstrešnici samo još jedno prebacivanje odgovornosti. A istina je, verovatno, mnogo prozaičnija i ujedno uznemirujuća: pad nadstrešnice otkriva tiho propadanje javne odgovornosti, rezultat je sistemske nesposobnosti, a ne tajne namere. I to dobro osećaju studenti i građani koji protestuju već godinu dana, čak i ukoliko to osećanje ne mogu da verbalizuju do kraja. Nešto je trulo u državi Srbiji, a ne samo u onim železnim držačima nadstrešnice, prosto rečeno.

I zato ova teorija zavere predstavlja – pokrivalicu. Lažnu zaveru na mesto prave zavere. A prava zavera je taksativno navedena u analizi i otkrićima Anketne komisije u njenom završnom izveštaju („Lom nadstrešnice – slom sistema godinu dana kasnije“). Ova komisija je konstatovala da je pad nadstrešnice „posledica delovanja organizovane kriminalne grupe“ i da „postoje osnovi sumnje da se na čelu te grupe nalazi predsednik Republike“ (rokovi za rekonstrukciju stanice skraćeni su po instrukcijama iz Predsedništva).

Istaknuto je i pet spornih tačaka u vezi sa rekonstrukcijom, među kojima je i izmena zakona koja je izuzela potrebu za statičkim proračunima. Usput, prema zvaničnoj istrazi za korupciju, država je (izvlačenjem novca) oštećena za stotine miliona evra. I to je, otprilike, to. Sve je „odrađeno“ kilavo, pljačkaški i fušerajski – kakva nam je i država, uostalom.

Međutim, šta je to ako ne – zavera? Kriminalni kartel sakato rekonstruiše i usput još izvlači novce iz javnih radova, sve po instrukcijama iz samog Predsedništva. Poznati su i akteri zavere, a neki su i u (kućnom) pritvoru. Nisu masoni, nije Bačulov koji čačka telefon, nisu ljudi-gušteri, već – državni funkcioneri od krvi i mesa. Baš kao što i 9/11 jeste bio zavera, ali zavera vođa Al Kaide, mreže od Bin Ladena (na vrhu) do vozača konkretnih aviona (samoubica na dnu lanca ishrane). I zato je ovo samo prosta – zavera na zaveru. Pad nadstrešnice ne treba da nas navede na potragu za nevidljivim neprijateljima, što vlast priželjkuje, već na suočavanje sa vidljivim neuspesima upravljanja i stručnosti.

I onda, ko je odobrio projekat i otvaranje železničke stanice za upotrebu? Ko ga je požurivao, nauštrb bezbednosti? Ko ga je nadgledao i zašto niko kako valja? Koji su standardi poštovani ili prekršeni? To su politička i tehnička, a ne geopolitička i metafizička pitanja. Da bismo na njih odgovorili, potrebna nam je veća transparentnost, a ne veća sumnjičavost – jače institucije, a ne jača mašta. Prava afera ili zavera nije u tome što je neko tajno i namerno srušio nadstrešnicu, već u tome što niko javno i namerno nije sprečio da padne.

I to je ono što zaveraši nastoje da sakriju. Najzad, svaka teorija zavere je – dete koje sisa palac i sakriva se iza majčine suknje. Jer, nemoguće je da je svet baš toliko opasan i nepredvidiv? I da bi ova vlast i prokleti kliker pokvarila? Da nebo može da nam se sruši na glavu? Pa onda, mora da iza svega postoji neka namera, neki zli masterplan, jer onda je sve opet bezbedno i ušuškano. Teorija zavere o nadstrešnici je utešna bajka koju mama ili tata ispričaju za laku noć. I lažna zavera umesto one stvarne.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.