Senka Brusa Springstina

Univerzum Brusa Springstina je nepregledan; osim njegovih albuma, singlova, lajv albuma, snimaka na YouTubeu, postoji puno studija o njemu, knjiga, biografija, dokumentaraca, a pre devet godina napisao je i autobiografiju. Lako je izgubiti se u tom univerzumu, pa postati i pomalo frustriran mogućnošću izbora. Pa ipak, do sada nismo imali klasični biopic, i zato smo ga sa toliko nestrpljenja čekali.

To jest, kako ko; na dan svetske premijere, u podgoričkom bioskopu bilo nas je trinaestoro. Pre više decenija, sestra mi je pričala kako je u tadašnjoj „Kozari“ gledala „Stradanje Isusovo“ i okej, dopalo joj se, ali nije bila baš kao „vernici… oni su ostajali da sede i pošto se film završio i mi svi krenuli da izlazimo“. Pa, tako je bilo i sa nas trinaestoro: svetla su se upalila, išla je „Atlantic City“ a mi smo sedeli i slušali i nismo hteli da odemo, iako je bio radni dan i čekale su nas obaveze, iako se trebalo vratiti u realni život.

Po definiciji Merriam-Webster rečnika, “fan” je skraćena verzija reči “fanatik“, koja znači “obeležen preteranim entuzijazmom i često intenzivnom, nekritičkom odanošću”. Potekla je od latinskog fanaticus, što znači “ludački, ali božanski nadahnut”. Reč je prvobitno imala značenje koje se odnosilo na hram ili sveto mesto (latinski fanum). Tako je, svi fanovi imaju svoja svetilišta. Makar samo zato što je išla „Atlantic City“, i makar i na par minuta, bioskop se pretvorio u svetilište.

„Deliver Me From Nowhere“, stoga, jeste film za tvrdokorne fanove, ali takav je ceo Brusov univerzum. Na primer, film prati knjigu Vorena Zejnsa istoimenog naslova, a o snimanju albuma „Nebraska“ postoji barem još jedna cela knjiga, zgodno nazvana „Srce tame“. Ko to kupuje i čita, ako ne fanovi? Srećom, nema nas malo; trinaestoro je u Podgorici, proporcionalno gledano, nekoliko stotina u nekom većem gradu, to jest u mnogim gradovima širom sveta. Dijalektika Brusove muzike ispoljava se u tome što je planetarno popularna a opet neverovatno intimna.