Sve tekstove iz porodične trilogije Ivana Medenice pročitajte OVDE.
***
Približava se kraj godine, a ja nisam završio obećani trotomni feljton o mojim stvarnim putovanjima u Gorišku regiju, kao i onima kroz istoriju povezanosti moje porodice s majčine strane s ovom regijom. Zapravo, ovaj drugi deo planirane celine jeste gotov. U prethodna dva nastavka pratili ste detektivsku potragu, arheološku rekonstrukciju mojih porodičnih korena, koja počinje na Trgu Republike u Beogradu, u Narodnom Muzeju, gde je izložen portret moga čukundede Dušana Nadaškog, “kraljevskog ugarskog sudca i centralnog istražnog sudije” (rad Nikole Aleksića iz 1861. godine), do italijanske Goricije gde je Dušan, sudbisnkim sticajem okolnosti, umro i bio sahranjen.
Na tom putovanju, a zahvaljujući stručnosti i posvećenosti kustosa Zbirke srpskog slikarstva XVIII i XIX veka i muzjeskog savetnika Petra Petrovića i tadašnje PR menadžerke Narodnog muzeja, a sada kustoskinje Marije Đorđević, otkrio sam još podataka o svojoj porodici. Ne samo da sam saznao da se u kolekciji Narodnog muzeja nalazi i portret Dušanovog oca Vasilija, takođe Aleksićev rad iz iste godine, ali manje umetničke vrednosti, nego smo i ja i svi moji rođaci saznali da je dotični protojerej Vasa, moj navrdeda, uopšte postojao (dotle je Dušan bio najstariji predak za kog smo znali).
Kad smo kod mojih predaka, iz rekacija koje sam dobio jasno mi je bilo da vam junak moje porodične sage nije nijedan od njih dvojice, nego “bludni sin i unuk” Dušanov i Vasilijev, raspop i sreski načelnik Đura, koji je 1932. godine, tada već u penziji, prodao ove portrete Narodnom muzeju, sumnjam zbog toga da bi mogao da nastavi da živi kao i dotle; dakle, kao raspikiuća i bonvivan.
Fotografija Nebojša Babić
Ostalo je, dakle, da se obradi moje putovanje u Novu Goricu u godini na isteku, a koje je, kao što sam na početku prvog od ova tri teksta i naznačio, bilo profesionalne prirode. Povod je bio sastanak, u aprilu mesecu, jedne od najznačajnijih evropskih pozorišnih mreža, Evropske pozorišne konvencije, da bi se na licu mesta ispostavilo da je jedan drugi projekat još važniji i zanimljiviji. Reč je o pripremama za ono što će otpočeti, sada već za desetak dana: slovenačka Nova Gorica i italijanska Gorica (ili Goricija) su, zajedno, kao jedinstven projekat, jedna od Evropskih prestonica kulture (EPK) u 2025. godini. Ovo je prvi slučaj ikada da su se dva grada u dve zemlje kandidovala za ovu titulu sa jednim zajedničkim projektom (svake godine više evropskih gradova dobije ovu titulu, ali se nikada nije desilo da dva idu zajedno) i, naravno, dobili su je. S obzirom na istorijski kontekst, ali u velikoj meri i savremene socijalne prilike, ovakva saradanja ima veliki kulturno-simbolički značaj, i više od toga. Dakle, prerano ste pomislili da smo napustili prošlost i došli u sadašnji trenutak: moramo još malo da ostanemo u njoj.
Slovenačka Nova Gorica je, zaista, u potpunosti nov grad. Ona je nastala kao posledica Pariskog mirovnog sporazuma iz 1948. godine. Njime je utvrđena granica između socijalističke Jugoslavije i Italije, a koja je razdvojila doline reka Soče i Vipave i nekolika prigradska naselja (Šempeter, Solkan…) od njihvovog gradskog centra, Gorice, koja je ostala u Italiji.
Fotografija Nebojša Babić
Kao reakciju na ovu grubu i veštačku podelu, a znamo da su aspiracije Jugoslavije bile da joj pripadne ne samo Gorica već i celo područje do Trsta, uključujući i ovu veliku i tada najznačajniju luku na ovoj obali Jadranskog mora (odmah posle završetka rata, širom Jugoslavije bili su organizovani “spontani” protesti građana sa sloganom “Trst je naš!”), predsednik Jugoslavije Josip Broz Tito naredio je izgradnju, na samoj granci s italijasnkom Goricom, Nove Gorice. Tako je poreklo ovog, jednog od najzapadnijih, ako ne i najzapadnijeg slovenačkog, jugoslovenskog, ali i grada celog bivšeg “istočnog bloka” (namerno koristim taj, a ne termin sovjetski, jer se Jugoslavija te iste 1948. otrgla iz “bratskog” stiska Sovjeta), u potpunosti političko.
Zadatak da osmisli urbanistički plan novog grada dobio je Edvard Ravnikar, vodeći posleratni slovenački arhitekta, učenik drugog čuvenog slovenačkog arhitekte Jožefa Plečnika, te autor inspirisan radovima svetskih velikana kao što su Francuz Le Korbizije i Finac Alvar Alto.
Na toj grandioznoj modernističkoj tradiciji, pre svega onoj korbizijeovskoj, Ravnikar je osmislio plan celog novog grada koji je trebalo da za Jugoslaviju i Sloveniju bude ono što je za Indiju Korbizijeov Čandigar, odnosno za Brazil Brazilija Oskara Nimajera, Lucija Koste i drugih. Kažem “trebalo”, jer je originalni Ravnikarov plan samo donekle realizovan.
U centru grada je ogromni četvorougaoni travnjak, čak ne ni park – tamo gde bi neka drugačija škola mišljenja iskoristila svaki santimetar raspoložvive površine za gradnju (u današnjem Beogradu izvesno!). Duž cele jedne strane tog travnjaka nalazi se upravna zgrada iz pedesetih godina XX veka, dok je duž druge, relativno nova zgrada pozorišta u postmodernističkom stilu (s početka devedesetih godina XX veka, arhitekte Vojteha Ravnikara). Već na osnovu ovih elemenata može da se rekonstruiše izvorna urbanistička zamisao Edvarda Ravnikara.
Poreklo i urbanistički plan Nove Gorice su, dakle, vrlo specifični, oni se svode na pravi modernistički koncept, zasnovan na neupitnoj političkoj odluci da se na određenoj lokaciji diže naseljeno mesto kao vrsta “stejtmenta”. Videli smo da je u Titovoj Jugoslaviji to bila reakcija na nezadovoljstvo odlukom što cela Gorička regija i pojas do Trsta, uključujući i sam ovaj lučki grad, nisu pripali našoj tadašnjoj zemlji, a današnjoj Sloveniji. Odluka da se izgradi Brazilija i to ne samo kao potpuno novi grad, već kao nova prestonica Brazila, doneta je da bi se politička, društvena i kulturna moć ravnomernije geografski rasporedile. Dva najveća grada ove ogromne zemlje, Rio de Žaneiro i Sao Paolo, nalaze na obali Atlantskog okeana, gotovo jedan pored drugog, dok je centralni deo zemlje jako slabo naseljen.
Fotografija Nebojša Babić
Ali, pored porekla i izgleda i treća identitetska odlika Nove Gorice i njene okoline, ona demografska, koja se ne vidi golim okom i za čije sagledavanje je potrebno znanje o lokalnim prilikama, vidljivim i nevidljivim granicama, vrlo je specifična. U razumevanju tih pitanja, od neprocenjive pomoći bio nam je umetnički direktor Slovenkog narodnog gledališča Nova Gorica, dramski pisac Marko Bratuš; delove razgovora s njim inkorporirao sam u tekst. I na ovom putovanju u Goričku regiju od ključne pomoći, u pogledu njegovog i vizuelnog ilustrovanja i realizacije intervjua s Bratušom, bio mi je Nebojša Babić, maestro fotografske umetnosti.
Od Bratuša saznajemo, da u ovoj regiji izmešani žive Slovenci, Italijani i Furlani; ovi treći su prevashodno lingvistička manjina, a u etničkom smislu reč je o zajednici koja je mešavina italijanskog i slovenskog življa. Zbog složenih istorijskih razloga koji sežu u doba mnogo pre više puta pominjane “tršćanske krize” iz perioda odmah posle Drugog svetskog rata – neki možda vode poreklo i iz Velikog rata kad su se tu, na frontu na reci Soči, vodile velike bitke – ove etničke zajednice se drže, iako na prvi pogled deluje drugačije, razdvojeno jedna od druge.
Sada više nema Berlinskog zida, obe su zemlje članice Evropske unije, granica između Italije i Slovenije, Gorice i Nove Gorice je samo formalna, prelazite je bez zaustavljanja i kontrole, skoro ne vidite gde prestaje jedan, a počinje drugi grad, ali u dvorištima kuća, kako se Bratuš metaforički izrazio (mada on tvrdi da to i nije metafora, imajući u vidu koliko se u dva svetska rata borilo u ovoj regiji), zakopane su – granate.
Te “zakopane granate”, ti nevidljivi rovovi iz brojnih ratova koji dele naselja, ulice, trgove, možda i kuće u ovoj regiji, jedan je od razloga što se, recimo, predstave SNG Nova Gorica ne titluju na italijanski jezik. S obzirom na činjenicu da velika scena ovog pozorišta ima nepunih četiri stotine mesta, to znači da se u gradu od petnaestak hiljada stanovnika, trideset s prigradskim naseljima, predstave “izigraju”, kako nas Bratuš informiše, za desetak izvođenja maksimalno.
One se posle igraju na gostovanjima u još manjim slovenačkim varošima, onima koje nemaju svoja pozorišta, ali kada bi bilo titlova na italijanskom, mogle bi da se izvode i za građane Gorice (oko 35.000 stanovnika) i okolnih italijanskih mesta. Pošto Gorica nema stalno pozorište, već samo scene za gostujuće trupe – model u potpunosti drugačiji od slovenačkog, nasleđenog iz SFRJ – titlovanje predstave SNG Nova Gorica bila bi “win-win” situacija. Ovo pozorište bi tako imalo više gledalaca, te veći prihod na blagajni, a građani italijanske Gorice umetnički relevantnu pozorišnu ponudu, kakvu u svom gradu teško mogu da dobiju.
Fotografija Nebojša Babić
U Novoj Gorici je bilo pokušaja da se ovo titlovanje uvede, sam Bratuš jeste za tu opciju, ali su oni uvek nailazili na zid tako dobro poznat svima nama iz zemalja zaglibljenih u nacionalnim podelama i sukobima: “Neka oni titluju svoje predstave na slovenački, pa ćemo mi svoje na italijanski”. I opet – granate zakopane u baštama, rovovi koji dele ulice i kuće.
Ali, osim istorijsko-etničkih, u regiji ima i privredno-društvenih izazova. Naime, s padom Berlinskog zida, i “zid” između Jugoslavije i zapadnog sveta, Slovenije i Italije, Nove Gorice i Gorice pao je. Tako je, paradoksalno ili ne, postepeno nestala potreba ulaganja, i s jedne i sa druge strane, u ovu regiju, a što je svojedobno bilo u funkciji prikazivanja nadmoći u odnosu na neprijatelja s druge strane – rova. Zbog toga su danas oba ova grada pomalo ghost towns.
Ako se masovno iseljavanje stanovništva i prodaja nekretnina za dosta niske cene dešava u Trstu, koji je mnogo veći i samim tim pruža mnogo više mogućnosti, šta tek očekivati da će zadesiti Goricu; zapravo, već ju je uveliko zadesilo. Plakati za prodaju nekretnina dele neverovatne informacije: recimo, za dobro održavani stan od 64 m2 u “centro storico” Gorice treba odvojiti svega 69.000 evra…
Kada čovek u subotu u podne, pod jarkim letnjim suncem, prolazi pored oronulih palača i drugih prelepih i takođe derutnih starih kuća, ne može ni da nasluti da li su škure masovno zatvorene zbog zaštite od jare, ili zbog toga što u tim zdanjima već godinama niko ne živi.
Nova Gorica deluje kao nešto življi gradić, iz koga ljudi ne odlaze tako masovno. Ipak, ono što ostavlja pomalo depresivan utisak jeste to što je ovde, kako bar spolja izgleda, glavna grana privrede – kocka. Među najspektakularnijim, najvećim i najblještavijim novim zgradama u gradu nalaze se hoteli s kockarnicama (ili samo kockarnice – bez hotela). Za razliku od ostalih delova grada, posebno onih gde se nalaze veliki stambeni blokovi iz socijalističkog vremena, koji su već iza deset uveče kompletno mrtvi, oko hotela s kockarnicama život tek počinje u ovo doba dana, zapravo – noći. O tim noćnim aktivnostima, zainteresovani istraživač u kakvog sam se ja pretvorio, ponajviše može da sazna od – taksista. Zapravo, ne od svih, posebno ne od tih iz noćnih smena.
“Moj” taksista, koga sam pronašao kada sam jednog dana bio umoran da se iz Gorice u Novu Goricu vraćam peške, kao što sam uradio u dolasku, radi samo danju i to upravo zato što neće da ima nikakva posla sa stvarima koje se rade noću, da parafraziram stihove iz jedne grčke tragedije. Iz njegove priče saznajem da “noćni teksisti” mnogo puta tokom noća prelaze granicu, vozeći italijansku klijentelu ovih kazina u pripitom ili pijanom stanju kućama, jer su, upravo zbog takvog stanja, automobile kojima su se s raznih strana severne Italije dovezli u Novu Goricu tu morali i da ostave. Razlog zbog čega se ne kockaju u svojoj zemlji, odnosno u svojim gradovima, leži u tome što su, iz nekih zakonskih razloga, uslovi za kockanje u Sloveniji povoljniji nego u Italiji: bar sam tako razumeo… Pored svojih primarnih, prevozničkih usluga, u kombinaciji s podrazumevajućim visokim stepenom diskrecije, noćni taksisti pružaju i druge vrste delikatnih usluga svojoj klijenteli, u rasponu od dilerskih do podvodačkih.
To je, dakle, zatečena kulturna, društvena i ekonomska situacija, polazna tačka od koje kreće projekat EPK Gorica/Nova Gorica 2025. Projekat EPK pokrenut je 1985. na inicijativu tadašnje ministarke kulture Grčke i velike glumice Meline Merkuri, a s idejom da se podstakne razvoj evropskog identiteta u oblasti kulture. Gradovi kojima bi EU dodelila ovu titulu dobili bi nemala finansijska sredstva za koncipiranje i realizaciju jednogodišnjih kulturnih programa, a deo sredstava mogao se uložiti i u kulturnu infrastrukturu, te su gradovi imali i “trajnu dobit” od toga što su bili u projektu EPK.
U poslednje vreme, ovaj projekat je dospeo u svojevrsni ćorsokak, pokazuje svoja ograničenja, a neretko se završava i neuspehom – kao što je to bio upravo slučaj s jednim drugim slovenačkim gradom, Mariborom, 2012. godine. Dodatna kriza EPK bila je uzrokovana pandemijom korona virusa koja je otežala, delimično ili u potpunosti onemogućila realizaciju nekih od projekata u prethodnih nekoliko godina.
Fotografija Nebojša Babić
Imajući u vidu prikazane ekonomske, socijalne i kulturne prilike, a ponajpre istorijski kontekst, reklo bi se da ovaj, dakle, prvi, te unikatni slučaj da su dva grada iz dve države zajedno dobila titulu Evropske prestonice kulture, ne samo da ima apsolutni smisao, već da oživljava izvornu misiju ovog projekta, za koju smo videli da je godinama već počela da se topi. S dobro osmišljenim idejama, odnosno konkretnim projektima, pomenute “granate” bi mogle da se konačno iskopaju i unište, granice koje lokalci, ipak, vide, iako ih realno nema, definitivno potope u brzacima Soče, a tri etno-jezičke zajednice se suštinski povežu, ostvare saradnju i razmenu, te naprave jedno autenično i snažno multikulturalno društvo.
S druge strane, mogla bi da se poboljša i kulturna infrastrktura. Da ovakve zamisli ne ostaju samo na nivou sanjarenja potvrđuje nam Bratuš: izgradnja scene na otvorenom SNG-a Nova Gorica deo je projekta GO!2025, kako se zvanično zove EPK projekat dve susedna grada.
Od njega saznajemo i za tri predstave koje će pozorište ostvariti u okviru EPK-a (pored njih, naravno, biće brojnih projekata iz drugih umetnosti). Ubedljivo najambiciozniji projekat – takav bi bio i van okvira GO!2025 – jeste Dodekalogija slovenačkog reditelja Tomija Janežiča, sasvim u skladu s njegovim “megalomanskim” sklonostima, kakve su predstave od desetak sati trajanja i slično. Kao što mu i ime sugeriše, reč je o projektu sačinjenom od dvanaest predstava, svaka za po jedan mesec u godini, počevši od 1972. kada je reditelj rođen. One su različitih formata – kreću se u raspodnu od “pravih”, višesatnih predstava, do kratkih performansa u kojima jedan izvođač igra za jednog gledaoca – i ostvariće se u koprodukciji s pozorištima iz različitih sredina (Rumunije, Srbije…), mada im je glavni nosilac SNG Nova Gorica.
Za razliku od drugih projekata koje ovo pozorište planira za EPK, Dodekalogija ne bi mogla, objašnjava Bratuš, da se ostvari iz njihovih redovnih finansijskih izvora. Dakle, ona je autentično i u potpunosti rezultat EPK. Jedna od tih predstava je u međuvremenu, od mog letošnjeg razgovora s Bratušom, već i urađena, i to u Novom Sadu, 1981. Reč o je fikcionalnoj strukturi, zasnovanoj na dokumentarnoj građi, sećanjima glumaca na rane osamdesete godine prošlog veka, a njena radnja je smeštena u dom jedne, kako se onda govorilo, “mešovite”, srpsko-mađarske porodice. Kao i ovi moji tekstovi, i ona će ukrstiti našu sredinu s Goričkom regijom, konkretno Novi Sad u kome je Janžič na Akademiji umetnosti održao master klas iz pozorišne režije i uradio jednu od svojih najvažnijih predstava, Galeba, s Novom Goricom u kojoj se reditelj rodio (konkretno, u Šempetru) i odrastao.
Drugi projekat, objašnjava Bratuš, jeste predstava savremenog plesa; dakle, iz oblasti u kojoj SNG Nova Gorica i pre projekta EPK već ima saradnju s kolegama iz italijanske Gorice, a iz razloga koji su očigledni – nedostatka jezičke barijere. Treći projekat se i ponajviše od svih zasniva na veoma složenom etničkom i kulturnom identitetu ove regije. To je koprodukcija s renomiranim Mittelfestom iz gradića Ćividalea na severu Italije, iz regije Friuli-Veneto koja se graniči sa Slovenijom. Predstava je trilogija, sazniva se na romanu Jozefa Rota Kapucinska grobnica, koji opisuje vreme od poslednjih dana Austrougarske carevine do početka nacizma, dok će u druga dva dela, čiji su autori savremeni pisci i koji se namenski pišu za ovaj projekat, tretirati period posle Drugog svetskog rata do pada Berlinskog zida, odnosno od pada do danas.
Reč je o svega tri projekta, ali svi oni, na različitim nivoima, povezuju etničke i kulturne zajednice koje žive u ovoj regiji, te kritički preispituju, rasvetljavaju, ali i oživljavaju i osnažuju njihove odnose. Pored toga treba makar verovati (jer ne deluje mnogo realistično), da bi novac koji bi EPK doneo u ova dva grada mogao da se prelije i u neke druge “idnustrije” pored onih “kreativnih” i tako uspori iseljavanje iz ovih krajeva…
Ako bi se, zaista, desilo da EPK Nova Gorica i Gorica u godini koja samo što nije počela potvrdi svoj, na simboličkoj razini snažan slogan GO!, ako bi se stvari pokrenule u pravom pravcu, to bi značilo da je izvorna, utopijska vizija kulture kao motora društva velike Meline Merkuri, potpuno oživela.
To je ono najlepše i najveće što ne samo ovim gradovima, već i svim drugim u Evropi i svetu možemo da poželimo u 2025. godini.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
