Prvi: Ljudi koji gledaju krave

Bio je petak, i bio je kraj marta, isto kao što je pre dvadeset i pet godina bio utorak i početak novembra, onda kada sam prvi put došao ovde, ali sada sam ponovo stigao u Belađo, dakle drugi put, oko deset sati uveče, izašao sam odmah iz automobila na Pjaci dela Kijeza, nisam ni izvadio stvari, prešao sam preko trga, prešao i uzanu ulicu, i otvorio sam vrata kafeterije “Sport”. Sančo, fotograf, moj prijatelj sa kojim sam doputovao, ostao je kod automobila i premeštao nešto u gepeku, preturao je svoju opremu i flaše sa vodom i konzerve. Za stolom, gde sam voleo da sedim, odmah levo pored vrata, nije sedeo niko, ali za stolom kod stuba je sedelo nekoliko meštana, njih četvorica, to su bili jedini gosti u baru. Iza šanka se pojavio stariji čovek, u plavom džemperu sa izbačenim crvenim kragnama od košulje, i odmah sam ga prepoznao, isti osmeh i izraz lica, i naočare, prišao mi je i pitao nešto na italijanskom, onda sam ja njega na engleskom pitao:

– Augusto?

– Jeste, ja sam.

– Bio sam ovde pre dvadeset i pet godina, gore na brdu, u vili Serbeloni, obećao sam ti fotografije i nisam ti nikada poslao.

– Gore na brdu, u vili Serbeloni?

– Tako je, čekaj da ti pokažem.

Onda je ušao Sančo, prošetao je kroz kafeteriju da vidi kako izgleda, gledao je kroz foto-aparat i kružio je oko nas. Izvadio sam mobilni telefon iz džepa i pokazao sam Augustu fotografiju na kojoj smo nas dvojica, ispred bara “Sport”, pre dvadeset i pet godina, kasno uveče, šaloni su bili spušteni nakon što je zatvorio bar. Augusto je pogledao fotografiju, onda sam mu pokazao još jednu, onda je pogledao u mene.

– To si ti?! Evo tvog stola ovde, tu si sedeo – rekao je.

– Jesam, obećao sam ti onda da ću ti poslati fotografije, i nisam, zaboravio sam, ali sam ih sačuvao, sad sam odlučio da ti ih donesem.

***

A onda smo se uhvatili rukama i potapšali, popričali malo, poklonio sam mu fotografije i otrčao je iza šanka, tamo je bio njegov brat Emilio, jedan od četvorice braće, pokazao mu je fotografije, prišao sam i pozdravio se sa Emiliom, i njega sam upoznao pre dvadeset i pet godina, onda je otrčao do Bruna, takođe brata, posle je otrčao do meštana koji su sedeli za stolom kod stuba, pokazao im je fotografije, tu su mi meštani mahnuli i pozdravili smo se, rukovao sam se sa Brunom, njega nisam upoznao onda, Bruno živi u Rimu, i onda je živeo u Rimu, i na kraju smo seli za sto, gledali se neko vreme, a onda pričali, i pričali. Sančo je sve vreme hodao oko nas i škljocao aparatom. Augusto je izvadio telefon i pokazivao mi fotografije, iste one koje mi je pokazivao pre dvadeset i pet godina, samo sada ih je imao u telefonu, njegov otac na motoru kako razvozi sladoled i njegov otac sa društvom ispred bara 1919. godine, kada je bar “Sport” i počeo sa radom. Pre toga, u toj zgradi nalazio se ženski samostan. Za sto je onda seo i Bruno i rekao:

– Ovo sam ja sa papom, ja sam nekada radio kao stjuard.

Video sam na fotografiji papu kako sedi u avionu i Bruna kako stoji pored njega i poslužuje ga, ali gleda u kameru. Bruno je izvadio još jednu fotografiju, opet je papa bio na njoj, rekao je:

– Tri puta sam leteo sa papom. Radio sam kao stjuard za Al Italiju.

– Gde je ona žena iz Amerike koja nas je slikala? – pitao je Augusto.

– Umrla je pre četiri godine. Rak.

– Žao mi je – rekao je Augusto.

– Ovo je moj sestrić – rekao je Bruno i pokazao sliku.

– Može li Bruno da ti bude s leve strane – rekao je Sančo.

Video sam mladića u svečanoj uniformi, nisam razumeo da li je vojno lice, ili je na nekoj svečanosti na univerzitetu.

– Ovo je moj otac kako vozi bicikl – rekao je Augusto.

Emilio mi je doneo koka-kolu, i vratio se za šank. Augusto mi je rekao da više nije glavni u kafeteriji, smenjen je, stigle su ga godine, kako se to kaže, sad je sve preuzeo Emilio, on je šef svima. Ipak je mlađi, ima tek 78 godina. Augusto sad ima 87, Bruno je napunio 84.

– Gde su ostala braća?

– Tomazo je kod kuće, napunio je 90 godina, je l’ se sećaš njega? On ponekad svrati da proveri sladoled, pošto je on majstor za sladoled, dođi sutra da ga vidiš, reći ću mu da si stigao, možda te se seća, a Marčelo živi na Sardiniji, on ima 80 godina i u poslednje vreme retko dolazi u Belađo.

– Al’ su ovi dugovečni – rekao je Sančo.

– A sestre?

– Katerina je u domu za stare, ne može više sama, teško se kreće, ima 99 godina, inače je dobro, i Vanda je dobro, kod kuće je i ne izlazi često, ali se drži, hoda, ona sad ima 97 godina, i sirota Riketa, nje se sigurno sećaš, zvali smo je Kati?

– Sećam je se.

– Umrla je, sad bi imala 92 godine.

– Kad je umrla?

– Nemam pojma, ne sećam se – rekao je Augusto.

– Kako se ne sećaš kad je umrla? Sećaš se svega, sećaš se ko nas je slikao, sećaš se za kojim stolom sam sedeo, kako se ne sećaš kad ti je sestra umrla?

– Ne sećam se, jednostavno. Ne sećam se ni svog broja telefona, na primer, to nikako ne mogu da zapamtim, i uopšte brojeve, ne pamtim ih.

– To ni ja ne pamtim. Je l’ biste mogli da se približite malo jedan drugom, i da gledate ka vratima – rekao je Sančo.

***

Sančo se odlično uklopio u bar “Sport”, držao je foto-aparat i slikao, ubacivao se u razgovor i dobacivao nešto kad god poželi. Kao i svi u tom baru. Onda je Augusto otišao za šank i vratio se sa knjigom “Komo” na francuskom. Unutra su bili neki isečci iz novina, i listao je knjigu i pokazivao mi je.

– Vidi, podvukao sam sva mesta gde se pojavljujem.

– Jesi li je čitao na francuskom?

– Ne, čitao sam je na italijanskom, ne znam francuski, ali više volim ovu gde me spominješ na francuskom… la-parla-la-parla-la-parla… to mi je lepše, ništa ne razumem – rekao je i počeo da se smeje.

– Idem malo da slikam ove meštane – rekao je Sančo.

Većini ljudi sam promenio imena, nekima nisam jer sam to propustio, nekima, kao Augustu na primer, nisam hteo da promenim imenaForografija Nebojša Babić

Nastavili smo da pričamo, morao sam da mu objasnim neke stvari u knjizi. Pošto sam se najviše družio s njim kada sam prošli put bio u Belađu, jer mi je gore u vili često bilo dosadno, a upoznao sam i još neke ljude iz mesta i proveo neko vreme s njima, dosta toga sam pripisao njemu, više od onog što je zaista bilo, i nešto malo dopisao, jer me je mrzelo da ubacujem još likova u roman. Augusto je rekao da je sve u redu, razume, i ništa mu ne smeta, bitna je knjiga, i da smo se on i ja dobro družili.

– Hoćeš da ideš gore kod Rokfelera, u vilu Serbeloni? – pitao je.

– Nisam siguran, došao sam ovde da se nas dvojica ponovo vidimo i da ti konačno donesem fotografije jer sam ti obećao, i da probam da se popnem opet na Monte San Primo, nisam siguran da mogu, ali bih voleo da probam.

Onda je Augusto ustao i doneo neku malu mapu i spustio je na sto. Pokazao mi je kažiprstom na mapu i onda vukao vrh prsta po ucrtanom putu ka planini.

– Da li se sećaš ovog puta, do restorana Rifuđio Martina?

– Ne sećam se.

– Ideš levo prema Ćevriju, pa skreneš desno do sela Bronjo, onda ti ide Ćernobio, pa Pra Filipo, i dalje samo putem, ne možeš da promašiš, i na kraju stigneš do Martine. Posle ideš gore, na Monte San Primo. Nije ti sad idealno, bilo je toplo poslednjih dana, sve se otopilo, ima blata i klizavo je.

– Probaću, nisam siguran da imam snage ali da probam.

– Jednom je njih troje tu poginulo. Svi zajedno.

– Kada? – pitao sam.

– 1946. ili 1947, ne sećam se tačno.

– Je l’ biste mogli da ustanete da vas slikam? – rekao je Sančo.

Ustao sam, Sančo nas je slikao, onda sam se prošetao po baru. Tu je bio šank, u drugoj prostoriji su bile vitrine sa kiflama i pecivom, jedan deo je bio za sladoled, i svuda naokolo kutije sa bombonama i slatkišima. Bilo mi je poznato. Otvorio sam vrata na kojima je pisalo da je to ‘privatna soba’ i video sam tri stola i televizor okačen na zidu. U drugoj prostoriji veliki sto za bilijar. Tu je sve bilo isto, ništa se nije promenilo. Na zidovima fotografije i mislim da ih je nekada bilo više, ali nisam siguran. Crnobela fotografija bicikliste koji je rođen u Belađu i koji je bio prvak nečega, onda jedan akrobata na motoru, zatim neki klinac koji vozi karting, i on je bio šampion negde, obojica rođeni u Belađu, i fotografije sa fudbalskih utakmica fudbalskog kluba “Belađina”. Na izlazu iz ‘privatne sobe’ nalazila se telefonska govornica.

Galerija

Galerija

Galerija

***

Vratio sam se u bar, i tu je u ćošku bila stara telefonska govornica, pored nje na zidovima okačene zastavice fudbalskih klubova i fotografije nekih sportista. Prišao mi je Augusto, u ruci je držao telefon i viknuo:

– Nazvao sam Vitorija, rekao sam mu da si se vratio!

– Ko je Vitorio?

– Vitorio? Pisao si o njemu u knjizi!

– Augusto, bilo je davno, ne sećam se svega.

– Glavni navijač Juventusa iz Belađa, što je urlao stalno! Evo ti njegov broj, pa da mu se javiš. Ako on ne bude mogao da dođe, da ti odeš kod njega da ga obiđeš.

Uzeo sam papirić sa brojem telefona od Vitorija. Nisam imao pojma o kome priča. Nisam mogao da se setim ko je Vitorio. Augusto je čitao knjigu i sve je znao bolje od mene. Druga stvar, većini ljudi sam promenio imena, nekima nisam jer sam to propustio, nekima, kao Augustu na primer, nisam hteo da promenim imena. Onda sam ga pitao za Aldu, ni njoj nisam promenio ime u knjizi.

– Nemam pojma gde je, ali nije više ovde. Onaj bar “Divina” i onaj drugi bar u kojem je Alda radila, bar “Spiritual”, to ti je sve zatvoreno, vlasnik se odselio, nisam siguran gde je. Možda bih mogao da ga nađem?

– Ne moraš, nema potrebe.

– Mnogo ljudi se odselilo, svoje kuće i stanove su pretvorili u sobe i apartmane za izdavanje, ili lokale, sve za turiste, i žive od toga, ali ne ovde. Kad si prošli put bio, bilo nas je ovde pet hiljada, sada nema ni hiljadu koji stalno živimo, sve manje ljudi poznajem, ali dobro je i ovako, iako preko leta ne može da se prođe ulicom. Koliko je tačno prošlo od kad si bio ovde?

– Malo manje od 25 godina, tačno 8880 dana – rekao sam.

– 8880 dana? Otkud to znaš?

– Ukucao sam poslednji datum onda i ovaj danas na kompjuteru, i tako je ispalo.

– Je l’ biste mogli da stanete ovde kod govornice? – rekao je Sančo.

– Pogledaj, ovo sam ja u Škotskoj, osam godina sam živeo i radio tamo posle rata, jesam li ti je pokazao?

– Jesi, prošli put kad sam bio.

– A pogledaj ovu, kad sam imao osam godina, cela porodica, vidiš, piše: porodica Bifolko.

***

Na fotografiji se videla gomila dece i dvoje starijih, svi su se nekako ugurali u kadar, i to jedva, nije se videla pozadina, ništa osim porodice se nije videlo. Gore je pisalo ‘porodica Bifolko’.

– To mi je prezime, to znaš, jesam li ti rekao šta znači ‘bifolko’?

– Nisi.

– Seljaci, kauboji, oni koji čuvaju krave, gledaju ih i paze na njih, to znači ‘bifolko’.

Augusto i ja smo se smejali, Emilio je brisao čaše i sređivao šank, meštani su već otišli, Bruno je nameštao stolove, Sančo je slikao parking ispred bara “Sport”, prekoputa bazilike Svetog Đakoma, prošla je ponoć i bilo je vreme da se pozdravimo. Prošlo je 8880 dana, skoro 25 godina, Augusto je bio srećan što smo se ponovo videli, i ja sam bio srećan, onda je pitao gde sam se smestio, i pokazao sam mu rukom na četvrti sprat zgrade prekoputa, na Pjaci dela Kijeza.

– Tu sam, Augusto, ne brini, bićemo komšije, gledam sa prozora na bar “Sport”.

Drugi: Trajekti, i čempresi na brdu

Probudio sam se u osam ujutru i otvorio prozor, bilo je sunčano i sveže jutro, sa prozora sam video bar “Sport”, bio je otvoren, stolovi su bili napolju. Iznad bara nalazile su se terase od stana u kojem je nekada živela cela porodica Bifolko, sada su tu u svojim stanovima još samo Augusto i Emilio. Augusto je izneo na balkon ogroman kavez sa pticama, da budu na suncu. Dole ispred bara su bila parkirana dva kamiona i neki momci su iznosili kutije i raznosili ih naokolo po lokalima. Na trgu Pjaca dela Kijeza nalazila se fontana Madona, i odmah desno od bazilike Svetog Đakoma videla se padina brda vile Serbeloni. Gore na brdu je nekada bila tvrđava, na vrhu su još uvek ostaci utvrđenja, a jedna od četiri kule se nalazila odmah uz zgradu u kojoj sam se probudio. Na tom brdu sam, u jednoj od vila, proveo mesec dana pre 25 godina. Idealno mesto za rad i stvaranje, na kojem onda ništa nisam radio, niti stvorio. Nebo je bilo vedro, mogao sam da vidim krovove i nešto malo od jezera, i u daljini planine. Obukao sam se i izašao napolje, Sančo je još spavao u svojoj sobi.

Ušao sam u bar “Sport”, tu su bili Bruno i Emilio, pozdravili smo se. Augusto je još uvek bio gore u stanu, iza šanka se pojavio i Tomazo, najstariji brat, napunio je devedeset godina, svratio je da proveri sladoled, tu smo se pozdravili, poželeo mi je dobrodošlicu i otišao je kući. Naručio sam kafu i krenuo sam da izađem napolje da bih popušio cigaretu i popio kafu, za mnom je izašao i Bruno, seli smo zajedno za sto. Bruno mi je pričao o tome koliko se toga promenilo i izgradilo za dvadeset i pet godina u Belađu, i po mestima pored jezera. Bruno inače živi u Rimu, i dolazi često u Belađo, kod braće, vozom od Rima do Milana, onda do Koma, a onda brodom do Belađa. Bruno se nekada bavio skijanjem, takmičio se, pokazao mi je fotografije. 

– Ovo sam ja, trkao sam se i u hodanju na skijama. 

– Mislio sam da sutra probam da se popnem na Monte San Primo. 

– Sad ti nije najbolje vreme za penjanje gore, na Monte San Primo, nedavno je bilo dosta toplo, sneg se otopio i sad ima puno blata, klizavo je, a duva i severni vetar, nije idealno. Znaš li kojim putem da ideš?

– Znam, Augusto mi je pokazao, možda ću se usput i setiti kako sam išao prošlog puta. Hteo bih barem da pokušam. 

– Hoćeš li da ideš na brdo, kod Rokfelera? Možeš odavde da ih nazoveš i da se najaviš, da pitaš kad možeš da dođeš? 

– Ne znam još uvek, možda, došao sam ovde da se vidim sa Augustom i da probam ponovo da se popnem na Monte San Primo, ali za Rokfelera ne znam, o tome nisam mnogo razmišljao. 

Popričali smo još malo, rekao mi je da Augusto sprema ručak za sve njih, a onda posle ručka siđe u bar. Popio sam kafu i krenuo da se prošetam i da obiđem grad. Krenuo sam nagore, uz glavnu ulicu Via Garibaldi, prošao pored uske ulice u kojoj je nekad bio bar “Spiritual”, gde sam nekad stajao za šankom i crtao u svesku i tako se sporazumevao sa Aldom, to mi je tada bilo omiljeno mesto, uz bar “Sport”. 

Prošao sam pored kapije koja vodi na brdo i do vile Serbeloni, tu se nalazila prijavnica i kancelarije gde bih mogao da se javim ukoliko bih poželeo da uđem unutra. Kao bivši gost, mogao sam to da uradim. Ali mi uopšte nije bilo do toga. Sve vreme sam mislio samo na to kako, i da li ću uopšte moći ponovo da se popnem na planinu. Posle dvadeset i pet godina. Iz nekog razloga to mi je bilo najvažnije. Sada gore u vili nisam ni znao šta bih radio. Gledao sam sa ulice na čemprese na brdu, i polako se spuštao ka jezeru, setio sam se i mislio na Roberta Osermana, matematičara, s kojim sam ostao u kontaktu i posle povratka sa brda i koji je umro 2011. godine, s njim sam se najviše družio kada sam bio gost na brdu. 

I on je tada bio gost, u to vreme je radio pri Institutu za matematička naučna istraživanja na Berkli univerzitetu u Kaliforniji, sarađivao je sa umetnicima kojima je matematika bila važna u onome što rade, sa kompozitorom Filipom Glasom, dramskim piscem Tomom Stopardom, i sa glumcem Stivom Martinom, sa kojima je Robert učestvovao u javnim razgovorima pred publikom. Bio je čuven i po svojim istraživanjima minimalnih površina. Pisao je knjige o tome, i poklonio mi je tada svoju knjigu “Poezija svemira; matematičko istraživanje kosmosa”. Bio mi je neka vrsta zaštitnika u vili, on je tada od svih gostiju bio najpoznatiji, ja sam bio najmlađi, i mogao sam da ne radim ništa, i da pijem po ceo dan. Družio sam se s njim, niko mi nije ništa zamerao. 

Prisećao sam se nekih naših razgovora, uostalom, i na planinu Monte San Primo sam se onda popeo zbog njega. Zamolio me je da to uradim, bavio se ornitologijom u slobodnom vremenu, uhvatio me je pripitog i ja sam mu rekao da nema problema, popeću se i popisaću mu svaku pticu koju budem video. Na kraju sam video i velikog zlatnog orla. Imao sam tada 31 godinu, i ispunio sam obećanje. Bio mi je zahvalan na tome. Ja sam njemu dvadeset i pet godina zahvalan. Puno smo pričali o Henriju Dejvidu Torou, njemu su Toroovi dnevnici bili jako važni, ali ja ih nisam čitao, kod nas nisu bili objavljeni. Obećao mi je da će naći neko dobro ‘dajdžest’ izdanje i da će mi to poslati. 

Setio sam se i jedne situacije koju nikada nisam napisao, setio sam je se naknadno, kada sam pisanje knjige završio. Jednog prepodneva sam se šetao po brdu, bio je divan i sunčan dan, kako se to lepo kaže u ovakvim prilikama, nosio sam sa sobom papirnu kesu sa flašom “džejmisona” od pola litra, i pijuckao, podvlačim, nisam pio, nego pijuckao. Uživao sam na brdu, sunčao se, raskomotio se, baštovani su mi se smejali, mahali su mi, i ja sam njima mahao, i onda sam u jednom momentu ugledao vilu Serbeloni sa donje strane, i video sam Roberta kako sedi na malom balkonu kod prozora, sedeo je prekrštenih nogu, u krilu je držao svesku, i olovkom je nešto pisao, radio je. Tu sam se ukopao od sramote i sklonio se iza jednog čempresa. Gledao sam kako da sakrijem kesu sa flašom, da je podvučem ispod majice ili da je uguram u pantalone. 

Stajao sam iza tog čempresa kao idiot i nisam smeo da se pomerim. Onda sam provirio, i video sam da se sklonio sa terase, uglavnom, Robert nije više sedeo gore na prozoru, i ja sam se sjurio u svoju sobu, ostavio flašu, i onda sam se sjurio niz brdo, pravo u bar “Sport”, da odahnem. Kasnije, našli smo se u uobičajeno vreme, oko pola sedam uveče, da popijemo aperitiv, pre večere. Pozdravili smo se, pitao me je kako sam proveo dan i da li sam uživao, i odgovorio sam mu da jesam, uživao sam, bio je predivan dan, i tako dalje. Ali na kraju sam mu priznao da sam se šetao po brdu i pijuckao, i da sam ga onda ugledao kako sedi na malom balkonu kod prozora i piše, i da sam se sklonio iza čempresa. 

Tu je Robert rekao da je i on mene video, ali da je i njega bilo sramota od mene, pa se sklonio u sobu da ga ne vidim. 

– Umesto da izađem na sunce, i da se šetam i da popijem neko piće i da uživam, ja sam radio ono što i inače radim kod kuće – rekao je. 

– I kod mene isto, umesto da sedim i da nešto pišem, ja sam se šetao i pijuckao, dakle, radio sam ono što i inače radim kod kuće – odgovorio sam.

Odlično smo se razumeli. Na njega sam najviše mislio sad kad bih pogledao gore ka vili Serbeloni. Dosta vremena sam proveo i s njegovom ženom Dženet Adelman u društvu, čak smo odgledali i jednu fudbalsku utakmicu na televiziji zajedno u vili. Ona je umrla godinu dana pre njega, predavala je engleski jezik na Berkliju, bila je šekspirolog i pisala je književne kritike. Jednom mi je napisala u mejlu da je Robert otišao do biblioteke na Berkliju, uzeo dva toma Toroovih dnevnika, rekao im da su ove knjige sada potrebnije njegovom prijatelju koji živi u Beogradu. To je bilo u proleće 1999. godine za vreme bombardovanja. Nije mi poslao skraćeno izdanje. Poslao mi je ta dva toma Toroovih dnevnika. 

Na kraju sam se spustio do jezera, zaobišao sam vilu Melci, jedinu vilu u okolini koja nikada nije promenila vlasnika, ista porodica ju je zadržala u posedu preko dvesta godina. Oko vile se nalazila botanička bašta, tu je nekad Franc List proveo neko vreme, Napoleon se odmarao, a i Stendal je tu boravio, mada to nije sasvim sigurno. Krenuo sam putem ka Lopiji, selu koje se nalazi odmah uz Belađo, i tu sam se spustio do javne plaže. Seo sam na kamen i pio vodu iz flašice koju sam poneo sa sobom. Bacao sam pljosnato kamenje u jezero. Odmarao sam se. Tu sam sedeo i pre dvadeset i pet godina. Na istom mestu. Jedino kamenje koje sam bacao nije bilo isto. 

Posle sam se vraćao istim putem, video sam trajekt kako dovozi ljude u Belađo. Prisećao sam se još nekih ljudi s kojima sam se onda družio pored Roberta. Setio sam se starog teologa Džejmsa Bara iz Škotske, proučavao je hebrejski jezik i Stari zavet, i napisao je knjigu “O fundamentalizmu”, kritiku konzervativnih evanđelista i njihove doktrine o nepogrešivosti Svetog pisma. I bio je sklon čašici, kako se to lepo kaže. Više puta smo ispijali viski pre večere. Onda bi njegova žena Džejn Bar prišla i pridružila bi nam se. Robert Oserman mi je rekao da je to odlična knjiga koju je napisao, i da je Džejms Bar sjajan čovek. Setio sam se i Džo Andres, avangardne filmske rediteljke iz Amerike, i setio sam se Ezenve Ohaeta, nigerijskog pesnika, svi su sada mrtvi. 

– Je l’ bi mogao da staneš tu kod ograde da uhvatim trajekt kako dolazi? – bio je to Sančo. 

Sančo se probudio i vikao je. Stao sam kod ograde i uhvatio je trajekt. Onda je fotografisao trojicu biciklista kako se odmaraju i piju vodu. Onda neke žene kako jedu sladoled. Posle smo otišli da sedimo ispred bara “Sanremo”, da pijemo kafu i gledamo prolaznike, čamce i trajekte. Stigla je konobarica i poručili smo, Sančo je promenio objektiv, ja sam zapalio cigaretu. Sedeli smo ispod tende.

– Ovaj trajekt ti ide za Menađo – rekao sam mu. 

Sančo me je pogledao bledo, nije ništa rekao. 

– Onaj trajekt što dolazi, taj ti je iz Grijantea. 

– Što mi to govoriš?

– Ako ti zatreba. 

Fotografija Nebojša Babić

Popričali smo malo, i onda je Sančo podigao stolnjak, sklonio mi je pepeljaru i šolju sa kafom i čašu sa vodom, preklopio je stolnjak, sve je razmeštao po stolu, oduzeo sam mu iz ruku moju šolju sa kafom i vratio je tamo gde je bila, i pepeljaru, onda je on namestio svoju šolju sa kafom i uzeo je foto-aparat i fotografisao. Bio je zadovoljan kadrom. Pokazao mi je kako je ispalo, video sam šolju kafe u prvom planu i prolaznike kako hodaju na ulici iza šolje. Dogovorili smo se da sutra idemo na Monte San Primo, da probamo da se popnemo. Onda je skočio sa stolice, istrčao na ulicu i sagnuo se. Slikao je nogu jedne devojke koja je gurala biciklu. Imala je drečave šarene patike, iste takve čarape, i sličnu tetovažu iznad članka. 

– Da li bi hteo da staneš ovde pored nje?

– Vidimo se, odoh kod Augusta. 

Razišli smo se, Sančo je uzeo aparat i otišao ka jezeru. Popeo sam se uz uličicu Salita Plinio, skrenuo levo i stigao do bara “Sport”. Augusto je izašao i seli smo ispred, na sunce. Bilo je prijatno napolju, raspričali smo se. Pričao mi je o danima pre rata. Opet mi je pokazao sliku svog oca na motoru. Rekao je da je njegov otac tada otišao malo udesno, a ujak ulevo. Bio je socijalista, i Augusto je krenuo za ujakom. 

– Jesam li ti pričao da sam posle rata otišao u Škotsku? 

– Jesi. 

– Živeo sam tamo osam godina. U Edinburgu. Radio sam po hotelima, kao vratar, posle i kao recepcioner. Onda sam se vratio. Živeo sam gore na spratu, i radio sam u baru. I pazio sam na parking. Kad god bih čuo ili video da se neko sumnjiv mota na parkingu, prišunjam se, izvadim pištolj, i opalim lopovu pored uva, uvis. I onda lopov pobegne ka jezeru. Pet puta su me priveli zbog toga. Znaš kako su me ovde nazvali kad sam se vratio? 

– Ne znam. 

– Skotland jard. 

Treći: Živela ponavljanja!

200 metara.

Jezero Komo se nalazi na ovoj nadmorskoj visini. I Belađo se nalazi na ovoj nadmorskoj visini. Spakovao sam rezervnu majicu, dve banane, dve flaše sa vodom i džepni nož u ranac. Sančo je spakovao svoje stvari i foto-opremu. Nije me nijednom pitao zašto to radimo. Kad ti neko kaže da je to što radiš besmisleno, onda znaš da je “to” u njegovoj rečenici njegov besmisao. Sančo to nije pitao. Ja se, inače, ne sećam mnogih stvari. Niti imam neki odnos prema sećanjima, verujem da je najmanje pedeset posto sećanja potpuno proizvoljno. Znam da sam se popeo na Monte San Primo pre dvadeset i pet godina, znam da sam to uradio na predlog i molbu profesora Roberta Osermana koji mi je dao spisak ptica koje se mogu videti na ovom području i na planini, nije tražio od mene da se popnem do vrha, bilo mi je uzbudljivo i ja sam se ipak popeo do vrha. To znam, ničeg drugog se ne sećam.

Znam da sam imao sa sobom dvogled, znam da sam gledao po krošnjama kada bih primetio neku pticu, ili bih gledao gore ka nebu, imao sam spisak sa fotografijama ptica, i ukoliko bih prepoznao neku pticu sa slike, štriklirao bih i dopisao gde sam je video i u koje vreme, tačno u koliko sati. Profesor Robert Oserman se inače time bavio, ornitologijom, njemu je to značilo, ali on više nije mogao da se penje uz brda i planine. Meni je značilo da mu to učinim, i znam da sam se zato popeo do vrha. Gore sam jeo sendviče, toga se sećam. I video sam velikog zlatnog orla. I toga se sećam. To je bilo pre dvadeset i pet godina. To znam. Zapamtio sam i da sam se prepao kada sam video tog orla i kada je preleteo iznad mene, umirio sam se ipak i posmatrao ga, ali sam se prepao, a onda i zaboravio kako sam sišao sa tog vrha. Toga se uopšte ne sećam.

300 metara.

Kada se udaljavate od bara “Sport” i trga Pjaca dela Kijeza ulicom Via Garibaldi, nastavite dalje ulicom Via Valazina, sve do puta Viale Domeniko Vitali, kojim nastavite pravo i prođete pored groblja, stignete do Viznjole, prvog sela, ili zaseoka, odmah po izlazu iz Belađa. U jednom dvorištu su dva magarca koja pasu travu.

Fotografija Nebojša Babić

500 metara.

Na ovoj nadmorskoj visini nalazi se tabla sa strelicama. Levo je Ćevrio, desno je Bronjo. Između je gusta šuma. Idem desno.

600 metara.

Stigao sam u Bronjo. Posle samo pet minuta izašao sam iz sela Bronjo. Malo selo.

700 metara.

Selo Ćernobio. Nekoliko kuća sam video, desetak možda. I žbunje, a onda i šumu.

900 metara.

Prošao sam selo Pra Filipo. To je onih nekoliko kuća u daljini koje sam video, ukoliko sam ih video i ukoliko su to bile kuće. Izgledalo je kao da su napuštene, osim jedne, ispred nje se nalazio automobil. Ukoliko je to uopšte bilo to selo.

Negde je nesporazum, u 20 centimetara. Gde li su se zajebali? Koja tačka ih je prevarila? Još samo stotinak metara, ali i najteži uspon za kraj

1.100 metara.

Prošao sam pored “Grande Albergo Parko”, to je velika i napuštena zgrada izgrađena od granitnih stena sa ovih područja, i u kojoj se nekada nalazio hotel podignut 1928. godine. Bio je mart mesec 1946. godine i jednog jutra, tačno u 4.30 h, sa Monte San Prima se sručila lavina koja je zatrpala ceo hotel i potpuno uništila pomoćnu zgradu građenu od kombinacije granita i drveta. Poginulo je jedanaestoro ljudi, samo jedna osoba je preživela, izvučena je nakon 36 sati provedenih u snegu. Potpuno neočekivano i iznenađujuće, 16 dana nakon lavine, u potopljenom svinjcu, pronađene su još uvek žive svinje.

1.200 metara.

Na ovoj visini nema nikakvih kuća i tu počinje nagli uspon i penjanje. Bilo je sunčano, blatnjavo i duvao je severni vetar. To je i Bruno onda rekao. Peo sam se po blatu, povremeno sam mogao da iskoračim iz tog blata na neko zeleno-sivo busenje, bilo je ponegde i nekog kamenja, tuda je bilo lakše penjati se. Nailazio sam i na plavo planinsko cveće. Levo od staze po kojoj sam se peo nalazila se šuma. Čuo sam vetar, zvučao je kao klarinet, od nižih tonova, ka nešto višim, i onda ponovo, bas, bariton, tenor, bariton, bas, tenor, bas, zvuk vetra je dolazio iz šume. Znao sam po mapi da ovaj uspon nije dug u metrima, ali je pod visokim uglom, i da ću sa 1.200 stići na 1.500 metara nadmorske visine. Video sam blatnjave kanale vodenih bujica, tu je bilo i krupnog i sitnog kamenja. Uopšte se ničega nisam sećao od prošlog puta, možda bih mogao da kažem kako mi je šuma koju sam video sa leve strane poznata, ali to bih samo tek tako mogao da kažem.

Između prošlog penjanja i ovog sada je razlika, sada nosim svojih skoro 25 godina ili tačno 8.880 dana svog života između dva pentranja, bolje pamtim sve infuzije nego šumske i planinske staze. Zašto bih bilo kome to objašnjavao? Zašto se svaki korak razlikuje i zašto su mi ponavljanja važnija od sećanja? Rekao sam već kako verujem da je najmanje pedeset posto sećanja proizvoljno proseravanje. Ponavljanja su obnavljanja, iz obnavljanja izlazi sve što prvi put izađe. Ponavljanja koja me obnavljaju, rađaju sve što se prvi put pojavi. Regeneracija i preporod. Počelo je da mi lupa srca i da me steže u grudima, nisam imao više vazduha i morao sam da zabijem štap u zemlju i da se naslonim na njega. I to mi je Bruno rekao, Augustov mlađi brat, imao je iskustva sa hodanjem po planinama, rekao mi je da odredim sebi na koliko ću se odmarati, na deset ili dvadeset ili trideset minuta, i da tada udišem duboko i izdišem polako. Toga sam se setio, i onda sam to radio. Udahnuo sam duboko nekoliko puta i onda sam disao normalno.

Noge su mi bile lakše, i nastavio sam dalje. Morao sam da idem ukoso, da gazim po busenju, tuda su neki već hodali pre mene i ličilo je na stazu, busenje je bilo ugaženo, kao i blato. Neki delovi su bili dobro utabani. Polako se sve pretvaralo u kamen i stene, mogao sam lakše da gazim i mirnije da hodam i da se tako penjem. Na kraju sam se popeo na 1.500 metara, i odmarao se. Monte San Primo mi je bio sa desne strane ali nisam mogao da ga vidim od drugih, nižih vrhova.

Lupalo mi je srce, i grudi su me stezale, disao sam kao kokoška. Imam aritmiju, hteo sam da odustanem. Ali to mi je poznata oblast, krize su tu predivne i predvidljive, nema nekih iznenađenja. Postanem žedan kao nikada u životu, boli me vrat kao nikada u životu, vrti mi se u glavi kao nikada ranije, nemam vazduha uopšte, iako ga imam, i nemam pojma čemu sve ovo i zašto ovo radim. I onda se odmorim, umirim i nastavim. I posle sto metara nisam žedan i ništa me ne boli. Kad se nebrojeno puta u životu zapitam čemu sve ovo, i nastavim dalje, na kraju dobijem to sve. Što je u stvari jedno. Uvek izgleda lepo videti nekoga na putu kako se penje. Etika i estetika idu ruku pod ruku, korak po korak, Stiv Rajh i Gertruda Stein. Disao sam duboko i nastavio dalje, tu je sada bila staza, ispred su bili brežuljci na 1.500 metara i vodili su ka vrhu Monte San Primo.

Galerija

Galerija

Galerija

Galerija

Galerija

Galerija

fotografija Nebojša Babić

Negde je nesporazum, u 20 centimetara. Gde li su se zajebali? Koja tačka ih je prevarila? Još samo stotinak metara, ali i najteži uspon za kraj

Galerija

Galerija

“Stani tu! Idi levo! Sedi tu! Ne moraš dugo, tu stani!”, bio je to Sančo, stigao me je i prepao me.

Stajao je na nekih stotinak metara iza mene i gledao kroz foto-aparat i popeo mi se na kurac, pa sam mu to i doviknuo, i na tom vencu zapadnih Alpa čule su se psovke. Onda je Sančo okrenuo foto-aparat prema Švajcarskoj i slikao. Prošla me je ljutnja posle trideset sekundi. Sančo se opet okrenuo prema meni sa foto-aparatom.

“Slobodno zapali cigaretu”, rekao je.

1.500 metara.

Magreljo se zove ta tačka, nema kuća, nema ničega, samo neki putokaz, ali tako se zove to mesto, Magreljo. Još oko tri kilometra i još novih dvesta metara nadmorske visine, ispred su dva vrha niža od San Prima, ali oko njih se ide sa južne strane, koja je prijatnija, nema vetra, i osunčana je. I bilo je prijatnije, nastavio sam dalje, skinuo sam kapu, osećao sam da me sunce prži po licu, po nosu i po čelu. Nije bilo blatnjavo, uspon je bio blaži. Sančo je i dalje hodao na nekih pedesetak metara iza mene, teglio je i ranac sa foto-opremom, i sve je prelazio, i sve je mogao da prevali zbog slika. Nastavio sam dalje, a onda sam ponovo seo na jedan veliki busen. Bio je topao. Pružio sam noge, i disao. Da ponovim, osećao sam kako me sunce prži po licu i prijalo mi je. Sančo mi se približavao, slikao je usput jedno drvo koje se slomilo. Ustao sam i nastavio dalje. A dalje, sve do vrha, bio je put, po suncu i u zavetrini.

1.600 metara.

Bio sam tu, ponovo, ispod samog vrha, još samo stotinak metara uvis. Zvanično, visina vrha je 1.682 metara, nezvanično 1.702 metara. Negde je nesporazum, u 20 centimetara. Gde li su se zajebali? Koja tačka ih je prevarila? Još samo stotinak metara, ali i najteži uspon za kraj. Opet je bilo blata na stazi, sa desne strane trava, sa leve strane provalija. Peo sam se, a onda kako mi je glava provirila kod jedne tačke, na nekom centimetru, opalio me je ponovo severni vetar po uvu. Navukao sam kapu, i popeo se. I gore je sunce pržilo, još jače, i ledeni vetar se nije ni čuo, samo sam osećao jake udare u glavu i telo. Tu se nalazila velika metalna konstrukcija krsta i jedna mala koliba. Bilo je i snega. Stigao je i Sančo. Spustio sam ranac, gledao sam ka jezeru, ka severu, mogao je u daljini da se vidi vrh Piz Bernine u Švajcarskoj, na samoj granici sa Italijom, visok preko četiri hiljade metara, bio je beo od snega i svetleo je. Okrenuo sam se i pogledao ka jugu, u daljini su se videli Kantu i Monca, predgrađa Milana, i desno grad Komo. Izvadio sam bananu i jeo. Sančo je rekao:

“Daj zastavu!”

Znam da sam se popeo na Monte San Primo pre dvadeset i pet godina, znam da sam to uradio na predlog i molbu profesora Roberta Osermana koji mi je dao spisak ptica koje se mogu videti na ovom području i na planini, nije tražio od mene da se popnem do vrha, bilo mi je uzbudljivo i ja sam se ipak popeo do vrha. To znam, ničeg drugog se ne sećamfotografija Nebojša Babić

Izvadio sam iz ranca veliku belu zastavu sa natpisom “Živela ponavljanja!” Kada sam se spremao za put, rekao sam da mi je to potrebno i prijateljica Andrea je priskočila u pomoć, nazvala prijatelja Akija, napravili su mi zastavu od metar i po sa metar. Imao sam dve motke ali ništa nije moglo da se zabode u kamenje koje je na vrhu. Nisam nikako mogao ni da je raširim zbog vetra. Podigao sam zastavu i raširio je iznad glave, vetar je dunuo jače, zastava se zategla i nadula kao jedro, vetar me je oduvao i napravio sam nekoliko koraka ka Sanču. Ta opcija je otpala. Onda sam je zategao i držao u visini stomaka, tako je bilo bolje iako se sve vreme uvijala i vijorila. Stvar je bila obavljena, zastava je bila uslikana na vrhu Monte San Prima.

“Eno neke ptice!”, viknuo je Sančo.

Bila je to obična crna vrana.

Četvrti: Obavljeno je. Zadovoljan sam

1.682 metra (ili 1.702 metra?)

Južna strana planine je bila u zavetrini, ali pod jakim suncem, čista i gola, nije bilo nikakvog visokog rastinja, drveće i šume su se nalazile sa severne strane Monte San Prima. Na padinama na južnoj strani je zato bilo trave, na severnoj nije, već samo ono što je izbijalo iz tvrdog tla, neko nisko busenje, i tu i tamo poneki planinski cvet.

Sedeo sam i odmarao se, okrenut licem ka južnoj strani, osećao sam vetar koji je duvao jako i udarao me po leđima i potiljku. Umirio sam se i privikao se, vetar mi više nije smetao. Nos mi je bio u zavetrini, mogao sam normalno da dišem. Gledao sam u Velezo, najbliže naseljeno mesto sa južne strane planine, oko dvesta stanovnika tu stalno živi, i jedu palentu. To im je glavno jelo. Setio sam se da sam to jeo prošlog puta kada sam bio, jelo koje se zove palenta ‘konćia’, sa jakim i masnim sirevima koje sam dodaješ onoliko koliko želiš da ti palenta bude masna i jaka. Ili palenta koja se pomeša sa zrnevljem heljde, i sa puterom i sirom, i to se jelo zove ‘taranja’. Ali jede se palenta i sa mesom u saftu, kao i sa jajima, ili sa krompirom. Kada ne duva jak vetar, onda se na južnoj strani planine, nešto niže, mogu videti krave. Sada je duvao jak vetar i nije bilo krava, sedeo sam na konstrukciji metalnog krsta i gledao sve što sam mogao da vidim, i dokle god je moglo da se vidi u daljinu.

Odmorio sam se i trebalo je da se vratim istim putem, ali bitno drugačije, stazom niz planinu. Kad se penješ, to je kao zanos i udišeš vazduh, kad se spuštaš kao smirenje i izdisaj. Spuštanje je opasnije jer je klizavo, jer staješ na kamen koji se lako odvoji od mekane zemlje i odvuče te nadole, niz planinu. Ali, obavio sam ono što sam hteo, popeo sam se, raširio zastavu, Sančo je to uslikao, nije ceo posao bio gotov, ali ovaj deo jeste. Ustao sam, spakovao se, uhvatio štap i krenuo da silazim niz stazu koja je bila strma i blatnjava. Osećao sam napor i bolove u kolenima, odupirao sam se štapom, morao sam da zastajem i da odmaram noge. Nisam mogao da gledam oko sebe, samo sam gledao gde stajem. Da ne bih završio kod ljudi koji jedu palentu.

1.600 metara

I na kraju, iako je to bio početak silaska, spustio sam se do mirnijeg i ravnijeg dela staze, više nije bilo blata, već tvrda zemlja u zavetrini. Prijalo mi je da hodam polako i mirno, i da se odmaram od silaženja, skinuo sam kapu i jaknu, bilo je toplo. Sad sam već znao da će tako da bude sledeća tri kilometra, do one tačke koja se zove Magreljo i gde nema ničega, ali tu počinje novo spuštanje niz planinu. Seo sam i sačekao Sanča, video sam ga kako stoji ispod jednog jedinog drveta na putu, i slika nešto u daljini. Prebacio je kaiš foto-aparata oko glave i preko ramena, i onda je nastavio da hoda. U jednoj ruci je držao štap, drugom je pridržavao foto-aparat. Stigao je do mesta gde sam sedeo, i dalje smo nastavili zajedno. Čak smo i popričali malo. Pričao sam mu o tom jelu kojeg sam se setio da sam jeo, o palenti sa sirom ili mesom. Bio je veoma zainteresovan da to proba.

Fotografija Nebojša Babić

“Je l’ bi mogao da sedneš ovde i da uhvatim ovo jezero iza tebe?”, pitao je.

“Ja sam svoj posao završio”, rekao sam.

“Još samo ovo, imam osećaj kao da nemam dovoljno slika.”

“Više ne sarađujem, obavio sam ono što sam hteo.”

“Uvek imam osećaj da nešto nisam uslikao i da mi fali još slika. Kako to misliš da si obavio ono što si hteo? A ‘Komo 2’?”

“Obavljeno je. Zadovoljan sam. ‘Komo 2’ je završen. ‘Komo 2’ su dve stvari: zastava koju sam nosio sa sobom i raširio je na vrhu Monte San Prima, na kojoj piše ‘Živela ponavljanja!’, i fotografija koju si ti napravio i na kojoj se to lepo vidi, i druga stvar, sedenje i ispijanje kafe ispred bara ‘Sport’ sa Augustom, i to je urađeno, to si isto uslikao, to ti je ‘Komo 2’, te dve slike. ‘Komo 2’ nije ni roman, niti bilo šta drugo, nego ovo što sam ti rekao, to je ‘Komo 2′”, rekao sam.

“Razumem, ali moraćeš da pišeš kad se vratimo?”

“To je propratna stvar, samo za dokumentaciju. Ovo je možda nešto najbolje što sam uradio u životu, i posvetio sam ovo penjanje sa zastavom na vrh Monte San Prima profesoru matematike Robertu Osermanu, koji me je onda pitao da li mogu da mu to učinim i da popišem sve ptice koje budem video, ne bih se inače nikada popeo na planinu da nije bilo njega. Onda pesniku Rolfu Agestamu, i njegovoj ženi Aneli Agestam koja prevodi sa srpskohrvatskog na švedski, mislim da sam zahvaljujući njima dobio poziv pre dvadeset i pet godina da dođem u Belađo. Aneli je prevela knjigu pesama ‘Džo Frejzer’, a Rolf, koji je inače bio odličan pesnik, umro je pre tri godine, on me je preporučio ovde da dođem”, rekao sam.

“A ispijanje kafe sa Augustom?”

“Taj deo posvećujem Augustu, proglasio sam ga najvedrijim čovekom kojeg sam upoznao u životu.”

“Kad si ga to proglasio?”

“Dok smo pili kafu.”

“Moraću onda još da vas slikam kako pijete kafu, imam neki osećaj da mi fali još tih slika”, rekao je Sančo.

Kafa AugustomFoto Nebojša Babić

1.500 metara

Stigli smo do te tačke koja se zove Magreljo. Ovde moram da zastanem, i da budem precizan i iskren, to je tačka na kojoj se nalazi samo jedan putokaz, zove se tako po jednom malom obližnjem selu od 600 stanovnika i koje nema više od tri kvadratna kilometra površine, ali iz njega izvire 130 km dugačka reka Lambro i uliva se u veliku reku Po, i u tom selu sam bio pre dvadeset i pet godina, i toga sam se setio tek kad smo se popeli do ovog putokaza, tako da ovu tačku na 1.500 metara, da ponovim da ovde moram da budem precizan ali i iskren, ovu tačku sam ja nazvao Magreljo, jer to na srpskohrvatskom znači “mršavko”, inače ova tačka nema ime.

Dao sam joj ime jer se od te tačke menja put, i kad se penješ na Monte San Primo, ta tačka je kao nekakvo odmorište, pa mi je bila i kao neki cilj, a kad silaziš, od te tačke počinje strmina koja je duga i naporna, a u ovo doba godine i blatnjava. Tu smo se Sančo i ja razišli, nemam pojma kojim putem je on išao, ja sam krenuo prvo jednim, uvalio sam se u blato i jedva izvukao desnu cipelu, a onda sam krenuo drugim putem, išao sam ukoso, po busenju, i hodao sam u cikcak, kako se to tupavo kaže, da se ne bih strovalio dole. I to je trajalo. Na nekim delovima sam morao da skačem sa kamena na kamen, ili sa kamena na nešto tvrđu zemlju, i kada sam se spustio do 1.200 metara, tu sam stao da se odmorim. Okrenuo sam se, Sanča nije bilo, nisam ga video. Onda sam seo na debelu mahovinu i na neko žbunje, pružio sam noge, i čekao sam Sanča. Spopala me je jaka želja da zapalim cigaretu, što sam i učinio, pio sam vodu i pušio. Na kraju, pojavio se Sančo, pantalone su mu bile blatnjave, naročito zadnji deo, na dupetu, ali i cele nogavice. Sančo je pao, okliznuo se, imao je na leđima ranac sa foto-opremom i to ga je zakucalo za zemlju. Imao je sreće. Dobro je prošao.

“Slikao sam kukurek”, rekao je.

1.200 metara

Konačno je moglo ponovo da se hoda mirnije, bolovi u kolenima su prošli, spuštao sam se i vukao štap po zemlji za sobom, a onda sam ga naslonio na prvu kućicu na koju sam naišao. Bila je to neka šupa od dasaka. Mislim da je to bio dobar štap, i neko ko bude prolazio, na putu ka gore, pokupiće ga, i poslužiće mu.

1.100 metara

Mesto na kojem se nalazi napuštena zgrada nekadašnjeg hotela “Grande Albergo Parko” drugačije izgleda kada mu prilaziš odozgo, kada silaziš sa vrha. Zgrada nije tako velika kao što mi je izgledala kad sam joj prilazio odozdo, dakle, na putu ka vrhu planine, jer kada joj prilaziš odozgo, dakle, na silasku sa vrha planine, ta zgrada izgleda drugačije, kao i da je dobro da je od nje uopšte nešto ostalo, onda kada se lavina sručila na nju.

Foto Nebojša Babić

900 metara

Selo Pra’ Filipo. Nije me zanimalo, nimalo. Nisam se ni zadržavao.

700 metara

Selo Ćernobio. Nisam ga ni pogledao. Gledao sam niz put.

600 metara

Selo Bronjo. Protutnjao sam.

500 metara

Tu stoji ona tabla sa strelicama. Uželeo sam se Belađa.

Foto Nebojša Babić

200 metara

Sve zajedno, gore, pa onda dole, posle skoro šest sati, ušao sam u Belađo. Sančo nije ispuštao foto-aparat iz ruke, i dalje je stalno kasnio, ali i fotografisao, i pratio me je, spustili smo se do jezera, ušli u Via Lungo Lario Manconi, izašli na rivu, Sančo je ušao u poslastičarnicu i izašao sa kornetom punim sladoleda, seli smo ispred bara “Sanremo”, spustio sam ranac, poručili smo kafe i mineralne vode, ispružio sam noge i naslonio se. Prolazilo je dosta ljudi, oni koji su žurili išli su na trajekt, ovi koji nisu, izašli su sa trajekta. Sančo je skočio sa stolice i pružio mi je sladoled.

“Drži ovo, sa ove strane su ti pistaći, sa ove ti je mango, idem da pitam ove ljude da li mogu da ih slikam!”

“Pusti me na miru, hoću da pijem kafu i da se odmaram.”

“Samo da ih slikam, vidi kakvi su.”

Foto Nebojša Babić

Nisam uzeo sladoled. Otišao je i slikao ih je, i lizao je sladoled, i onda se vratio i seo, pa je gledao u ekran na aparatu ono što je uslikao. Odmorili smo se ispred tog bara, onda potražili nešto za jelo, pojeli smo neku picu, i ja sam na kraju završio u baru “Sport”. Sančo je otišao da se prošeta Belađom, imao je onaj osećaj da nešto nije uslikao. Ušao sam unutra, pohvalio sam se da sam se popeo na Monte San Primo, i Emilio, Bruno i Augusto su mi čestitali. Tu su sedeli i neki stariji ljudi iz Belađa, bili su glasni, ali i oni su mi čestitali, onda smo Augusto i ja izašli napolje i seli za sto da popijemo kafu. Augusto mi je pokazivao svoje fotografije iz Škotske. Na jednoj iz 1964. godine, vidi se kako stoji ispred hotela naslonjen na automobil. Pojavio se i Sančo, i dalje je lizao sladoled, i fotografisao je. U baru je jedan stariji čovek bio najglasniji, Augusto se nasmejao, a onda se nagnuo preko stola da mi nešto ispriča, ali da se ne čuje.

“Je l’ čuješ ovog što galami? Jesi li ga video unutra?”, šaputao je.

“Video sam ga”, rekao sam.

“Slušaj ovo, u centar grada je zabranjen ulaz na motorima zbog buke, i ovaj matori što galami jednom prilikom je prišao tipu na ‘harli-dejvidsonu’, koji se gore van centra pristojno parkirao, i matori je hteo da ga opomene da ne ulazi u grad, i onda je ovaj sa ‘harlija’ skinuo kacigu. Bio je to Džordž Kluni. I onda se ovaj matori zbunio i onesvestio.”

“Što mi to šapućeš?”, pitao sam.

“Poznajem ga ceo život, ali mnogo se ljuti kada o tome pričamo.”

Tu smo se obojica smejali, onda je Augusto još dodao:

“Ponekad kada uđe u bar, onesvestim se.”

Peti: Poslednji dan u Belađu

egde oko 45. paralele severne polulopte, nalazi se, iako nikada precizno određena, ali ipak tu negde zamišljena linija, od koje počinje Mediteran. Ta linija prelazi preko gornjeg dela jezera Komo, ispod planinskog venca Zapadnih Alpa, i Belađo je sasvim blizu te linije, dole, u podnožju Alpa. U samom gradu, na putu Viale Domeniko Vitali, na visoki betonski zid koji ograđuje groblje, naslanja se veliki vrt prepun maslinovog drveća. Nije retkost da se na obali jezera vidi i drvo palme. Ali, masline bi ipak mogle da budu jasan znak, ili baš ta tačka, od koje, sa severne strane, počinje Mediteran. Uostalom, i dok pijete kafu dole na jezeru, ispred bara “Sanremo”, sedite blizu nekoliko palmi, gledate sneg na Alpima, u daljini. Tako je bilo i prošlog puta kada sam bio na ovom mestu, iako je onda bio novembar sedeo sam napolju, ispod palmi, trajekt iz Menađa bi dovezao putnike, ljudi bi se iskrcali i skidali sa sebe jakne i vunene kape.

Bilo je oko devet sati ujutru kada sam izašao iz stana pravo na trg Pjaca dela Kijeza, vrata crkve su bila otvorena, Augusto je izneo kavez sa papagajima na balkon iznad bara “Sport” da se sunčaju, i pozdravili smo se, mahnuli smo jedan drugom. Pokazao sam mu rukom u pravcu Via Garibaldi i viknuo sam mu da ću da prošetam malo, da protegnem noge. I dok sam se peo ulicom, mahnula mi je žena iz pekare koja prodaje sendviče, kod nje sam već kupovao, onda sam prošao pored ulaza na brdo Serbeloni, ispred je bio parkiran beli policijski automobil, karabinijeri su sedeli unutra. Prisetio sam se dvojice karabinijera od pre 25 godina, koji su patrolirali noću. Kada sam onda, početkom novembra, stigao u Belađo, i bio smešten gore na brdu, u vili Serbeloni, i kad je prošlo dva ili tri dana, vraćao sam se iz grada kasno noću i peo se uz brdo pijan, i dvojica karabinijera su me zaskočili iz zasede. Sedeli su u automobilu, parkirani iza nekog žbunja. Legitimisali su me, pokazao sam im ključeve od vile u kojoj sam bio smešten, izvinili su se i poželeli mi laku noć. Odlelujao bih do kreveta. I nakon nedelju dana, skoro svake noći, i njihovih iznenadnih prilazaka iz mraka i nekog žbuna, nisu krili razočaranje što su opet mene zaskočili. Bio sam im već dosadan. Valjda sam bio jedini koji se u to doba penje gore. Posle toga su počeli da me pozdravljaju farovima automobila, svetla bi samo trepnula više puta i ja bih im odmahnuo. Na kraju smo se sprijateljili, stajali smo naslonjeni na automobil, pušili, i nemam pojma o čemu smo pričali, toga se ne sećam.

Spustio sam se niz strmu uličicu Salita Serbeloni, i skrenuo levo do terminala za trajekte. Jedna karabinijerka je držala predavanje nekim tipovima na motorima. Vozilo koje čisti šetalište uz jezero i pravi buku sa četkama koje se vrte ukrug, prošlo je pored mene, i dvojica pecaroša na molu su ponovo zabacili pecaljke i lovili ribu. Tu sam se okrenuo i polako vraćao nazad. Portir ispred hotela “Splendid” mi je mahnuo, i onda mi je prišao. Pozdravili smo se, Sančo ga je već jednom usput uslikao kako stoji ispred ulaza u hotel.

“Gde je fotograf?” pitao je.

“Spava”, rekao sam.

“Je l’ završio reportažu?”

“Nemam pojma.”

Foto Nebojša Babić

Da budem precizan, Sančo je tog jednog od prethodnih dana hteo da slika, kroz otvorena vrata, ljude kako ručaju, goste hotela, uglavnom starije ljude. Hteo je tajno da ih uslika kako žvaću, gutaju, razgovaraju, piju vodu, vrte špagete, dremaju nad supama i salatama, i tad mu se ovaj portir isprečio, pa mu je Sančo rekao da pravi reportažu o Belađu, i zamolio ga da zakopča svoju uniformu i da stane ispred vrata, da ga lepo fotografiše. Onda se ovaj nasmešio, sredio se malo, pa je Sančo počeo da komanduje: “Stani malo ovde, nasmej se, popni se na stepenik, idi levo, siđi sa stepenika, tu stani, korak napred, odlično, gotovo! Bravo!”

Produžio sam i seo ispred bara “Sanremo” da popijem kafu. Malo samo napred, nalazio se ulaz u nekadašnju železničku stanicu, i to je ipak bilo dosta davno, voz više ne dolazi do Belađa, šine su sklonjene, ali stara stanica nije, sada je to mesto gde staje hidrogliser za grad Komo. Odatle sam se vozio za grad Komo kada sam bio prošlog puta.

Pio sam kafu u “Sanremu” i gledao na planine sa druge strane jezera, na vrhove Monte Tremeca i Monte Kroćone, nešto su niži od Monte San Prima, ali kad sediš blizu, kad si skoro ispod njih i gledaš nagore, ka tim vrhovima, vidiš ogromne planine koje se nalaze između dva velika jezera, Lugano i Komo, i na kojima žive divokoze. Postoje staze do svih tih vrhova, i kad izađeš na neku od tih staza i kreneš, te staze imaju svoju formu, staze po planini sa svojim krivinama i pod različitim uglovima, kao i samo hodanje po tim stazama, sve to zajedno ima svoju posebnu formu. I hodanjem po tim stazama to može da se oseti. Nisam ni pokušavao da premotavam unazad 8880 dana između dva boravka na ovom istom mestu, između dva hodanja do vrha San Primo, iako sadržaj ne može da bude isti nikako, forma koju ima hodanje po stazama uvek postoji, nepromenjiva je, i pojede sve drugo, sav taj stari sadržaj. I otvori se novi. Sve što je bilo u tih 8880 dana i što bi se moglo nazvati preprekama, ili smetnjama da se popnem ponovo, nestane, ne postoji. Bio sam zadovoljan obavljenim poslom, ako to tako može da se kaže, kao kad se osvrneš, nakon bilo kog obavljenog posla za sobom, da vidiš kako si ga obavio, i jedini znaš da li je nešto moglo biti bolje, ili nije. Sad sam bio zadovoljan. Popio sam kafu, platio i prošetao se dalje pored jezera, a onda se popeo do crkve i seo ispred bara “Sport”. Augusto je i dalje bio na terasi, mahnuo sam mu, i posle pet minuta bili smo na svojim mestima, za stolom odmah pored vrata, ispred bara. Njegov nešto mlađi brat Bruno se vratio u Rim, Emilio je radio za šankom, nisam znao da li Sančo još spava, ili je izašao napolje.

Galerija

Galerija

Foto Nebojša Babić

Galerija

Foto Nebojša Babić

Galerija

Galerija

Augusto je izvadio telefon.

“Pogledaj ovo, to je Roko Granata, je l’ znaš pesmu “Marina”? Ovaj spot je sniman u Belađu.”

Pustio je sa telefona muziku, stari hit, gledao sam spot na ekranu telefona, Augusto je usput pevušio, u kratkom video-spotu je Roko Granata stigao u Belađo i parkirao crvenog “fiću” ispred jedne vile, ugledao je tada lepu crnku i iza nje jezero, prošetao se malo po Belađu i kupio joj belu ružu, a onda su se vozikali po gradu i okolini u crvenom “fići”, i Roko je sve vreme pevao. I Augusto je sve vreme pevao. I onda sam mu se pridružio kad je počeo refren:

“Marina, Marina, Marina,
Ti voglio al piu’ presto sposar
Marina, Marina, Marina,
Ti voglio al piu’ presto sposar

O mia bella mora,
No non mi lasciare
Non mi devi rovinare
Oh, no, no, no, no, no”

U slobodnom prevodu to bi išlo ovako: Marina, Marina, Marina, želim se tobom oženiti što pre, Marina, Marina, Marina, želim se tobom oženiti što pre. Moja lepa crna, nemoj da me odbiješ, nemoj me ti dotući, o ne, ne, ne, ne, ne.

Pesma se završila, pa je Augusto spustio telefon.

“Je l’ ti žao što nisi video Aldu?”, pitao me je.

“Žao mi je, ali kad nije tu, šta da se radi, mrzelo me je da je tražim, nije bilo vremena, dvadeset i pet godina je mnogo, nemam pojma o čemu bismo sad pričali.”

“Luiđiju će biti žao što se niste videli.”

“I meni je žao.”

“Je l’ znaš koji se film ovde snimao? Ne ceo, nego jedan deo filma? ’Roko i njegova braća’.”

“To nisam znao, ali znam taj film, gledao sam ga. To je dobar film, sećam ga se, to je Lukino Viskonti režirao, i Alen Delon igra Roka.”

“Tako je, i Ani Žirardo je glumila, mama mia, kako je lepa bila!”

“I Klaudija Kardinale je tu igrala.”

“I znaš ko još, moj stariji brat Tomazo, sladoledžija, i on je glumio u tom filmu, u jednoj sceni je glumio, sladoledžiju naravno, i razvozio je motorom sladoled.”

“Stvarno? Mogao bih ponovo da ga pogledam.”

“Ne vredi, isekli su ga u montaži, izbacili su njegovu scenu, ne vidi se Tomazo, ali svejedno.”

“Šteta.”

“Šteta. A je l’ znaš ko je Lejdi Gaga?”

“Znam.”

“Ona se verila ovde, u crkvi, dole u hotelu je bilo slavlje, svi smo išli da joj čestitamo”, rekao je Augusto i nasmejao se.

“Ko je išao da joj čestita?”

“Svi, prijatelji iz bara ’Sport’, nabavili smo pozivnice, neki su se rukovali i poželeli joj sreću u životu i braku!”

8880 dana kasnije

Tu sam se i ja smejao, Augusto je bio veseo, već sam ga proglasio najvedrijim čovekom kojeg sam upoznao, uskoro je punio 87 godina i nije se zaustavljao. Opet je uzeo telefon.

“Pogledaj ovo! Zebra!”

“Gde si sad ovo slikao?!”

“U Keniji, pre mesec dana. Išao sam na safari da vidim lava i zebru, ne da lovim, to nikako. Evo lava!”

Video sam fotografiju lava kako leži na pesku, u nekoj savani, video sam i zebre skupljene jedna do druge, na drugoj fotografiji, video sam i Augusta u bermudama i sandalama, kako stoji pored maskiranog pripadnika nekog plemena.

Foto Nebojša Babić

Tu se onda stvorio Sančo, stajao je prekoputa i škljocao, slikao je sve oko sebe.

“Imam osećaj da mi fali još fotografija, idem da se još jednom na brzinu prošetam Belađom.”

I Sančo je prebacio torbu sa foto-opremom preko ramena i otišao nagore, prema brdu. Augusto i ja smo ostali da sedimo. Pričali smo, tu i tamo bi se Augusto zaneo, i pričao bi na italijanskom, pa bih ga potapšao po nadlaktici, i onda bi se vratio na engleski, i preveo sve ono što mi je pričao na italijanskom. I to sedenje s njim je imalo svoju formu, posebno ako potraje duže, a pogotovo ako se ponavlja, dvojica ljudi sede za stolom, piju kafu i pričaju. Posle nekih pola sata pojavio se Sančo.

“Ajde da vas još jednom slikam unutra.”

“Idem da obučem honolulu košulju”, rekao je Augusto.

Vratio se brzo u šarenoj košulji, Augusto i ja smo nešto vikali, i Sančo nas je slikao.

Bilo je vreme da se pozdravimo, već smo bili spakovani, otišao sam do Emilija, rukovali smo se, bio je ozbiljan ali ljubazan čovek, onda sam se i sa nekima od gostiju pozdravio, Sančo je slikao poslednje slike iz bara “Sport”, video sam Augusta kako se mota oko izloženih kutija sa bombonama i slatkišima, i video sam kako stavlja dve lepe limene kutije sa karamelama u džep, da Emilio ne primeti. Onda je prišao i ubacio te kutije sa karamelama, koje je ukrao, u Sančovu torbu sa foto-opremom.

“Nisam više glavni, moram ovako da se snalazim”, namignuo mi je i nasmejao se.

Pozdravili smo se, Augusto i ja smo se zagrlili, i onda smo Sančo i ja izašli napolje.

Sančo je podigao aparat, uslikao je bar “Sport”, fontanu, crkvu, ljude ispred crkve i ljude na trgu.

Na kraju, uslikao je i automobil.

Galerija

Foto Nebojša Babić

Galerija

Galerija

Galerija

Galerija