„Pa Jasna, zar je tako teško biti malo popustljiv? On je samo dečak, tvoj dever!“ Glas moje svekrve odjekivao je trpezarijom dok smo Mirko i ja sedeli za stolom, gledajući u naše tanjire. Nedeljni ručak, koji je trebalo da bude miran, pretvorio se u bojno polje. Osećala sam kako mi se ruke tresu dok sam pokušavala da ostanem pribrana pod njenim prodornim pogledom.
Mirko je ćutao. Znao je da svaka njegova reč može biti pogrešno protumačena. Njegov brat, Andrija, upravo se upisao na univerzitet u Beogradu, a moja svekrva je odlučila – bez pogovora – da će živeti sa nama. „To je najbolje za njega. Vi ste njegova porodica, a ja ne mogu biti tu svaki dan. Jasna, uvek si bila dobra domaćica, znam da ćeš se brinuti o njemu kao o svom sinu.“
Kipela sam iznutra. Nije me pitala da li to želim. Nije pitala Mirka. Jednostavno je odlučila. Pogledala sam Mirka, tražeći podršku, ali on je izbegavao moj pogled. Vazduh u sobi bio je gust od neizgovorenih reči.
„Mama, možda bi trebalo da razgovaramo o ovome...“ Mirko je pokušao oprezno.
„O čemu? O tome da Andrija nema gde da ode? O tome da ga ostavljaš samog u ovom velikom gradu? Sram te bilo!“
Osećala sam kako mi suze naviru na oči, ali nisam želela da pokažem slabost. Bes i tuga su se mešali u meni. Da li sam ja uvek ta koja mora da popusti? Da li se moje mišljenje nikada ne računa?
Te noći nisam mogla da spavam. Mirko je ležao pored mene, okrenut leđima. Tišina među nama bila je glasnija od bilo kakve svađe. Reči moje svekrve odjekivale su mi u glavi: „Oduvek si bila dobra domaćica...“ Da li je to sve što jesam u ovoj porodici? Domaćica?
U narednim danima, Andrija se uselio. Njegove stvari su bile svuda – knjige u dnevnoj sobi, patike ispred vrata, slušalice na kuhinjskom stolu. Trudila sam se da budem ljubazna, ali svaki njegov korak me je podsećao da nemam pravo glasa.
Jednog popodneva, dok sam kuvala ručak, Andrija je ušao u kuhinju.
„Jasna, mogu li te nešto pitati?“
„Naravno“
„Jesi li ljuta što sam ovde? Znam da mama može biti dosadna…“
Prestala sam da mešam supu. Pogledala sam ga – bio je samo dečak, zbunjen i izgubljen u velikom gradu.
„Nisam ljuta na tebe, Andrija. Samo… ponekad bih volela da me neko pita šta ja želim.“
Nesigurno se osmehnuo i slegnuo ramenima.
„Znam kako se osećaš. Mama uvek sve odlučuje umesto mene. Zato sam želeo da napustim Smederevo. Ali evo me opet pod njenim okriljem.“
Ta rečenica me je pogodila dublje nego što sam očekivala. Nisam bila jedina koja se osećala zarobljeno.
Vremenom se napetost samo povećavala. Mirko se sve više povlačio, a ja sam osećala kako gubim tlo pod nogama. Moja svekrva je dolazila svake subote, proveravala frižider, kritikovala način na koji sam prala prozore i uvek je pronalazila nešto što joj se nije sviđalo.
Jednog dana, dok smo sedele za stolom, iznenada je rekla:
„Jasna, nisi loša žena, ali moraš da razumeš – porodica je najvažnija stvar. Ako nisi spremna da se žrtvuješ za svoju porodicu, onda ne znam šta radiš ovde.“
Osetila sam kako mi lice gori od stida i besa. Pogledala sam Mirka – ćutao je kao i uvek.
Te večeri sam mu rekla:
„Mirko, ja više ne mogu ovako. Osećam se kao gost u sopstvenoj kući. Tvoja mama upravlja našim životima, a ti ćutiš!“
Umorno me je pogledao.
„Znaš kakva je... Neće se promeniti. Ako kažem nešto protiv nje, biće još gore.“
„Šta je sa mnom? Zar nisam tvoja porodica? Zar nisam važna?“
Nije odgovorio.
U narednim nedeljama, počela sam da izbegavam kuću. Ostajala bih do kasno na poslu, besciljno šetala gradom, samo da ne bih morala da gledam svekrvu ili slušam njene komentare. Osećala sam se izdano – od strane muža, od porodice koju sam pokušavala da izgradim.
Jednog dana sam na pijaci srela Lelu – moju staru prijateljicu iz srednje škole.
„Jasna! Kako si? Ne izgledaš dobro... pogledaj svoje lice!“
Slomila sam se pred njom i sve joj ispričala.
Lela me je zagrlila i rekla:
„Znaš šta? Vreme je da postaviš granice. Ako ne kažeš šta želiš, niko drugi neće. Svekrve su svuda iste – ali tvoj život nije njen!“
Te reči su mi odzvanjale u glavi celog vikenda.
Na ručku u nedelju, skupila sam hrabrost.
„Gospođo Anđo“, počela sam mirno dok su svi sedali za sto, „Želim nešto da kažem. Cenim vašu brigu za vašu decu i vašu želju za najboljim za Andriju. Ali ovo je moj dom koliko i vašeg sina. I želim da me poštujete kao osobu koja ovde živi i stvara svoj život. Ako to ne možete da prihvatite, moraćemo da pronađemo drugo rešenje za Andriju.“
Nastala je tišina. Moja svekrva me je pogledala kao da me prvi put vidi.
Mirko je konačno progovorio:
„Mama… Jasna je u pravu. Ovo nije samo tvoja odluka.“
Andrija je spustio glavu i tiho rekao:
„Mogu da nađem studentski dom ili stan sa cimerima… Ne želim da budem teret nikome.“
Moja svekrva je ustala od stola bez reči i otišla u drugu sobu.
Te večeri, prvi put posle dugo vremena, osetila sam olakšanje – kao da mi je ogroman teret skinut sa ramena. Znala sam da neće biti lako u budućnosti, ali bar sam konačno progovorila.
Danas, kada se osvrnem, pitam se: Zašto žene tako često ćute zarad mira u domu? I gde se završava naša žrtva, a počinje naše pravo na sreću?
