„Jesi li ti Jasmina?“ glas sa druge strane linije bio je tih, ali odlučan. Ruke su mi drhtale dok sam stezala telefon, osećajući kako mi srce lupa u grlu. „Ja sam... ko si ti?“ upitala sam, iako sam već osećala da nešto nije u redu. „Zovem te zbog Veljka. Ja sam Vanja. Volim ga. I mislim da zaslužuješ da znaš istinu.“
U tom trenutku, moj svet se srušio. Sve slike našeg braka, naša putovanja, rođendani naše dece, naše večere sa burekom i jogurtom, sve je to nestalo u sekundi. Nisam mogla da dišem. „Šta... šta pričaš?“ šapnula sam, nadajući se da je ovo neka bolesna šala.
„Žao mi je, Jasmina. Nisam želela da saznaš ovako, ali Veljko i ja smo zajedno godinu dana. On ti neće reći, ali ja više ne mogu da živim u laži. Zaslužuješ da znaš sa kim deliš svoj život.“
Nisam znala šta da kažem. Samo sam spustila slušalicu i sela na pod, osećajući suze kako mi teku niz lice. Deca su se igrala u dnevnoj sobi, smejala se, a ja sam se osećala kao da sam nestala iz sopstvenog života. Kako nisam uspela ništa da primetim? Da li sam bila toliko slepa ili previše poverljiva?
Veljko se vratio kući kasno te večeri. Pogledala sam ga, tražeći bilo kakav trag istine na njegovom licu. „Gde si bio?“ upitala sam, pokušavajući da zvučim mirno.
„Na poslu, znaš da imamo rokove. Šta nije u redu? Izgledaš umorno“, odgovorio je, izbegavajući moj pogled.
„Vanja me je zvala“, rekla sam tiho. Lice mu je prebledelo. „O čemu pričaš?“
„Ne laži me, Veljko. Znam sve. Godinu dana? Kako si mogao? Kako si mogao ovo da uradiš meni i deci?“
Počeo je nešto da mrmlja, da se izgovara, ali više nisam mogla da ga slušam. Bes za koji nisam znala da postoji narastao je u meni. „Izlazi! Ne želim da te vidim!“, viknula sam, a deca su prestala da se igraju i gledala me u strahu.
Nisam spavala te noći. Zurila sam u plafon, razmišljajući o svemu što smo prošli. Setila sam se dana kada smo se upoznali na univerzitetu, kako me je gledao dok smo pili kafu na pauzama između predavanja, kako mi je obećao da će me uvek voleti. Setila sam se i svih onih malih laži koje sam ignorisala – „Ostajem do kasno na poslu“, „Idem na utakmicu sa prijateljima“, „Umoran sam, ne mogu da pričam večeras“. Sve je imalo smisla, ali prekasno.
U danima koji su usledili, pokušala sam da sakrijem istinu od svoje dece. Naša ćerka Hana me je pitala zašto tata više ne spava kod kuće. „Tata je zauzet, dušo“, lagala sam, osećajući se krivom što ih štitim od istine. Moja mama, Senka, došla je da pomogne. „Jasmina, moraš biti jaka. Zbog dece. Zbog sebe. Ne dozvoli mu da te slomi.“
Ali kako možeš biti jaka kada ti je srce slomljeno? Svaki put kada bih videla Veljka kako dolazi po stvari, osećala bih mešavinu mržnje i tuge. „Jasmina, žao mi je. Pogrešio sam. Ne znam šta me je spopalo“, govorio bi, ali njegove reči više nisu imale težinu. „Zašto, Veljko? Zar ti nisam bio dovoljnqa? Zar naša porodica nije bila dovoljna?“
„To nije istina… Vanja me je razumela kada si bila previše zauzeta decom i poslom. Nisam hteo da te povredim…“
„Ali jesi! Povredio si nas sve!“
Počela sam da sumnjam u sebe. Možda sam zaista bila previše posvećena deci, možda sam zanemarivala naš brak. Ali onda bih se setila svih trenutaka kada sam ga čekala, kada sam mu kuvala njegovu omiljenu čorbu, kada sam ga tešila nakon što je izgubio posao. Nisam bila savršena, ali sam ga volela.
Moji prijatelji su mi govorili različite stvari. „Oprosti mu, zbog dece“, savetovala me je Mira. „Ne budi luda, jednom prevari, uvek prevari“, rekla je Anita. Nisam znala kome da verujem. Svaka odluka mi se činila pogrešnom.
Jedne večeri, dok sam slagala Haninu pidžamu, zagrlila me je i šapnula: „Mama, nemoj da plačeš. Sve će biti u redu.“ Tada sam shvatila da moram biti jaka zbog nje i njenog brata. Ne zbog Veljka, ne zbog prošlosti, već zbog nas.
Odlučila sam da potražim pomoć od psihologa. Prvi put u životu sam sebi priznala da to ne mogu sama. Na terapiji sam naučila da nisam kriva za Veljkovu izdaju. Naučila sam da imam pravo na sreću, čak i ako to znači novi početak.
Danas, nekoliko meseci kasnije, i dalje me boli. Ali više ne plačem svake noći. Deca su dobro, našla sam posao u maloj porodičnoj firmi, a Veljko viđa decu vikendom. Vanja više nije u njegovom životu – ili barem tako kaže. Možda mu nikada neću oprostiti, ali sam naučila da mogu da preživim bez njega.
Ponekad se pitam: Da li sam mogla nešto da promenim? Da li sam previše verovala sebi ili sam sebe premalo volela? Šta biste vi uradili na mom mestu?
