Mujo iz Živinica kaže da se ženio četiri puta, i svaki put je, sa nadom u srcu, verovao da će to biti poslednji, da je napokon pronašao ženu sa kojom će u miru dočekati starost, deliti dane i noći u slozi, poštovanju i razumevanju.
„Nisam imao sreće u ljubavi,“ govori tihim glasom, spuštenog pogleda, kao čovek koji više ne traži opravdanja ni za sebe ni za druge."
Ali, umesto tog mira, život mu je doneo nemir — neprestani vrtlog razočaranja, tuge i lutanja. Svaki brak, umesto da mu bude utočište, postajao je novo iskušenje, nova rana na duši. Ipak, nikada nije prestao da se nada, niti da veruje da će, možda u sledećem pokušaju, pronaći ono što mu je celog života izmicalo.
Njegova priča, kad je pričaš ili slušaš, zvuči kao filmska radnja – puna obrta, neočekivanih odluka i teških trenutaka. Ali za razliku od filma, u njoj nema glume, nema scenarista ni srećnog kraja napisanog po meri publike. Svaka rečenica iz njegovih usta nosi istinu i težinu proživljenih godina, muka i razočaranja. To nije priča o čoveku koji je tražio previše, nego o onome koji je davao mnogo, a zauzvrat dobijao malo.
„Život te nauči da ne veruješ više lako, ali i da ne prestaješ da se nadaš,“ kaže Mujo, svestan da su godine prošle, ali da u srcu još uvek gori ona mala iskra želje — da neko, jednom, ostane zauvek.
Prva žena
„Prva žena bila je kod mene svega dve i po godine,“ započinje Mujo, tiho, kao da i sam pokušava da sabere te rane godine koje su odredile mnogo toga u njegovom životu. „Mladi smo se uzeli, nije ni ona bila loša žena, ali jednostavno — nismo se slagali. Sve je nekako išlo teško, kao da nikako nismo mogli naći zajednički jezik. Za svaku sitnicu bi se našla neka rasprava. Ja jedno, ona drugo. I tako, dan po dan, čovek se umori od prepirki, od nerazumevanja. Ali ona je uvek imala nešto protiv. Kao da smo govorili različitim jezicima, a živeli pod istim krovom.“
U te dve i po godine rodila im se ćerka, 1980. godište.
„Kad se rodila, bio sam presrećan,“ priča Mujo sa blagim osmehom koji se retko pojavi na njegovom licu.
„Sve sam mislio – sad će se i ona promeniti, sad ćemo se zbližiti, dete će nas spojiti. Ali nije bilo tako. Ubrzo posle porođaja sve je postalo još teže. Nervoza, nerazumevanje, reči koje se teško zaboravljaju.“
Njegova majka, kaže, preuzela je brigu o detetu. „Moja majka ju je odgajila. . A moja žena… spakovala se i vratila se kući. Nije htela više da ostane. Ja je nisam zadržavao — kad vidiš da ne ide, ne možeš silom zadržati nikog. Samo ti ostane praznina.“
Druga žena
„Druga žena mi je rekla da želida ima dva muža, a ja sam hteo samo jednu ženu“, počinje on svoju ispovest, glasom u kojem se oseća umor i pomirenost. „Kaže da ju je dugo trpela, a ja sam nju voleo iskreno. Živeli smo zajedno devetnaest godina.“
Život ih je odveo u Nemačku, u potrazi za boljim uslovima i mirnijim životom. Pet godina su tamo proveli, radeći, boreći se, gradeći dom u tuđini. „Ostavio sam tamo ženu i dvoje dece. Ona je htela još jednog muškarca, zaljubila se. Predlagala mi je da budemo svi zajedno – da delimo život nas troje. Razočarao sam se do dna duše“, priznaje.
U tom trenutku, sve što je gradio, sve u šta je verovao, počelo je da se ruši. „Pitao sam decu da li hoće sa mnom nazad za Bosnu ili da ostanu sa njom. Oni su izabrali da ostanu. Nisam ih krivio, samo me je bolelo. Spakovao sam stvari i vratio se nazad, sam. U Bosni sam se ponovo oženio.“
Dok priča, vidi se da mu je svaki brak ostavio trag, ožiljak koji nije zarastao. Prva ljubav – razočaranje, druga – izdaja, treća – bol i nesreća, četvrta – neizvesnost.
„Sad je ona u Nemačkoj ostala sama. Nema ni jednog muža. Ja imam petoro dece i petoro unuka. Bog mi je dao da vidim porodicu, ali i da se naučim kroz životne udarce.“
Treći brak
Treći brak bio je najkraći, ali možda i najteži. „Treći put sam se oženio i živeli smo samo dva meseca. Ona psihički nije bila dobro, krišom je pila lekove. I ona je, na kraju, želela da ‘švrlja’, da ima još jednog muškarca. Nisam mogao više. Osetio sam kao da je sve protiv mene – kao da nemam sreće sa ženama.“
A onda – četvrta
„Sa četvrtom ženom sam već dvadeset pet godina. Imamo dvoje dece. Mislio sam, eto, ovo je ta žena, s njom ću dočekati kraj. Ali ni za nju ne mogu da kažem da je definitivno“, dodaje uz tihu gorčinu, kao čovek koji se navikao da ne veruje u srećne završetke.
Njegova priča je svedočanstvo o trpljenju, o potrazi za ljubavlju i o životu koji je stalno iskušavao njegovu snagu. Petoro dece, petoro unuka, četiri braka i jedna neugasla nada – da negde ipak postoji mir koji traži čitavog života.
Stil / Alen Avdić
