Nakon nestanka brata sanja isti košmar 27 godina: Kad su konačno otkrili šta mu se dogodilo, krv mu se ledi jer tad shvata šta on znači i donosi tešku odluku

Sudnica je bila tiha, osim zvuka glasa Denija Hajnriha.

Zatim je došao do dela koji se nije mogao sanirati.

„Džejkob je plakao“, rekao je Hajnrih, glasom jedva čujnim.

U trećem redu galerije, Pati Veterling je našla ruku svog muža Džerija. Zglobovi su joj pobeleli. Pored njih, njihov sin Trevor je gledao pravo ispred sebe, vilica mu je bila tako čvrsto stisnuta da mu je mišić trznuo na obrazu.

Hajnrih je nastavio. Nakon što je odvezao Džejkoba na udaljenu lokaciju blizu Pejnsvila, nakon što mu je stavio lisice, nakon što je uradio stvari zbog kojih bi čak i iskusni istražitelji zatvorili oči pred slikama, Hajnrih je rekao da je rekao dečaku da se obuče. Da je planirao da ga pusti, baš kao što je uradio sa ostalima.

Ali Džejkob je plakao. Tražio je da ide kući. A onda je postavio pitanje.

„Rekao je: 'Šta sam pogrešno uradio?'“

Sudnica je zanemela. Neko u zadnjem redu je ispustio zvuk kao da je udaren pesnicom. Reporterkina olovka je iskliznula iz prstiju i pala na pod.

Ali zvuk koji će proganjati svakoga ko ga je čuo – zvuk koji će kasnije biti opisan u desetinama novinskih izveštaja i terapijskih seansi – dolazio je od Trevora Veterlinga.

Oštar udah. Gotovo jecaj, zaustavljen i progutan.

Jer je Trevor čuo te reči u svojim noćnim morama dvadeset sedam godina. A sada je znao da to nisu samo noćne more.

Bile su stvarne.

Noć kada se sve promenilo

22. oktobar 1989. godine bila je savršena jesenja nedelja.

Neobično toplo za kraj oktobra u Minesoti – temperature oko dvadeset stepeni Celzijusa, onakav dan koji se činio kao poslednji letnji poklon pre nego što se zima zauvek smiri. Deca širom Sent Džozefa igrala su se napolju u šorcevima, bacala fudbalske lopte, vozila bicikle kroz naselja gde su svi poznavali svakoga i niko nije zaključavao vrata.

Kuća Veterlingovih na Kivi Kortu bila je puna udobnog haosa porodice sa četvoro dece. Jedanaestogodišnji Džejkob je proveo popodne gledajući fudbal sa svojim ocem, dajući svoj sportski komentar kao i uvek, pretvarajući se da je komentator koji predviđa tok utakmice.

Njegov mlađi brat Trevor, desetogodišnjak, i Džejkobov najbolji drug Aron Larson, takođe jedanaestogodišnjak, ostali su da prenoće. Sutra nema škole zbog nastavničkih sastanaka. Dečaci su bili uzbuđeni, ostajali su budni duže nego obično, ta posebna vrsta energije koja dolazi od saznanja da ne morate rano da ustajete.

Oko devet sati, Džejkob je pozvao roditelje, koji su bili na večeri. Pitao je da li on, Trevor i Aron mogu da se voze biciklima do prodavnice „Tom Palac“ da iznajme video kasetu. Samo jednu milju tamo i nazad. Svi su imali svetla na biciklima.

Posle kratkog preklinjanja, njegov otac je rekao da.

„Budi oprezan“, rekao je Džeri svom sinu. „Pazi na automobile.“

Pomisao da pazi na nešto drugo – nekog drugog – nikada mu nije pala na pamet.

Zašto bi? Ovo je bio Sent Džozef, Minesota, sa populacijom od tri hiljade stanovnika. Grad u kome šef policije nije ni nosio pištolj. Gde su deca ložila vatre pored reke i pekla hot-dogove bez nadzora. Gde su roditelji slali decu u prodavnicu na uglu nakon mraka bez razmišljanja.

Džejkob, Trevor i Aron su se vozili niz prilaz u 21:15, svetla njihovih bicikala su sekla male krugove kroz tamu.

Stigli su do Palčića bez incidenata. Iznajmili su video. Kupili su slatkiše. Krenuli su kući, smejući se nečemu što je jedan od njih rekao, njihovi glasovi su se čuli kroz tihu oktobarsku noć.

Nikada se nisu vratili.

Otprilike na pola puta kući, na mračnom delu puta okruženom usevima, figura je izašla iz prilaza. Čovek sa maskom u obliku čarape, nešto glomazno u ruci.

Dečaci su se u početku smejali. Noć veštica je bila još više od nedelju dana daleko, ali možda je neko pravio ranu šalu. Aron je čak rekao nešto o tome da Noć veštica nije do sledeće nedelje.

Onda je čovek podigao ruku i videli su pištolj.

„Siđite sa bicikala“, naredio je. Njegov glas je bio grub, zapovednički. Nije se šalio.

Smeh je u trenutku utihnuo.

Čovek im je rekao da bace svoje bicikle u jarak i legnu licem nadole na zemlju. Dečaci su poslušali, srca su im lupala, još uvek ne verujući da je ovo stvarno. Ovakve stvari se nisu dešavale u Sent Džozefu.

Čovek je pitao svakog dečaka koliko ima godina. Svako je odgovorio, glas mu je drhtao.

Zatim je napravio svoj izbor.

„Ti“, rekao je, pokazujući na Trevora. „Beži u tu šumu.“

„Ne osvrći se, ili ću te upucati.“

Trevor je trčao. Desetogodišnjak, prestravljen, slušajući naređenja jer je alternativa bila metak. Probijao se kroz šumu, grane su mu grebale lice, disao je u panici.

Iza njega, čovek je rekao Aronu da se okrene. Zatim Džejkob. Pogledao im je lica. Doneo je svoj izbor.

„Ti“, rekao je Aronu. „Trči. Ne osvrći se.“

Aron je trčao, sustižući Trevora u šumi. Dva dečaka su stajala tamo, skrivena u mraku, drhteći celim telima. Kada su glasovi iza njih prestali, kada je noć utihnula, Trevor se osvrnuo.

Put je bio prazan.

Maskirani čovek i Džejkob su nestali. Tek tako. Kao da se zemlja otvorila i progutala ih cele.

Trevor i Aron su otrčali do kuće Veterlingovih i pronašli komšinicu Merlin Džerzak, koja je pozvala 911 u 21:32. Policija je stigla za nekoliko minuta, uverena da će brzo pronaći počinioca. Da će Džejkob biti kod kuće do jutra.

Pogrešili su u oba slučaja.

U danima koji su usledili, Sent Džozef se iz pospanog grada transformisao u centar velike istrage.

Policija, agenti FBI-ja, pripadnici Nacionalne garde raširili su se po centralnoj Minesoti. Helikopteri su kružili iznad glave. Psi tragači su češljali polja i šume. Dobrovoljci su stizali u stotinama, a zatim i hiljadama, očajnički želeći da pronađu dečaka čija se školska slika sada pojavljivala na svakom telefonskom stubu i izlogu prodavnice.

Dojave su stizale – stotine u prvoj nedelji, zatim hiljade. Moguća viđenja širom Minesote, zatim susednih država, pa iz cele zemlje. Kanade. Čak i iz inostranstva. Svaki trag je praćen. Nijedan nije vodio nikuda.

U kući Veterlingovih, dve osobe su započele odvojena putovanja koja će im progutati narednih dvadeset sedam godina života.

Pati Veterling je postala javno lice potrage. U roku od nekoliko dana od Jakovljeve otmice, držala je konferencije za štampu, tražeći informacije, preklinjući onoga ko joj je odveo sina da ga vrati kući. Njen glas je bio stabilan čak i dok su joj ruke drhtale. Njene oči su bile bistre iako nije spavala više od dva sata od te nedeljne večeri.

Nije mogla sebi da priušti da se raspadne. Ne dok je Jakov još uvek tamo. Ne dok možda čeka da ga ona pronađe.

Pati je počela da piše pisma Jakovu. Prvo je datirano 23. oktobra 1989. – manje od dvadeset četiri sata nakon što je otet. Pisala je na papiru za svesku, svojim rukopisom drhtavo u početku, a zatim se smirilo dok su reči izlivale.

„Dragi Jakobe, srce me boli dok dani prolaze bez tebe. Ko je mogao ovo da uradi? Gde si? Obećavam da te nikada neću prestati tražiti. S ljubavlju, mama.“

Pažljivo je presavila pismo i stavila ga u kutiju. Kada bi Jakob došao kući, ona bi mu dala kutiju, i on bi znao sve što su uradili da ga pronađu. Svaku potragu. Svaku nesanicu. Svaki trenutak kada su odbijali da odustanu.

Pisma su postala ritual. Peti je pisala za rođendane i praznike, 22. oktobra svake godine, nasumičnim utorkom popodne kada je bol bio pretežak da bi ga sama nosila. Punila je stranice novostima o porodici, o zakonima koji su promenjeni u Jakobovo ime, o drugoj nestaloj deci koja su pronađena i dovedena kući.

„Tvoja priča daje nadu toliko porodica“, napisala je u jednom pismu. „Praviš razliku, Jakobe. Čak i sada.“

Kutija je postajala sve teža sa svakom godinom koja je prolazila.

Ali Patin najvidljiviji ritual bilo je svetlo na tremu. Svake večeri u sumrak, okrenula bi prekidač pored ulaznih vrata. Žuto svetlo bi toplo sijalo preko prilaza - istog prilaza kojim je Džejkob vozio bicikl te oktobarske večeri.

Ostavljala ga je upaljenog cele noći. Svake noći.

Prijatelji su joj nežno predložili da je možda, posle nekoliko godina, u redu da ga isključi. Da bi uštedela struju. Da bi prihvatila da se Džejkob možda neće vratiti kući.

Pati je odbila. Jer je gašenje tog svetla bilo kao odustajanje. A dala je obećanje sebi, Džejkobu, svakom roditelju nestalog deteta: nikada neće prestati da traži. Nikada neće prestati da se nada. Nikada neće prestati da veruje.

Svetlo je gorelo dvadeset sedam godina.

Brat koga niko nije video

Dok je Pati postala nacionalna ličnost - osnivajući Fondaciju Džejkob Veterling, svedočeći pred Kongresom, pojavljujući se u vestima - Trevor Veterling je uradio suprotno. Skoro potpuno je nestao iz javnosti.

On je još uvek bio tu, još uvek je živeo svoj život, odrastajući u istoj kući u kojoj je prazna soba njegovog brata ostala tačno onakva kakvu ju je ostavio. I dalje je išao u školu, iako nastavnici i školski drugovi nikada nisu znali šta da kažu dečaku čiji je brat odveden.

Ali Trevor nije davao intervjue. Nije govorio na bdenjima. Nije se pridružio majci na konferencijama za štampu. Jer je Trevor nosio nešto drugačije od nade. Nosio je krivicu.

Počelo je već prve noći. Nakon što je dao izjavu policiji, nakon što je sunce izašlo 23. oktobra, a Džejkob još uvek nije bio kod kuće, Trevor je ležao u krevetu i ponovo se prisećao scene iznova i iznova. Čovek koji izlazi iz dvorišta. Pištolj. Naređenje za beg. I Trevor je pobegao. Baš kao što mu je rečeno.

Ali šta da nije? Šta da se branio? Vrištao glasnije? Odbio da ostavi brata? Šta da je njegovo desetogodišnje telo uradilo nešto - bilo šta - drugačije?

Krivica je u početku bila tiha, šapat u pozadini njegovog uma. Ali je postajala sve glasnija sa svakim danom koji je prolazio, svakom nedeljom, svakom godinom kada se Džejkob nije vraćao kući. Dok je Trevor postao tinejdžer, krivica se pretvorila u uverenje: trebalo je da bude on. Noćne more su počele u roku od nekoliko nedelja od otmice.

Uvek ista scena. Mračni put. Maskirani čovek. Pištolj. Ali u Trevorovim snovima postojale su varijacije. Ponekad je trčao brže, brže dobijao pomoć. Ponekad se branio, zgrabio čovekovu ruku. Ponekad se osvrnuo i još jednom video Džejkobovo lice.

I u skoro svakoj noćnoj mori, Džejkob je postavljao pitanje: „Šta sam pogrešio?“

Trevor nikada nikome nije rekao o snovima. Ni svojim roditeljima, koji su se davili u sopstvenoj tuzi. Ni svojim sestrama Ejmi i Karmen, koje su se borile sa sopstvenom traumom. Ni terapeutima koji su pokušavali, nežno, da pomognu porodici da preraspodeli ono što se dogodilo.

Kako bi mogao da objasni da dok su se svi ostali pitali gde je Džejkob, Trevor je bio zarobljen u tom jednom trenutku na putu, donoseći odluku da beži – da bi se spasao – iznova i iznova?

Prijatelji i nastavnici bi pitali kako su mu roditelji. Stranci bi zaustavljali Peti u prodavnicama da bi ponudili podršku, rekli da se mole, obećali da nisu zaboravili Džejkoba. Skoro niko nije pitao Trevora kako je.

Možda su mislili da je premlad da bi u potpunosti razumeo. Možda nisu želeli da opterete dete brigom odraslih. Možda jednostavno nisu znali šta da kažu bratu koji je pobegao.

Tako je Trevor naučio da tiho nosi svoju krivicu. Da funkcioniše. Da se ​​osmehuje kada je prikladno. Da uveri ljude da je dobro kada ga pitaju. I svakog 22. oktobra, Trevor je započinjao svoj ritual. Onaj o kome nikada nikome nije rekao. Onaj koji će trajati trideset šest godina.

Godine neznanja

Pati i Džeri Veterling su starili na načine koji nisu imali nikakve veze sa vremenom.

Godine 1989, bili su mladi, energični roditelji u kasnim tridesetim i ranim četrdesetim godinama. Džeri je vodio lokalni ogranak NAACP-a. Pati je bila uključena u sve - školske aktivnosti, događaje u zajednici, ona vrsta angažovanog roditelja koji je poznavao svako dete u komšiluku.

Do prve godišnjice Jakovljeve otmice, izgledali su deset godina starije. Do pete godine, dvadeset. Neizvesnost je urezala bore u njihova lica, savila im ramena, učinila Patinu plavu kosu sedom, a Džerijevu smeđu bradu belom.

Ali nikada nisu prestali da traže.

U prvim mesecima, Pati nije mogla da funkcioniše izvan osnovnih mehanika preživljavanja. Stajala bi u prodavnici, gledajući u Jakovljeve omiljene žitarice, nesposobna da se seti da li da ih kupi ili ne. Budila bi se u 3 ujutru, sigurna da je čula njegov glas, samo da bi zatekla njegovu sobu praznu.

Ostaloj deci je bila potrebna. Ejmi, Karmen i Trevor su se nosili sa sopstvenom traumom, sopstvenim pitanjima, sopstvenim strahovima da će se možda maskirani čovek vratiti i po njih. Ali Peti se borila da bude prisutna za njih kada je toliko njenog srca bilo tamo gde je Jakov bio.

Četiri meseca nakon otmice, Peti i Džeri su doneli odluku. Ako ne mogu da pronađu svog sina, pobrinuće se da druga deca stignu kući. U februaru 1990. godine osnovali su Fondaciju Jakob Veterling, organizaciju posvećenu sprečavanju otmice i eksploatacije dece.

To je dalo Peti svrhu. Način da bespomoćnost usmeri u akciju. Umesto da sedi kod kuće i piše pisma sinu koji nije mogao da ih čita, putovala je po zemlji i razgovarala sa roditeljima o bezbednosti dece. Svedočila je pred Kongresom. Sarađivala je sa zakonodavcima na stvaranju zakona koji bi zaštitili drugu decu.

Godine 1994, usvojen je savezni Zakon o Džejkobu Veterlingu - prvi zakon koji je zahtevao od država da vode registre seksualnih prestupnika. Peti je stajala pored predsednika Klintona dok ga je potpisivao, smešeći se kamerama iako joj je srce bilo slomljeno. Jer je Džejkob trebalo da bude tamo. Džejkob je trebalo da ima trinaest godina, da gleda kako njegovo ime postaje deo istorije.

Umesto toga, bio je gde god je bio. Živ ili mrtav. Bezbedan ili pati. A Peti i dalje nije znala.

Neznanje je bilo svojevrsno mučenje.

Da je Džejkob mrtav, Peti bi tugovala. Plakala bi i besnela i na kraju, možda, naučila da živi sa gubitkom. Ali ako je on živ - ako je negde tamo, čeka, nadajući se da će ga pronaći - onda se svaki trenutak kada ga ne traži osećao kao napuštanje.

Zato nikada nije stala. Ne dvadeset sedam godina.

Dva puta se kandidovala za Kongres, 2004. i 2006. godine, misleći da bi možda sa većom političkom moći mogla da učini više da vrati decu kući. Izgubila je obe trke, ali su kampanje održale Džejkobovo ime u vestima.

Postala je predsednica Nacionalnog centra za nestalu i eksploatisanu decu. Savetovala je druge roditelje nestale dece, deleći ono što je naučila o nadi i izdržljivosti i specifičnoj agoniji neizvesnosti.

I svake večeri, bez izuzetka, ostavljala je svetlo na tremu upaljeno.

Istraga koja nije vodila nikuda

Za istražitelje, slučaj Džejkoba Veterlinga postao je onaj koji ih proganja.

U prvih nekoliko meseci, pratili su hiljade tragova. Intervjuisali su bezbroj ljudi. Osnovali su radnu grupu koja je uključivala lokalnu policiju, FBI i Nacionalnu gardu. Bili su uvereni - u početku - da će brzo rešiti ovaj slučaj. Takav zločin se nije dešavao u malim gradovima u Minesoti, a da neko nije nešto video.

Ali mesec za mesecom je prolazio bez pauze. Nijedan svedok nije istupio sa korisnim informacijama. Nijedan fizički dokaz nije ukazivao na određenog osumnjičenog.

U decembru 1989. - samo dva meseca nakon Džejkobove otmice - istražitelji su intervjuisali meštanina po imenu Deni Hajnrih. Živeo je u Pejnsvilu, oko dvadeset osam milja od Sent Džozefa. Njegovo ime se pojavilo u vezi sa nekim napadima na tinejdžere koji su se dogodili u tom području 1986. i 1987. godine.

Ali nisu imali dovoljno dokaza da ga optuže za bilo šta. Ponovo su ga ispitivali nekoliko meseci kasnije. I dalje ništa konkretno. Hajnrih je negirao bilo kakvu umešanost u Džejkobovu otmicu, a istražitelji nisu mogli da dokažu suprotno.

Zato su prešli na druge tragove. Druge osumnjičene. Druge ćorsokake. Prošle su godine. Zatim decenija. Zatim dve decenije. Slučaj se hladio. Novi istražitelji su preuzeli posao dok su se originalni detektivi penzionisali. Tehnologija je napredovala - DNK testiranje, kompjuterske baze podataka, praćenje mobilnih telefona. Ali ništa od toga nije dovelo do Džejkoba.

Godine 2010, istražitelji su objavili da ponovo ispituju neke od starih slučajeva napada iz 1980-ih. Dečaci koji su oteti pored puta u i oko Kold Springa i Pejnsvila, seksualno zlostavljani, a zatim pušteni. U to vreme, policija nikada nije identifikovala osumnjičenog.

Ali 2014. godine, istražitelji su javno objavili: verovali su da su ti napadi povezani sa Džejkobovom otmicom. Isti način rada - hvatanje dečaka pored puta. Ista oblast. Isti uzrast.

Jedna od tih žrtava bio je Džared Šajerl, koji je otet i napadnut u Kold Springu u januaru 1989. - sedam meseci pre nego što je Džejkob otet. Policija je uzela uzorke DNK od potencijalnih osumnjičenih ubrzo nakon Džaredovog napada. Jedan od tih uzoraka poticao je od Denija Hajnriha - istog čoveka koga su intervjuisali o Džejkobu još 1989. godine.

Ali trebalo je skoro dvadeset sedam godina da tehnologija dovoljno napreduje da bi se napravilo podudaranje.

Napredno testiranje DNK konačno je identifikovalo pedesetdvogodišnjeg Denija Hajnriha kao napadača na Džareda Šajerla.

Istražitelji su odmah dobili nalog za pretres Hajnrihovog stana. Ono što su pronašli navelo ih je da pozovu Veterlingove čak i pre nego što su završili sa obradom dokaza.

Hiljade slika dečje pornografije. Mladi dečaci. Video snimci. Fajlovi koji datiraju godinama unazad.

28. oktobra 2015. godine - tačno dvadeset šest godina i šest dana nakon Jakovljeve otmice - Deni Hajnrih je uhapšen i optužen po dvadeset pet tačaka optužnice za posedovanje dečje pornografije.

Nije mogao biti optužen za napad na Džareda Šajerla. Zastarelost je istekla.

Ali optužbe za pornografiju bile su federalne. I nosile su ozbiljnu zatvorsku kaznu. Dovoljno dugo da Hajnrih, sa pedeset dve godine, verovatno umre u zatvoru. Što je dalo tužiocima prednost.

Tokom narednih meseci, radili su na Hajnrihu. Podsetili su ga da će ostatak života provesti iza rešetaka. Sugerisali su da možda ima informacije o drugim slučajevima. Slučajevima koji su ostali nerešeni. I čekali su.

U avgustu 2016. godine, Hajnrihov advokat je kontaktirao savezne tužioce. Njegov klijent je bio spreman da razgovara. Imao je informacije o Džejkobu Veterlingu. Informacije koje bi ih dovele do Džejkobovih posmrtnih ostataka.

Zauzvrat, želeo je dogovor. Da se ​​prizna krivim po samo jednoj tački optužnice za dečju pornografiju. Maksimalna kazna od dvadeset godina. I što je najvažnije: da nema optužbi vezanih za smrt Džejkoba Veterlinga.

Tužioci su ponudili Peti i Džeriju Veterlingu. Bila je to nemoguća odluka. Neka Džejkobov ubica odsluži samo dvadeset godina - moguće manje uz uslovni otpust - u zamenu da konačno saznaju gde je njihov sin. Da ga konačno dovedu kući i sahrane kako treba.

Ili da odbiju dogovor, nadajući se da mogu da izgrade slučaj koji bi zauvek sahranio Hajnriha, i rizikuju da nikada ne saznaju šta se dogodilo sa Džejkobom. Rizikujući da ga ostave gde god je bio dvadeset sedam godina, samog i nepronađenog.

Peti i Džeri su napravili izbor koji bi omogućio bezbrojnim roditeljima da konačno prestanu da tragaju. „Pronađite mog dečaka“, rekla je Peti tužiocima.

1. septembra 2016. godine, Deni Hajnrih je predvodio karavan vozila do poljoprivrednog zemljišta u blizini Pejnsvila. Do pašnjaka gde su krave pasle i ništa nije izgledalo uznemireno ili značajno.

Tigatori su počeli da kopaju. Posle sat vremena, pronašli su odeću. Crvenu jaknu. Jakovljevu crvenu jaknu - onu koju je nosio noći kada je otet. Nastavili su da kopaju. Onda su pronašli kosti.

3. septembra 2016. godine, stomatološki kartoni su potvrdili ono što su Veterlingovi već znali u svojim srcima: posle dvadeset sedam godina, Jakov se konačno vraćao kući.

Tri dana kasnije, Deni Hajnrih je stajao na saveznom sudu i detaljno opisao kako je okončao život Jakovu Veterlingu.

Vozio se unaokolo te oktobarske noći 1989. godine, tražeći nekoga koga će napasti. Video je tri dečaka na biciklima i doneo odluku za nekoliko sekundi.

Nakon što je naredio Trevoru i Aronu da beže, naterao je Jakovu da uđe u auto pod pretnjom pištolja i odvezao ga do udaljene lokacije blizu šljunkovite jame. Stavio je lisice jedanaestogodišnjaku, svukao ga i seksualno ga napao.

Zatim je rekao Jakovu da se obuče. Rekao je da će ga odvesti kući. Džejkob je plakao, molio da ide kući, postavljajući pitanje koje će proganjati sudnicu dvadeset sedam godina kasnije: „Šta sam pogrešio?“.

Hajnrih je tvrdio da je čuo sirene - policija je jurila na mesto otmice. Uhvatila ga je panika.

Umesto da pusti Džejkoba, kao što je učinio sa svojim drugim žrtvama, Hajnrih je izvukao pištolj i dva puta pucao u jedanaestogodišnjeg dečaka. Jednom u grudi. Jednom u glavu. Džejkob je preminuo na licu mesta.

Hajnrih ga je sahranio na mestu blizu šljunkovite jame. Oko godinu dana kasnije, vratio se i otkrio da je Džejkobova jakna ispliva na površinu, postajući vidljiva. Zato je iskopao ostatke i premestio ih otprilike trideset milja, ponovo ih sahranivši na poljoprivrednom zemljištu Pejnsvila gde će ostati skriveni još dvadeset šest godina.

Sudnica je bila tiha dok je Hajnrih govorio. Čak je i izraz lica sudije ostao pažljivo neutralan, iako mu je vilica bila stisnuta.

Pati Veterling je stegla Džerijevu ruku. Suze su joj se slivale niz lice, ali nije ispustila ni glasa.

Trevor je sedeo pored roditelja, gledajući u Hajnriha sa izrazom lica koji su svedoci kasnije opisali kao „ukleti“.

I kada je Hajnrih završio svoje priznanje, kada ga je sudija pitao da li Veterlingovi žele da daju izjavu o uticaju na žrtvu, Peti je ustala.

Glas joj je drhtao, ali reči su joj bile jasne.

„Za nas, Džejkob je bio živ dok ga nismo pronašli“, rekla je. „Sada znamo. I sada možemo da tugujemo kako treba.“

Zatim je pogledala direktno u Hajnriha. „Tako mi je drago što si uhvaćen“, rekla je. „Ne samo zbog Džejkoba, već i zbog svih ostalih žrtava i potencijalnih žrtava koje si možda povredio.“

Vratila se na mesto. Džeri ju je zagrlio rukom. I Trevor, sedeći sa njene druge strane, konačno je dozvolio sebi da zaplače.

Tri nedelje nakon što su pronađeni Jakovljevi posmrtni ostaci, porodica Veterling je održala sahranu u crkvi Svetog Jovana Krstitelja u Svetom Josifu - istoj crkvi u kojoj je Jakov kršten, gde je prisustvovao nedeljnim službama, gde se Pati svake nedelje dvadeset sedam godina molila da joj se sin vrati kući.

Prisustvovalo je više od dve hiljade ljudi. Crkva je bila prepuna ožalošćenih - porodice, prijatelja, istražitelja koji su decenijama radili na slučaju, stranaca koji su dvadeset sedam godina pratili Jakovljevu priču i osećali su se kao da ga poznaju.

Medijska ekipa je stajala duž ulica napolju, njihove kamere su snimale povorku, gomilu, more lica obeleženih tugom koja je odložena skoro tri decenije.

Unutra, Pati je govorila sa snagom koja je delovala nemoguće u datim okolnostima. Pričala je o Jakovljevoj ljubavi prema hokeju, njegovom snu da postane sportski komentator, njegovoj ljubaznosti prema mlađoj deci. Govorila je o zakonima koji su doneti u njegovo ime, o deci koja su vraćena kući zahvaljujući kampanjama za podizanje svesti koje je pokrenuo njegov slučaj.

„Džejkob je napravio razliku“, rekla je, glas joj se slomio samo jednom. „On i dalje pravi razliku.“

Džeri je takođe govorio, reči su mu bile pažljive i odmerene, zahvaljujući istražiteljima koji nikada nisu odustali. Zahvaljujući zajednici koja je tragala dvadeset sedam godina. Zahvaljujući svima koji su održavali sećanje na Džejkoba živim.

Trevor nije govorio.

Sedeo je u prednjoj klupi između svojih sestara Ejmi i Karmen, ruke sklopljene u krilu, oči uprte u jednostavan drveni kovčeg ispred crkve. Pitali su ga da li želi nešto da kaže. Odbio je.

Šta je uopšte mogao da kaže? Da je dvadeset sedam godina imao noćne more o ovom trenutku? Taj deo njega je oduvek znao da će završiti ovde, u ovoj crkvi, opraštajući se od brata koga nema otkako su bili deca?

Da je pola života proveo osećajući krivicu što je živ?

Sahrana je završena. Nosači kovčega su odneli kovčeg na groblje. Džejkob je sahranjen na parceli koju je Peti posećivala godinama - ponekad sedeći na travi koja će jednog dana pokriti grob njenog sina, razgovarajući sa njim kao da je može čuti, dajući obećanja koja nije mogla da ispuni da će ga vratiti kući.

Sada je konačno bio tamo. Konačno na pokoju.

Gomila se polako razišla. Članovi porodice su se zadržavali, držeći jedni druge, plačući suze koje su zadržavali dvadeset sedam godina. Prijatelji i pristalice prolazili su pored Veterlingovih, izražavajući saučešće, zagrljaje, obećavajući da nikada neće zaboraviti Jakoba.

Trevor se izdvajao od gomile ožalošćenih ljudi. Zurio je u svežu zemlju koja je prekrivala grob svog brata, izraz lica mu je bio nečitljiv. Kada mu je majka prišla i stavila ruku na rame, uspeo je da se malo osmehne i kaže joj da je dobro. Bila je to laž. Ali to je bila laž koju je govorio dvadeset sedam godina, tako da je lako pršla.

Tri nedelje kasnije 15. oktobar 2016. groblje je bilo prazno kada je Trevor Veterling stigao odmah posle zore.

Vozio je poznatim putem od kuće, istim putem kojim je išao desetine puta od sahrane. Ali ovaj put je bilo drugačije. Ovaj put je bio sam. Rekao je ženi da mora da ode u prodavnicu. Rekao je majci da radi do kasno. Svima je govorio male laži koje bi mu dale potrebno vreme.

Jer je postojalo nešto što je morao da uradi. Nešto što je nosio u sebi dvadeset sedam godina. I nije mogao to da uradi pred publikom.

Oktobarski vazduh je bio svež, ona posebna hladnoća koja se spušta nad Minesotom u jesen, pretvarajući dah u maglu i čineći da lišće škripi pod nogama. Groblje je bilo tiho, osim cvrkuta ptica i udaljenog zvuka saobraćaja na autoputu.

Trevor je polako hodao do Džejkobovog groba. Nadgrobni spomenik je postavljen nedelju dana ranije - jednostavan sivi granit sa Džejkobovim imenom, datumom rođenja i datumom kada je otet. Ne datumom kada je umro, jer je taj datum bio isti. 22. oktobar 1989. Noć kada je otet bila je noć kada je njegov život završen, iako njegova porodica neće saznati dvadeset sedam godina.

Trevor je klečao u travi. Kolena su mu blago potonula u meku zemlju koja se još uvek spuštala preko groba. Stavio je ruku ravno na zemlju, kao da može da oseti svog brata ispod zemlje.

„Hej, Džejk“, rekao je tiho.

Njegov glas je zvučao čudno na praznom groblju. Preglasno. Preživo.

Dugo nije ništa drugo rekao. Samo je klečao tamo, ruka mu je bila na zemlji, grlo mu je bilo stegnuto od reči koje su se gomilale skoro tri decenije.

„Moram ti nešto reći“, konačno je nastavio, glasom jedva čujnim. „Nešto što sam trebao da kažem davno.“

Udahnuo je. Polako je ispustio vazduh.

„Pitao si šta si pogrešio. U sudnici, kada je Hajnrih rekao da si to pitao, hteo sam da ustanem i vrisnem. Zato što Džejk, nisi ništa pogrešno uradio. Ništa. Bio si samo dete koje se vozi biciklom kući. Bio si samo svoj - srećan i dobar i sve što dete treba da bude.“

Glas mu se slomio. Čekao je da ponovo progovori.

„Osoba koja je pogrešila bila sam ja.“

Reči su sada dolazile brže, kao kada se brana pocepa.

„Trčao sam, Džejk. Kada mi je rekao da trčim, samo sam... trčao sam. Nisam se borio. Nisam glasnije vrištao. Nisam pokušao da te zgrabim ili da ga zaustavim ili da uradim bilo šta osim onoga što mi je rekao. Bio sam toliko uplašen i samo sam trčao.“

Suze su mu se sada slivale niz lice.

„A onda sam se osvrnuo. Rekao mi je da ne, ali sam se osvrnuo, a tebe nije bilo. Samo si nestao. I svaki dan od tada se pitam da li je postojalo nešto što sam mogao da uradim. Da sam bila hrabriji, ili brži, ili pametniji. Da sam samo...“

Nije mogao da nastavi. Jecaji su dolazili u talasima, dvadeset sedam godina krivice, tuge i sramote preživljavanja izlivale su se iz njega na grob njegovog brata.

Sa svog mesta blizu šupe za održavanje, čuvar groblja Robert Volš je čuo plač. Orezivao je žive ograde blizu severne ograde kada je primetio čoveka kako kleči na Veterlingovom grobu. Volš je radio na groblju petnaest godina. Prepoznao je tugu kada ju je video. Znao je kada da ljudima da prostora.

Ali nešto u intenzitetu plača ovog čoveka nateralo je Volša da zastane. Zabrinulo ga je. Približio se malo, samo da se uveri da je čovek dobro.

Nije mogao sve da čuje. Ali je čuo fraze koje je vetar nosio. „Žao mi je.“ „Trebalo je da budem ja.“ „Svaki dan.“

Volš je osetio kako mu se grlo steže. Pomerio se unazad, dajući čoveku privatnost. Neka tuga je bila previše sirova, previše lična, za svedoke.

Posle skoro dvadeset minuta, Trevorovi jecaji su se konačno stišali. Obrisao je lice rukavom, duboko udahnuo nekoliko puta.

„Doneo sam ti nešto“, rekao je grobu. „Nešto što sam trebao da ti ostavim davno.“

Posegnuo je u džep. Prsti su mu se stegli oko malog predmeta koji je nosio svakog dana od 22. oktobra 1989. Predmeta koji je postao talisman, kazna, podsetnik na noć kada se sve promenilo.

Bio je to mali plastični žeton. Jedva dva i po centimetra prečnika. Izglađen od dvadeset sedam godina trljanja među nervoznim prstima, nošenja u džepu za džepom, prebacivanja iz farmerki u pantalone, pa u džepove jakne i nazad.

Prodavnica „Tom Palac“ je te jeseni imala promociju. Uz svaku kupovinu dolazio je žeton. Sakupite dovoljno žetona, dobijte besplatan video za iznajmljivanje.

Te noći, 22. oktobra 1989. godine, kada su trojica dečaka iznajmila svoj video, službenik im je predao žetone. Džejkob je dobio dva jer je platio iznajmljivanje. Trevor je dobio jedan jer je kupio slatkiše.

Trevor je gurnuo žeton u džep dok su izlazili iz prodavnice. Potpuno je zaboravio na njega sve do nekoliko sati kasnije, nakon što je policija otišla, nakon što je dao izjavu, nakon što je konačno poslat u krevet iako su svi znali da neće spavati.

Presvukao se u pidžamu i pronašao žeton u džepu. Dugo ga je gledao, ovaj glupi komad plastike sa glupe promocije u prodavnici. Poslednja normalna stvar iz poslednjeg normalnog trenutka pre nego što se sve promenilo. Zadržao ga je.

U početku je sebi govorio da ga čuva za Džejkoba. Da će mu Trevor, kada se Džejkob vrati kući, to dati i da će se smejati toj noći, koliko su se uplašili, kako je sve na kraju ispalo u redu.

Ali kako su dani postajali nedelje, nedelje meseci, meseci godine, žeton se transformisao iz sećanja u podsetnik. Fizička manifestacija krivice. Svaki put kada bi Trevorova ruka posegnula za džepom i napipala taj mali komad plastike, pomislio je: Bio sam tamo. Bio sam tamo, i pobegao sam, a Džejkob se nije vratio kući.

Čuvao ga je kroz osnovnu školu, srednju školu, fakultet. Kroz prve poslove i veze i useljenje u sopstveni stan. Kroz ženidbu, rađanje sopstvene dece. Dvadeset sedam godina nošenja komada plastike čija je proizvodnja verovatno koštala prodavnicu delić centa.

Ali to je bila poslednja stvar koja ga je povezivala sa tom noći. Poslednji opipljivi deo prošlih vremena, kada je Džejkob još bio živ, još uvek vozio bicikl pored Trevora, još uvek se smejao nečemu što je Aron rekao.

Sada, klečeći na Džejkobovom grobu, Trevor je poslednji put pogledao žeton.

„Trebalo je da ti ovo ostavim pre mnogo godina“, rekao je tiho. „Ali nisam mogao. Mislio sam... Ne znam šta sam mislio. Da držanje za to znači držanje za tebe, možda. Ili da zaslužujem da ga nosim. Kao pokajanje.“

Nežno je položio žeton na zemlju ispred nadgrobnog spomenika.

„Ali trebalo bi da ga imaš, Džejk. To je od te noći. Od kada smo još bili zajedno. Pre nego što je sve krenulo po zlu.“

Pritisnuo je žeton u meku zemlju, gurajući ga dok nije bio poluzakopan, zaštićen od vetra ili kiše.

„Žao mi je“, šapnuo je još jednom. „Mnogo mi je, mnogo mi je žao.“

Polako je ustao, kolena su mu se ukočila od toliko dugog klečanja. Obrisao je lice poslednji put. I otišao je ne osvrćući se.

Iza njega, Robert Volš je čekao nekoliko minuta, a zatim prišao grobu. Video je mali predmet utisnut u zemlju. Video je šta je to. I odmah je shvatio zašto je čovek toliko plakao.

Volš je izvadio telefon i pozvao broj sa kartice koju je porodica Veterling dala svim zaposlenima na groblju. Ako ikada primete bilo šta na grobu - cveće, poruke, bilo šta - zamoljeni su da pozovu.

Peti Veterling se javila na drugo zvonjenje.

„Gospođo Veterling“, tiho je rekla Volš. „Na groblju sam. Na Jakovljevom grobu. Mislim da je ovde nešto što bi trebalo da vidite.“

Istog popodneva, Peti je stajala u staroj spavaćoj sobi svog sina, zureći u predmet koji joj je Robert Volš pažljivo stavio u ruku.

Žeton sa Palčićem. Mali, plastični, glatko izbledeo. Bezvredno nikome osim osobi koja ga je nosila dvadeset sedam godina.

Volš je objasnio šta je čuo. Ne sve - pokušao je da pruži Trevoru privatnost - ali dovoljno. Čovek. Izvinjavajući se. Govoreći da je to trebalo da bude on. Ostavljajući žeton kao neku vrstu priloge.

Peti je odmah znala da je to Trevor.

Odvezla se pravo do njegove kuće iz detinjstva, otvorila se ključem koji je još uvek nosila i otišla u njegovu staru sobu. Ostala je uglavnom onakva kakvu ju je ostavio kada se iselio pre mnogo godina - nešto nameštaja, kutije sa stvarima iz detinjstva, školski godišnjaci i trofeji sa atletskih takmičenja.

Morala je da razume. Morala je da zna šta je njen sin nosio svih ovih godina dok je ona bila toliko fokusirana na pronalaženje Džejkoba da je propustila Trevorovu patnju.

Tada je pronašla pismo.

Bilo je u kutiji za cipele u Trevorovom ormaru, ispod starih košarkaških patika i izgužvane odeće za teretanu. Jedan list papira za svesku, pažljivo presavijen, nabori izbledeli od mnogobrojnog otvaranja i ponovnog presavijanja.

Rukopis je bio Trevorov. Datum na vrhu je bio 7. septembar 2016. - dan nakon Hajnrihovog priznanja na sudu.

Petine ruke su se tresle dok je rasklapala papir i počela da čita.

Pismo

Mama,

Pišem ovo jer ne mogu da izgovorim naglas. Trudio sam se. Dvadeset sedam godina pokušavam da pronađem reči, ali nikada ne ispadnu kako treba. Zato ih zapisujem i možda ću jednog dana biti dovoljno hrabar da ti ovo pokažem.

Kada je Hajnrih rekao da je Džejkob pitao „Šta sam pogrešno uradio?“ juče na sudu, svi u toj sobi su se uzdahnuli. Ali ja nisam. Jer sam to pitanje čuo u sebi.

Noćne more otkako sam imao deset godina.

Znam šta je Džejkob pogrešio, mama. Nije uradio ništa pogrešno. Bio je savršen. Bio je dobar. Bio je samo dete koje je želelo da iznajmi video sa svojim mlađim bratom.

Osoba koja je nešto pogrešila bila sam ja.

Znam da ćeš reći da to nije istina. Da sam imao deset godina. Da sam bio uplašen. Da sam uradio tačno ono što je trebalo. Ali mama, imao sam dvadeset sedam godina da razmišljam o toj noći, i postoji trenutak koji ne mogu da prestanem da prevrćem.

Kada mi je čovek rekao da bežim, bilo je možda pola sekunde - možda manje - kada sam mogao da uradim nešto drugačije. Mogao sam da zgrabim Džejkoba za ruku. Mogao sam da odbijem da ga ostavim. Mogao sam da vrištim glasnije ili da se branim ili da uradim bukvalno bilo šta osim onoga što sam uradio.

Umesto toga, pobegao sam. Spasio sam sebe i ostavio brata.

Pokušavao sam da sebi kažem da to ne bi bilo važno. Da je čovek imao pištolj. Da smo bili samo deca. Da ništa što sam uradio ne bi promenilo ono što se dogodilo. Ali ne znam da li je to istina. A neznanje je gore od svega.

Svakog 22. oktobra od 1989. godine, vraćam se na to mesto na putu. Mesto gde se to dogodilo. Idem tačno u 21:20 - u isto vreme kada smo se vozili biciklima kući. I stojim tamo pet minuta. Samo stojim tamo u mraku, pokušavajući da osetim šta je Jakov osećao. Pokušavam da razumem kakvi su ti poslednji trenuci bili za njega.

Nikada nikome nisam rekao o ovome. Ni svojoj ženi. Ni svojim sestrama. Ni tebi. Jer kako da objasnim da pokušavam da kaznim sebe? Da je stajanje u mraku pet minuta jednom godišnje najmanje što mogu da uradim?

Ponekad razmišljam o tome kakav bi mi život bio da sam ja bio na njegovom mestu. Da je čovek izabrao mene, a Jakov bio taj koji je pobegao. Jakov bi se verovatno i osećao krivim. Ali ne bi to nosio onako kako sam ja. Bio je jači od mene. Hrabriji.

Zaslužio je da bude taj koji je pobegao.

Žao mi je, mama. Žao mi je što nisam mogao da ga spasem. Žao mi je što sam bio tako distanciran svih ovih godina. Žao mi je što ne mogu biti sin kakav ti je potreban.

Znam da verovatno nećeš razumeti ovo, ali treba da znaš: svaka dobra stvar u mom životu - moja žena, moja deca, moj posao, sve - oseća se kao nešto što sam ukrao. Kao da živim život koji je trebalo da bude Džejkobov.

I ne znam kako da prestanem da se tako osećam.

Žao mi je.

Trevor

Peti je završila čitanje i pala na Trevorov stari krevet, pismo stežući u rukama.

Dvadeset sedam godina bila je toliko obuzeta Džejkobovim odsustvom da nije primetila Trevorovo prisustvo. Nije uspela da shvati da se njen preživeli sin davi u krivici dok se ona davi u tuzi.

Razmišljala je o svim onim vremenima kada je Trevor ćutao na porodičnim okupljanjima. Sve vreme kada je odbijao intervjue ili izbegavao da priča o Džejkobu. Sve vreme kada je to pripisivala njegovom „drugačijem donošenju stvari“ ili „potrebi prostora“.

Nije mu bio potreban prostor. Trebao mu je neko da mu kaže da nije njegova krivica.

Peti je izvadila telefon i pozvala sina.

Trevor se javio nakon trećeg zvonjenja, opreznim glasom. „Mama?“

„U tvojoj staroj kući sam“, rekla je Peti. „Našla sam tvoje pismo.“

Tišina.

„Trevore, treba da dođeš ovde. Odmah. Moramo da razgovaramo.“

„Mama, ja—“

„Odmah, dušo. Molim te.“

Četrdeset minuta kasnije, Trevor je prošao kroz vrata svog doma iz detinjstva i zatekao majku kako sedi za kuhinjskim stolom, pismo i žeton Palčića ispred nje.

Zaustavio se na vratima, lice mu je postalo bledo.

„Mama, nisam hteo da—“

„Sedi“, rekla je Peti nežno.

Trevor je sedeo. Zurio je u sto, nesposoban da je pogleda u oči.

Peti je pružila ruku i uhvatila ga za ruku.

„Slušaj me“, rekla je čvrstim glasom. „Ono što se desilo Džejkobu nije tvoja krivica. Da li me razumeš? Imao si deset godina. Bio si dete. Uradio si tačno ono što je trebalo.“

„Ali da jesam—“

„Ne.“ Petin stisak oko njegove ruke se pojačao. „Ne postoji 'da jesam'. Postoji samo ono što se desilo. Čovek sa pištoljem je oteo tvog brata. Taj čovek - Deni Hajnrih - je odgovoran za ono što se desilo Džejkobu. Ne ti. Nikada ti.“

Trevorove oči su se napunile suzama. „Trčao sam, mama. Samo sam trčao i ostavio ga.“

„Preživeo si“, rekla je Pati, glas joj se sada slomio. „Preživeo si, Trevore. I jako sam zahvalna na tome. Da li razumeš? Te noći sam izgubila jednog sina. Da si uradio bilo šta drugačije, možda bih izgubila oboje vas. A to ne bih mogla da preživim.“

Ustala je i obišla sto, čvrsto zagrlivši Trevora. Srušio se na nju, dvadeset sedam godina krivice konačno je prodrlo.

„Čujem njegov glas“, jecao je Trevor. „Svake noći. Pita šta je pogrešio. I ne znam kako da mu kažem da nije bio on. Nikada nije bio on.“

„Onda mu reci sada“, rekla je Pati. „Pođi sa mnom.“

Sat vremena kasnije, Pati i Trevor su stajali zajedno na Jakovljevom grobu.

Sunce je zalazilo, bacajući duge senke preko groblja. Vazduh je postao hladniji, ali nijedno od njih nije primetilo.

„Džejkobe, tvoj brat ima nešto da ti kaže.“

Trevor je drhtavo udahnuo. Kada je progovorio, glas mu je bio jači nego u kuhinji.

„Džejk, pitao si šta si pogrešio. I treba da znaš - gde god da si, kako god ovo funkcionisalo - nisi uradio ništa pogrešno. Ništa. Bio si savršen.“

Zastao je, skupljajući hrabrost.

„Odgovor na tvoje pitanje je: ništa. Nisi uradio ništa pogrešno. Bio si ljubazan i dobar i upravo ono što jedanaestogodišnji dečak treba da bude. Ono što ti se dogodilo nije bilo zbog bilo čega što si uradio ili nisi uradio. Bilo je zbog lošeg čoveka koji je donosio užasne odluke.“

Peti ga je ohrabrujuće stisnula za rame.

„I moram da prestanem da krivim sebe“, nastavio je Trevor. „Dvadeset sedam godina kažnjavam sebe što sam preživeo. Ali mama je u pravu. Ti to ne bi želeo. Želeo bi da živim. Da budem srećan. Da budem najbolja osoba kakva mogu biti.“

Njegov glas se spustio do šapata. „Pokušaću, Džejk. Pokušaću da prestanem da se osećam krivim što sam živ. To je ono što bi ti želeo da uradim.“

Peti je zatim progovorila, njen glas se čuo preko tihog groblja. „Džejkobe, tvoj brat nosi deo te noći dvadeset sedam godina. Sada ga ostavlja tebi. Ne zato što želi da te zaboravi, već zato što je spreman da te pamti na pravi način - kao svog brata koga je voleo, a ne kao brata koga nije mogao da spase.“

Stajali su zajedno u tišini dok je sunce zalazilo ispod horizonta. Dok se tama spuštala nad grobljem, Peti je uradila nešto što nije uradila dvadeset sedam godina.

Kada je te noći stigla kući, ugasila je svetlo na tremu.

Džejkob je sada bio kod kuće. Više mu nije bila potrebna svetlost da bi pronašao put.

Novi ritual

22. oktobar 2017.

Prvi put za dvadeset osam godina, Trevor Veterling nije otišao sam do mesta na putu gde je Jakov odveden.

Njegova majka je pošla sa njim. Takođe su išli njegov otac, sestre, žena i deca.

U 21:20, stajali su zajedno na mračnom delu puta. Automobili su povremeno prolazili, njihova svetla su osvetljavala malu grupu pre nego što bi ih ponovo potopila u tamu.

Trevorova ćerka, devetogodišnjakinja, držala ga je za ruku. „Šta radimo, tata?“

„Sećamo se tvog strica“, rekao je Trevor. „I obećavamo da nećemo dozvoliti da se ono što se njemu dogodilo dogodi drugoj deci.“

Stajali su pet minuta. Ali ovog puta, umesto da stoji u krivici i kazni, Trevor je stajao u sećanju i ljubavi.

Kada su otišli, otišli ​​su zajedno.

Stari ritual – Trevorovo usamljeno bdenje samokažnjavanja – postao je nešto novo. Porodična tradicija. Način da se oda počast Jakovu, a da se ne pojede tragedijom njegove smrti.

Nastavljalo bi se svake godine. Veterlingovi su se okupljali na tom putu, grleći se, sećajući se dečaka koji je otet, ali odbijajući da dozvole da njegova smrt definiše njihove živote.

Jejkobove nećakinje i nećaci – deca koja ga nikada nisu upoznala, ali su odrastala slušajući priče o ujaku koji je voleo hokej i želeo da bude sportski komentator – naučila su da učestvuju u ovom ritualu. Da bi razumeli da sećanje ne znači biti zaleđen u tuzi.

I svake godine bi završavali bdenje na isti način. Zajedno bi govorili: „Jejkob nije učinio ništa loše.“

U godinama nakon Hajnrihove osude, porodica Veterling je pronašla čudnu vrstu mira.

Ne baš sreću. Ne završetak, jer kako bi moglo biti završetka nečega tako razornog? Već neka vrsta smirivanja. Sposobnost da se diše bez stalnog tereta neznanja koji im pritiska grudi.

Pati je nastavila svoj zagovarački rad, ali sa drugačijim fokusom. Umesto da traži nestalu decu, radila je na prevenciji. Na obrazovanju. Na stvaranju sistema koji bi otežali delovanje predatorima poput Hajnriha.

Takođe je počela otvoreno da govori o uticaju na porodice nestale dece. Ne samo roditelji, već i braća i sestre. Proširena porodica. Prijatelji. Zajednice koje godine provode u nekoj vrsti suspendovane animacije, čekajući odgovore koji možda nikada neće stići.

U intervjuima je govorila o Trevoru. O tome kako nije uspela da vidi njegovu patnju jer je bila toliko fokusirana na Džejkoba. O tome koliko je važno zapamtiti da nestala deca ostavljaju za sobom braću i sestre kojima je potrebna podrška, terapija i dozvola da tuguju na svoj način.

„Dvadeset sedam godina imala sam jednog sina koji je bio fizički odsutan i drugog sina koji je bio emocionalno odsutan“, rekla je u intervjuu iz 2018. godine. „I nisam to shvatila dok nismo pronašli Džejkoba. To je nešto sa čime moram da živim. Ali sam zahvalna što smo imali vremena da to popravimo. Što smo Trevor i ja mogli da razgovaramo o njegovoj krivici i da počnemo da se lečimo zajedno.“

Trevor je, prvi put posle nekoliko decenija, počeo da daje intervjue. Ne mnogo – još uvek je bio po prirodi zatvoren – ali dovoljno da podeli svoju priču o krivici preživelog. Da pomogne drugoj braći i sestrama nestale dece da shvate da su njihova osećanja bila opravdana. Ta krivica je bila normalan odgovor na nenormalnu situaciju.

2018. godine je govorio na konferenciji za pomoć porodicama nestale dece. Njegov govor je bio naslovljen „Brat koji je pobegao: Učenje života nakon preživljavanja“.

„Dvadeset sedam godina“, rekao je publici, „mislio sam da je odgovor na Jakovljevo pitanje – 'Šta sam pogrešio?' – bio da on nije ništa pogrešio, ali ja jesam. Mislio sam da sam ga izneverio time što sam preživeo. Time što sam pobegao kada on nije mogao. Time što sam odrastao kada on nije mogao.“

Glas mu je bio stabilan, ali ruke su mu čvrsto držale podijum.

„Majka me je bukvalno posadila i govorila mi, iznova i iznova, da nije moja krivica. Da mi je dozvoljeno da budem živ. Da bi Jakov želeo da budem srećan.“

Zastao je, pogledao publiku sastavljenu od braće i sestara, roditelja i prijatelja nestale dece.

„Ako nosite krivicu, želim da čujete ovo: niste uradili ništa loše. Osoba koja je odvela vašu voljenu osobu je odgovorna. Ne vi. I najbolji način da odate počast osobi koju ste izgubili jeste da živite najispunjenijim mogućim životom. Ne da kažnjavate sebe što ste preživeli.“

Aplauz je bio dug i glasan, ali ono što je ostalo u Trevoru jeste broj ljudi koji su mu prilazili nakon toga. Mladi ljudi, stariji ljudi, braća i sestre dece odvedene pre nekoliko decenija ili tek prošle godine. Svi oni nose istu krivicu, isto pitanje: Zašto oni, a ne ja?

Trevor je shvatio da je proveo dvadeset sedam godina osećajući se usamljeno u svojoj krivici. Ali nije bio sam. Bilo je stotina, možda hiljade ljudi koji su nosili isti teret.

I možda, deleći svoju priču, mogao bi da pomogne da se taj teret skine sa nekog drugog.

Slučaj Džejkoba Veterlinga promenio je Ameriku na načine i opipljive i neopipljive.

Opipljivo, doveo je do Zakona o Džejkobu Veterlingu iz 1994. godine, koji je zahtevao od država da kreiraju registre seksualnih prestupnika. Ovo je kasnije ojačano Meganovim zakonom iz 1996. godine, koji je zahtevao javno obaveštavanje o registrovanim seksualnim prestupnicima. Godine 2006, Zakon o zaštiti i bezbednosti dece Adama Volša dodatno je proširio ove zahteve.

Ovi zakoni su pomogli u sprečavanju bezbrojnih zločina. Pomogli su roditeljima da znaju kada se registrovani prestupnici usele u njihova naselja. Pomogli su organima reda da prate i nadgledaju ljude koji predstavljaju rizik za decu.

Ali neopipljivi uticaji mogu biti još značajniji.

Džejkobov slučaj je promenio način na koji Amerika razmišlja o nestaloj deci. Pre Džejkoba, većina ljudi je verovala da su otmice od strane stranaca retke, da su deca bezbedna u malim gradovima, da se „te stvari“ ne dešavaju na mestima poput Sent Džozefa u Minesoti.

Posle Džejkoba, roditelji svuda su postali oprezniji. Škole su implementirale programe bezbednosti. Deca su naučila da je u redu reći ne odraslima, bežati od opasnosti, kršiti pravila ako to znači ostati bezbedan.

Slučaj je takođe istakao važnost DNK dokaza i naprednih forenzičkih tehnika. Da je DNK testiranje bilo naprednije 1989. godine, Hajnrih bi možda bio uhvaćen u roku od nekoliko meseci umesto decenija. Njegovo hapšenje 2015. godine došlo je direktno na osnovu DNK dokaza koji su ga konačno uparili sa napadom Džareda Šajerla.

Danas se Džejkobovo lice pojavljuje u materijalima Nacionalnog centra za nestalu i eksploatisanu decu. Njegova priča se predaje na kursevima krivičnog pravosuđa. Njegovo ime je sinonim za zagovaranje bezbednosti dece.

A u Sent Džozefu, u Minesoti, mali spomenik stoji blizu mesta gde je Džejkob odveden. Ljudi i dalje ostavljaju cveće tamo. Plišane životinje. Beleške. Čak i trideset šest godina kasnije, zajednica nije zaboravila dečaka koji je otišao da iznajmi video i nikada se nije vratio kući.

Danas 2025. godine, Deni Hajnrih ostaje u saveznom zatvoru, gde služi dvadesetogodišnju kaznu za dečju pornografiju.

Imaće pravo na uslovni otpust 2033. godine, kada će imati sedamdeset godina. Državne vlasti mogu tražiti njegovu građansku obavezu kao seksualnog predatora u tom trenutku, što bi moglo sprečiti njegovo puštanje na slobodu.

Ako na kraju bude pušten na slobodu, biće obavezan da se registruje kao seksualni prestupnik do kraja života.

U novembru 2018. godine, Okružni sud u Sternsu dodelio je Džaredu Šajerlu - jednoj od Hajnrihovih žrtava napada iz 1980-ih - 17 miliona dolara odštete. To je simbolična presuda; Hajnrihova zatvorska plata nikada neće dostići taj iznos. Ali to predstavlja priznanje štete koju je prouzrokovao, života koje je uništio, nevinosti koju je ukrao.

Pati Veterling, sada u sedamdesetim godinama, nastavlja svoj zastupački rad. Govori na konferencijama, piše članke, savetuje porodice nestale dece. Ona je živi podsetnik da čak i u najgorim okolnostima ljudi mogu da izaberu nadu umesto očaja, akciju umesto paralize.

Džeri Veterling, sada u penziji, tiho radi iza kulisa na inicijativama za bezbednost dece. Više voli da Pati preuzme javnu ulogu, ali oni koji rade sa njim kažu da je podjednako posvećen sprečavanju drugih porodica da dožive ono kroz šta je njegova prošla.

Trevor Veterling živi mirnim životom. Radi u tehnologiji, odgajio je svoju decu i održava bliske odnose sa roditeljima i sestrama. I dalje učestvuje u godišnjem sećanju 22. oktobra, ali je naučio da se seća Džejkoba sa ljubavlju.

On drži fotografiju Džejkoba na svom stolu na poslu. Na njoj se Džejkob smeje, ruke su mu oko Trevorovih ramena, oba dečaka se smeše u kameru. Snimljena je leta 1989. godine, samo nekoliko meseci pre te oktobarske noći.

Kada ljudi pitaju o fotografiji, Trevor im priča o svom bratu. Ne o tome kako je Džejkob umro, već o tome kako je živeo. O svom snu da bude sportski komentator. O svojoj ljubaznosti prema mlađoj deci. O tome kako je uvek mogao da nasmeje Trevora.

„Bio je sjajan stariji brat“, kaže Trevor. „I imao sam sreće što ga imam, čak i ako nije bilo tako dugo koliko je trebalo.“

Džejkobova braća i sestre – Ejmi, Trevor i Karmen – svi su osnovali svoje porodice. Džejkobove nećakinje i nećaci odrastaju slušajući priče o ujaku koji je voleo hokej i sanjao velike snove. Uče da se loše stvari ponekad dešavaju dobrim ljudima, ali da se sama dobrota nikada ne umanjuje tragedijom.

Uče da pitanje „Šta sam pogrešno uradio?“ je pitanje koje dolazi iz nevinosti, a ne iz krivice.

I uče da je odgovor – odgovor koji je Jakov zaslužio da čuje, ali nikada nije – uvek, uvek: „Ništa. Nisi uradio ništa loše.“

Pitanje koje je promenilo sve

Osvrćući se na dvadeset sedam godina traganja, dvadeset sedam godina nade, dvadeset sedam godina krivice, tuge i odlučnosti, porodica Veterling je naučila nešto duboko o ljudskoj prirodi.

Svi mi postavljamo Jakovljevo pitanje u jednom ili drugom obliku. Kada se loše stvari dogode – kada se veze završe, kada se izgube poslovi, kada zdravlje napusti, kada nam se oduzmu ljudi koje volimo – naš prvi instinkt je često da se pitamo: „Šta sam pogrešno uradio?“

Tražimo razloge. Objašnjenja. Neki osećaj da univerzum funkcioniše po pravednim principima gde se loše stvari dešavaju ljudima koji ih zaslužuju.

Ali istina je jednostavnija i strašnija: ponekad se loše stvari dešavaju bez ikakvog razloga. Ponekad zlo ne postoji zato što smo mi nešto uradili da ga izazovemo, već jednostavno zato što postoji.

Jakov nije uradio ništa loše. Bio je dete koje je želelo da iznajmi video. Koji je vozio bicikl po mračnom putu jer to deca rade u malim gradovima. Koji je verovao da je svet generalno bezbedan jer to je ono što deca treba da mogu da rade.

Trevor nije uradio ništa pogrešno. Bio je desetogodišnjak koji je sledio uputstva čoveka sa pištoljem. Koji je trčao jer je bio prestravljen. Koji je preživeo bez svoje krivice.

Peti i Džeri nisu uradili ništa pogrešno. Dopustili su svojim sinovima da voze bicikle do prodavnice udaljene jednu milju. Doneli su istu odluku koju su hiljade roditelja donele iste noći - verujući svojoj zajednici, verujući u šanse, verujući da se ovakve stvari dešavaju drugim ljudima, a ne njima.

Jedina osoba koja je uradila nešto pogrešno bio je Deni Hajnrih. On je doneo odluku da povredi decu. Izabrao je da otme Džejkoba. Odabrao je da okonča život jedanaestogodišnjaka umesto da ga pusti kući.

I taj izbor – taj strašni, nepovratni izbor – zauvek je promenio bezbroj života.