Duže od pola stoleća, oktobarski praznik muzike živi kao jedan od stubova kulturnog identiteta srpske prestonice, svedoči o potrebi da muzička umetnost bude shvaćena kao univerzalni jezik – dijalog sa svetom. Ovogodišnje Beogradske muzičke svečanosti odvijale su se u deset festivalskih dana, od 16. do 25. oktobra. Organizatori su vodili računa o tome da slušaoci različitih profila mogu da pronađu program po svom ukusu, odnosno da privuku što širi krug publike.
Festival je započeo (dugo vremena) zaštitnim znakom manifestacije, fanfarama iz Simfonijske poeme Beograd Dragutina Gostuškog i nastupom Beogradske filharmonije koja je, daleke 1969, navedenim delom (tada, naravno, u celini izvedenim) otvorila prve Beogradske muzičke svečanosti. Na 57. Bemusu, filharmoničari su muzicirali pod upravom Karla Pontija, a koncert je protekao u znaku italijanskih autora. Najpre, mladalačko delo Đakoma Pučinija, Simfonijski preludijum, gde su svakim segmentom nagoveštene potonje odlike kompozitorovog stila. Sa jednakim žarom orkestar ulazi i u partiture Nina Rote. Koncertantni divertimento za kontrabas i orkestar pred publiku je izveo i Strahinju Mitrovića, dovoljno odvažnog da zakorači ka nemalom zadatku: mladi umetnik – koga nazivaju „Next Big Thing“ u svetu klasične muzike – demonstrira agilnost, spretnost u ekstremnim registrima, stilskim zaokretima, promenama boje, ambijenata… Dirigent i filharmoničari briljiraju u interpretaciji Rotine svite Ulica (La Strada). Karlo Ponti, reklo bi se, za to ima dobar razlog. Reč je o delu zasnovanom na muzici Felinijevog Oskarom nagrađenog filma, gde je u ulozi producenta bio njegov otac (i imenjak). Pred publikom je bila „mlađa“, razrađenija verzija svite, ona iz 1966. u kojoj dva stava/scene nemaju direktnu paralelu u filmu, mada poseduju elemente izvorne partiture. Ponti prenosi emocije na orkestar i slušaoce, osvetljava autorovu težnju da arhitektoniku filmskog narativa pretoči u muzičku formu simfonijske logike.
Aleksandar Marković, dirigent bogatog međunarodnog angažmana, predvodio je Vojvođanski simfonijski orkestar. Njihova saradnja, ostvarena tokom poslednjih godina, doprinela je podizanju standarda ansambla, što se čulo i na Bemusu. Marković, kao i uvek, izlazi sa jasnom idejom, živo angažovan, ali bez pretencioznosti: orkestar to prepoznaje, reaguje s poverenjem, realizujući u svoj punoći prizore Fantastične simfonije Hektora Berlioza. Solista, Andrej Gugnjin, očevidno ima poseban odnos sa muzikom Rahmanjinova (Rapsodija na temu Paganinija za klavir i orkestar op. 43). Pridobija slušaoca spontanošću, vlada gustim tkivom partiture, ton mu je istovremeno bujan i dobro kontrolisan, nema nedorečenog niti preteranog.
Festival je počeo dugo vremena zaštitnim znakom manifestacije, fanfarama iz Simfonijske poeme Beograd Dragutina Gostuškog i nastupom Beogradske filharmonije koja je 1969. navedenim delom otvorila prve Beogradske muzičke svečanosti
Malo se šta novo može reći o muziciranju Maksima Vengerova. Očekivanja od njegovih nastupa uvek su ogromna i on ih, po pravilu, na svaki način ispuni. Ovoga puta odlučio se za tri sonate za violinu i klavir (Šubertova Sonatina br. 3 g-mol, D. 408; Šostakovičeva Sonata G-dur, op. 134 i Bramsova Sonata br. 3 d-mol, op. 108). Saradnja sa pijanistkinjom Polinom Osetinskom sjajna je odluka velikog violiniste: uronjeni u muzički tekst, svirački temperamenti se prepoznaju i dopunjuju. Posebno iskustvo za slušaoca bilo je tumačenje Šostakoviča. Vengerov aktivira sve raspoložive akustičke, odnosno ekspresivne resurse svog instrumenta, njegova interpretativna intuicija je neuporediva. Možda je tragao za nekim neizrečenim, zatomljenim kutkom kompozitorovog unutarnjeg sveta?
Avi Avital, umetnik mandoline, podjednako uspešno tumači klasično i savremeno stvaralaštvo, folklorno i popularno. On je, kako je to beleži Dojče gramofon (čiji je Avital ekskluzivni izvođač), „muzičar koji ne poznaje granice, osim onih koje se odnose na dobar ukus“; poštovaoci ga nazivaju rok zvezdom mandoline. Okupljanje sa prijateljima, klarinetistom Ismailom Lumanovskim i pijanistom Omerom Klajnom može se, bez preterivanja, porediti sa vatrometom. Ličnosti su izrazito individualnih odlika, opet, fleksibilni u pogledu postizanja kompaktnog iskaza, zajedničkog pulsa. Potpisuju većinu kompozicija koje su prezentovali, pa privlačnost njihovog nastupa leži i u jedinstvu uloga autora i interpretatora. Virtuozno uklapaju različite izvore: muzičku tradiciju različitih etničkih korena (uključujući i izvorne narodne teme), uticaje džeza (naročito u pogledu načina izlaganja), popularne plesne obrasce (tango, mambo…). Odlično raspoloženje u dvorani Kolarčeve zadužbine bilo je podstaknuto i posebnim datumom za Avitala: tog dana bio mu je rođendan.
Kvartet udaraljki Third Coast Percussion (ili TCP, kako radije nazivaju svoj ansambl), dolazi iz Čikaga i prvi je sastav te vrste koji je osvojio nagradu Gremi u polju umetničke muzike. Šon Konors, Robert Dilon, Piter Martin i Dejvid Skidmor okupili su se tokom studentskih dana. Nastup na Bemusu deo je proslave dvadeset godina zajedničkog rada. Okrenuti su, kako navode, uzbudljivim i neočekivanim muzičkim izvođenjima. Ono što smo te večeri slušali u Ložionici (pozdravljamo svaki novi koncertni prostor u gradu!) jeste otvaranje ka manje standardnim (ili manje očekivanim) linijama umetničke muzike. Ne prekidaju sa klasičnom tradicijom, ali žele svež stvaralački rukopis. U tom smislu, posebno se izdvaja drugi deo programa, najnoviji naslovi na repertoaru TCP-a, nastali tokom 2024 i 2025. godine povodom jubileja kvarteta, kompozicije autora mlađe generacije (Džejlin, Džesi Montgomeri, David Mastikosa i Tigran Hamasjan), inspirativno koncipirana zvučna zdanja.
Faust simfonija Franca Lista retkost je na domaćoj sceni. Na Bemusu su je, pod upravom Srboljuba Dinića, interpretirali Simfonijski orkestar RTS, muški hor RTS i tenor Kvonsu Džon. Umetnici s posvećenošću pristupaju ambicioznom Listovom simfonijskom ostvarenju, predočavajući slušaocu paletu kompozitorovih ideja sprovedenih kroz latentnu programnost, karaktere/skice troje nosilaca znanog Geteovog narativa. Najinspirisaniji su, čini se, bili u završnom stavu, gde je sastav najširi i zvučno telo najbogatije. Divan doprinos dao je korejski tenor, iako u nevelikoj solističkoj deonici: dijalog sa horom teče prirodno, lepota glasa i muzikalnost pobudili su oduševljenje publike.
Teško se može zamisliti adekvatniji interpretator Ravelove klavirske muzike od Aleksandra Madžara. Miljenik beogradske publike poželeo je da obeleži 150 godina od kompozitorovog rođenja. Priredio je trosatni muzički maraton. Dela je izlagao hronološkim sledom, pa je slušalac mogao da prati razvojnu putanju autorove klavirske poetike. Madžar se doslovno prepušta tonskom tkivu, pedantno oblikuje detalje, istražuje tembrove, mikrodinamiku; odnos prema tonu i reljefnost fraze impresivni su. Doseže karakterističan spoj senzualnosti i distance – ravelovska elegancija prirodan je deo izraza ovog pijaniste. Muzički podvig po kom ćemo izvesno pamtiti 57. Bemus.
