Predrag Jovanović: Dobar profesor je spoj uma koji zna, srca koje oseća i duha koji stvara

Izuzetan pedagoški pristup u radu sa mladim talentima Predraga Jovanovića priznat je u našoj zemlji i imaće priliku da bude vidljiv i globalno u okviru svetske nagrade za učitelje "Global teachers prize". Jovanović je profesor Muzičke škole u Nišu i za portal N1 pričao je o nagradi, utiscima, pozivu i tome čemu pre svega uči đake i šta mu je najvažnije...

Kakvi su utisci posle nagrade "Prosvetitelj", da li su se slegli? Kako se snalazite, šta vam znači ova nagrada? Koliko se mediji interesuju, a kako reaguje okruženje?

"Utisci se još uvek nisu potpuno slegli. Iako je prošlo nekoliko dana i dalje osećam veliko uzbuđenje, ponos i zahvalnost. Ova nagrada je za mene mnogo više od ličnog priznanja – ona je potvrda da trud, posvećenost i ljubav prema učenicima i poslu imaju smisla i da se prepoznaju. Snalazim se tako što nastavljam da radim ono što najviše volim – da učim decu, da sa njima stvaram muziku i da ih motivišem da kroz umetnost postanu bolji ljudi. Nagrada je vetar u leđa, ali i obaveza da nastavim istim putem, još odgovornije i posvećenije.

Mediji su pokazali veliko interesovanje, da li ste to očekivali?

"Raduje jer to znači da se o obrazovanju i prosvetiteljstvu ipak govori i da ima publike za takve priče. Reakcije iz okruženja su predivne – kolege, učenici, roditelji i mnogi ljudi koje i ne poznajem lično, šalju poruke podrške i čestitke. To me posebno dirne jer pokazuje da ova nagrada pripada svima nama koji verujemo u obrazovanje, kulturu i vrednosti koje čine društvo boljim.

Znanje, razumevanje, mašta

Šta je sve potrebno da bi neko bio dobar učitelj? Koliko je važna mašta, kako graditi odnose?

"Biti dobar profesor počinje od temelja – od dubokog poznavanja svog predmeta. Ali to nije dovoljno. Ključ je razumevanje načina na koji učenici uče. To znači da znaš kako da objasniš složeno - jednostavno, da umeš da prilagodiš pristup svakom učeniku i da stalno učiš i sam, jer dobar profesor nikada ne prestaje biti učenik.

Dobri odnosi se grade. Profesor treba i da iznenadi, probudi čuđenje, pokrene proces učenja. Bez odnosa nema poverenja. Bez poverenja nema ni učenja. Bez mašte nema inspiracije.

Mašta čini da čas postane doživljaj, a ne obaveza. Kroz maštovit pristup, učenici osete da je znanje živo, da ima smisla i da je povezano sa životom. Zato je važno".

Kako se postaje dobar profesor?

"Kroz priče, metafore, muziku, slike, neobične zadatke i igre koji bude radoznalost. Poštovanjem – svako dete ima dostojanstvo i vrednost. Slušanjem – kad učenik vidi da ga zaista čuješ, otvara se. Podrškom – i kad pogreši, zna da nije manje vredan. Doslednošću – pravi autoritet nije u strahu, nego u poverenju.

Profesor koji ume da voli učenike, a ne samo svoj predmet, ostavlja najdublji trag. Dobar profesor je spoj uma koji zna, srca koje oseća i duha koji stvara. Mašta mu daje krila, znanje korene, a odnos sa učenicima – smisao.

Đaci navode da ste im i najbolji drug, u promo filmu vidimo da se igrate društvenih igara napolju. Kako izgleda dan u vašoj školi?

"Naš dan u školi je pun života. To je mesto gde se smejemo, razgovaramo, učimo jedni od drugih. Često sviramo, ali i igramo društvene igre, izlazimo napolje, pričamo o muzici, o životu… Učim ih harmonici, ali i tome da je radost podjednako važna kao i trud. Kad se dete smeje i oseća slobodno, tada je spremno i da uči. Obrazovanje ne sme da bude suvo prenošenje činjenica. Treba da bude živo, ljudsko, toplo. U središtu mora da bude dete – ne kao broj u dnevniku, već kao ličnost".

Više se priča o obrazovanju, a manje o vaspitanju. Koliko je vaspitanje važno?

"Vaspitanje i obrazovanje su nerazdvojni – znanje bez vaspitanja može biti prazno, a vaspitanje bez znanja nema snagu. U školi ne učimo samo note i akorde, nego kako da budemo ljudi – da poštujemo, da pomognemo, da čujemo jedni druge. Vaspitanje je temelj. Na njemu sve počiva. Mogu naučiti dete da svira virtuozno, ali ako nije naučilo da bude dobar, empatičan i skroman, sve gubi smisao. Pravi cilj škole nije samo da stvori odličnog muzičara, nego dobrog čoveka koji zna da voli, da podeli, da se raduje uspehu drugog".

Srećan čovek je onaj koji ume da ceni ono što ima

Rekli ste da je vaš zadatak da odgajate srećne ljude. Kako do toga?

"Srećan čovek nije onaj koji ima sve, nego onaj koji ume da ceni ono što ima. Zato decu učim da se raduju malim stvarima – da budu zahvalna, da se potrude, da veruju u sebe. Kroz muziku ih vodim do tog osećaja sklada, harmonije i unutrašnjeg mira. Ako dete nauči da kroz muziku pronađe radost i smisao, ono će i u životu umeti da pronađe lepotu – i to je ta sreća o kojoj govorim".

Koja je vaša najveća nagrada ili zadovoljstvo kao profesora?

"Najveća nagrada je kada vidim srećno dete koje veruje u sebe. Kada mi se nekadašnji učenik javi i kaže: "Profesore, sada ja učim druge, kao što ste vi mene". To je trenutak koji vredi više od svake medalje i priznanja. Sve nagrade su lepe, ali nijedna nije veća od one tihe, svakodnevne – kad vidite da ste nekome pomogli da postane bolji, srećniji i slobodniji čovek".

Osim učenja sviranja, organizovali ste sa svojim učenicima više od 200 humanitarnih koncerata. Gde ste sve svirali?

"Mi smo jedinstveni u tome da sviramo gde god neko ima potrebe, bilo da su u pitanju deca ometena u razvoju, gerontološki centri, sakupljanje donacija za obolelu decu, saradnja sa Nurdorom, saradnja sa organizacijama za očuvanje životne sredine, volontiranje...Nastupali smo širom Evrope, u Italiji, Ukrajini, Grčkoj, Makedoniji, Bugarskoj, Hrvatskoj i naravno Srbiji, bilo da su u pitanju takmičenja, koncerti, festivalski nastupi...

Da li planirate sledeći humanitarni koncert?

"Sa velikim zadovoljstvom najavljujem humanitarni koncert “Gala spektakl”, koji će se održati 28. oktobra u Svetosavskom domu u Nišu. Ovaj događaj ima posebno značenje – potpisao sam sporazum sa organizacijom NURDOR, i sav prihod od koncerta, kao i deo novčane nagrade koju sam osvojio, biće uplaćen onima kojima je ta pomoć najpotrebnija. Na sceni će se okupiti mnogi umetnici, učenici, kolege i profesionalne ekipe koje su učestvovale i u mom filmu, pa će publiku očekivati pravi gala spektakl ispunjen muzikom, emocijom i humanom misijom.

Harmonika se u Srbiji pre svega vezuje za tradicionalnu, folk muziku - "narodnjake", ali može da se koristiti i u drugim pravcima. Imamo Gotan project, Astoa Pijacola, vaši učenici sviraju Nirvanu... Šta se sve može svirati harmonikom i šta volite da svirate?

"Volim da sviram sve što izaziva emociju - od klasike, preko tradicionalne muzike, pa do modernih obrada. Harmonika je čudesan instrument, jer može da ispriča priču i bez reči - bilo da svira Bahovu tokatu, tango Astora Pjacole, ili Nirvanu, kao što to rade moji učenici. Meni lično su bliski muzički pravci koji imaju dušu - klasična muzika, tango, džez, etno i filmska muzika. Volim kad se spoji nešto staro i nešto novo, kada harmonika izađe iz okvira i pokaže koliko je zapravo savremena. Što se tiče omiljenih svirača, uzor su mi velika svetska imena poput Yuri Shishkina, ali i naši koncertisti koji na različite načine pokazuju koliko harmonika može biti bogata, raznovrsna i inspirativna. A to što deca sviraju Nirvanu - to je zapravo najbolji dokaz da harmonika nema granica. Na njoj se može svirati sve: od narodnih kola, preko džeza, do roka. Samo ako se svira srcem i s osmehom".