Kako se mafija "kladila" na Ameriku i stvorila svoj kockarski raj u pustinji

Počelo je mnogo pre nego što je Las Vegas zablistao u pustinji. Dvadesetih i tridesetih godina 20. veka, ilegalno kockanje je cvetalo u senci kroz političke prevare, klađenje na konje, zakulisne privatne kockarske partije iza berbernica i prodavnica slatkiša, iza kojih je stajala mafija. Za obične Amerikance, kockanje je bila zabava, lutrija za siromašne, dok je za mafiju to bio finansijski motor koji nikada nije bio u leru.

U Njujorku, reket od kocke je do sredine tridesetih godina 20. veka donosio više od 20 miliona dolara godišnje.

Širom zemlje, od Detroita do Nju Orleansa, svaka veća mafijaška porodica imala je udeo u novoj kriminalnoj stratosferi. Prema nezvaničnim procenama (nedovoljno potpuni podaci FBI-a iz tog vremena) mafija je zarađivala više od 100 miliona dolara godišnje širom zemlje od ilegalnog kockanja. Do kraja 1930-ih, to je iznosilo skoro dve milijarde dolara godišnje u današnjem novcu. Nema žrtava, žalbi, zvanja policije. Novac je dolazio tiho i u ogromnim količinama.

Do 1940-ih, mafija je bila toliko ukorenjena u kockanju da su gradovi poput Njujorka, Čikaga, Klivlenda i Tampe efikasno funkcionisali kao jedan džinovski kazino. Dok je mafija uzimala deo od svake igre, svakog stola, svakog izvučenog broja, profit se slivao u milionima. Ali tek krajem 1940-ih mafija je pronašla svoj pravi džekpot, grad u pustinji, Las Vegas.

Bendžamin Sigel i Las Vegas

Godine 1946, Bendžamin "Bagzi" Sigel, jevrejsko-američki mafijaš, poznat po brutalnosti i veštini rukovanja vatrenim oružjem, ušao je u kockarski biznis. Sigle, rođen u Bruklinu, bio je jedan od ljudi za koje se veruje da su ubili njujorškog mafijaškog šefa Džoa Maseriju po naređenju Lakija Lučana 1931. godine. Sigel je još kao tinejdžer formirao „Bags i Majer bandu“ sa budućim kriminalnim šefom Mejerom Lanskim. Lanski je bio „mozak“ operacije, dok je Sigel bio izvođač radova. Kasnije su njih dvojica evoluirala u Murder. Inc, ozloglašenu grupu ubica po narudžbini za američku i jevrejsku mafiju.

Njegov uticaj na Nacionalni kriminalni sindikat i njegovo ključno, mada na kraju fatalno, učešće u razvoju Las Vegasa došlo je kroz otvaranje hotela Flamingo (nazvanog po Sigelovoj devojci, Virdžiniji Hil, odnosno po njenim dugim nogama), blistave palate svetla izgrađene novcem mafije. Flamingo je osmislio holivudski izdavač Bili Vilkerson 1945. godine, ali mu je ponestalo novca zbog problema sa kockanjem. Sigel je, koristeći sredstva mafije, obezbedio finansiranje i, zastrašivanjem, primorao Vilkersona da preuzme potpunu kontrolu nad projektom.

Sigelova opsesija luksuzom i njegovo neiskustvo doveli su do toga da troškovi izgradnje Flaminga skoče sa početne procene od 1,5 miliona dolara na više od šest miliona dolara. Njegovi mafijaški investitori postali su sumnjičavi. Otvaranje Flaminga 26. decembra 1946. godine bio je spektakularan neuspeh. Loše vreme je sprečilo mnoge poznate ličnosti da dođu, hotelske sobe su još bile nedovršene, a kazino je izgubio 300.000 dolara u prvoj nedelji, pa je Sigel bio primoran da privremeno zatvori rizort nekoliko nedelja kasnije.

Nakon što je hotel ponovo otvoren u martu 1947, počeo da ostvaruje profit, za Sigela je bilo prekasno. Ubeđeni da ih krade, njegovi mafijaški partneri su ga ubili iz snajpera 20. juna 1947. godine, dok se nalazio u kući devojke na Beverli Hilsu. U roku od nekoliko minuta od njegove smrti, saradnici Majera Lanskog ušli su u Flamingo i preuzeli kontrolu.

Carstvo Mejera Lanskog

Lanski je svoje kockarsko carstvo gradio kroz iskustvo u Vegasu, na Floridi, pretkastrovskoj Kubi... Standardizovao je isplate, organizovao klađenje i uveo računovodstvene sisteme koji su parirali legitimnim korporacijama.

Njegove operacije su bile zasnovane na razumevanju matematičkih kvota kockanja i bile su obezbeđene podmićivanjem i vezama. Lanski je bio inspiracija za lik Hajmana Rota u filmu Kum 2, koji je prikazan kao lukav, finansijski potkovan mafijaš.

Njegovo poimanje ovog biznisa bilo je usko povezano sa konceptom poštenih igara, shvatio je da će se kockari pouzdanije vraćati ako smatraju da igre nisu nameštene, iako je kuća uvek imala statističku prednost. "Kockanje je jedini posao gde vas kupac nikada ne krivi za gubitak“, citat je koji se pripisuje Lanskom, iako to nikada zvanično nije potvrđeno.

S vremenom je Las Vegas postao sve ono o čemu je mafija sanjala. Legalni raj za kockanje kontrolisan ilegalnim novcem. Tokom 1950-ih i 1960-ih, skoro svaka veća mafijaška porodica imala je udeo u Vegasu. Čikaška grupa je upravljala Stardastom i Rivijerom. Tu je glavnu reč imao Frenk Lorens „Lefti“ Rozental, američki profesionalni sportski kockar, rukovodilac kazina u Las Vegasu, saradnik za organizovani kriminal i doušnik FBI-ja, kojeg je časopis „Sports Ilustrejted“ jednom nazvao „najvećim živim stručnjakom za sportsko kockanje“.

Rozentalov život i karijera u Las Vegasu poslužili su kao osnova za film Martina Skorsezea „Kazino“ iz 1995. godine, u kom ga je glumio Robert De Niro, u ruhu Sema „Ejsa“ Rotštajna.

Istraga FBI-ja krajem 1970-ih, nazvana „Operacija slamka“, otkrila je masove prevare kroz kazino Tropikana, iz čije blagajne je preusmeravan novac kazina kriminalnoj porodici Kanzas Sitija, uz pomoć rukovodioca Tropikane koji su bili povezani i sa čikaškom organizacijom, koja je takođe kontrolisala više kazina u Las Vegasu, uključujući i Sends, od 1950-ih do ranih 1980-ih.

Novac od kazina bi se uzimao pre nego što dospe u knjige. Milion profita bi se na papiru pojavljivali kao 700.000 dolara. Savezni istražitelji su kasnije procenili da je tokom zlatnih godina Las Vegasa, mafija tajno izvlačila između 50 i 100 miliona dolara, što je danas ekvivalentno milijardi dolara godišnje. Las Vegas je bio glavna scena, ali ne i jedina, profiti mafije od kockanja stizali su do svakog kutka Amerike. Ilegalno klađenje na sport i konjske trke donosilo je milione svake nedelje.

Kladionice koje su radile za mafiju bile su u skoro svakom većem gradu. Izveštaji i svedočenja FBI-ja iz 1960-ih zaista su svrstavali ukupne nacionalne prihode od ilegalnog kockanja, kojim je uglavnom upravljao organizovani kriminal, u rasponu od 20 do 50 milijardi dolara godišnje. Međutim, ova brojka se odnosila na kompletno ilegalne kockanje, a ne samo na udeo mafije, kojoj se pripisivala cifra od sedam milijardi, što bi danas bilo blizu neverovantih 76 milijardi dolara.

To je učinilo kockanje najvećim izvorom prihoda za organizovani kriminal, čak većim od narkotika. U opskurnim budžacima njujorške Male Italije, mafijaši su se šalili: „Alkohol nas je obogatio, kockanje nas je učinilo kraljevima.“ Nije bilo daleko od istine, mafija je kroz kocku dobila legitimitet, počela je da ulaže u nekretnine, hotele, šoubiznis. Do 1960-ih, određenim brojem kazina povezanih sa mafijom se javno trgovano na berzama, dok su njihovi stvarni vlasnici bili skriveni iza lažnih korporacija i tihih partnera.

Sa tim investicijama došla je i nova vrsta moći, društvena moć. Mafijaši su se družili sa holivudskim zvezdama, političarima i bankarima. Sinatra je pevao u mafijaškim hotelima, poznate ličnosti su se kockale za stolovima u vlasništvu mafije. Svi su znali sve, i svi su se pravili ludi.

Godine 1960, senator Estes Kejver je vodio istragu Senata o organizovanom kriminalu. Nazvao je Las Vegas "mašinom za veš podzemlja". Iza zatvorenih vrata, brojke su bile zapanjujuće. Između 1940-ih i 1970-ih, procenjuje se da je kombinovana dobit mafije od kockanja, kazina, sportskog klađenja premašila 15 milijardi dolara (sto milijardi danas).

Kuća, ipak, ne pobeđuje uvek. Kako su organi reda pooštrili mere sedamdesetih i kako su korporacije počele da otkupljuju kazina pod kontrolom mafije, vidljivo prisustvo mafije u Vegasu počelo je da bledi. Koverte su postale tanje, a pustinjsko carstvo počelo je da nestaje, baš kako je i Skorseze dočarao u kultnom filmu "Kazino".

Ipak, kockanje nikada nije zaista napustilo krvotok mafije. Čak i kada su kazina postala vlasništvo korporacija, ilegalno klađenje je nastavilo da egzistira.

Do 1980-ih, mafija se ponovo prilagodila, primajući opklade na sport, vodeći ofšor kladionice i šireći se na kompjuterizovano kockanje. Profit je bio manji, ali i rizik. Mafija je nešto naučila, da ne mora da poseduje da bi kontrolisala igru. Kockanje je nadživelo prohibiciju i izgradilo imperije koje i danas postoje.

Od 1920-ih do 1980-ih, kockanje je američkoj mafiji donelo procenjenu vrednost od 100 milijardi dolara, više nego što danas mnoge kompanije sa liste Fortune 500 zarade za jedan vek. Održiva profitabilnost ovih kriminalnih poduhvata omogućila je američkoj Koza Nostri da postane jedna od najuspešnijih organizovanih kriminalnih grupa u istoriji SAD.

Za ljude poput Lučana, Lanskog, Đankanu, kockanje nije bilo sporedni posao, već temelj američke podzemne ekonomije. Kao što je Lanski jednom rekao: „Mi nismo lopovi, mi smo biznismeni. Mi samo vodimo posao za koji ljudi nikada ne prestaju da plaćaju.“

Nakon što su kockice prestale da se kotrljaju, na scenu je došao novi porok.

Nastaviće se...