Tužne vesti za srpski sport došle su iz Novog Sada gde je u 77. godini preminuo veliki Slavko Obadov. Prvi osvajač Olimpijske medalje za Jugoslaviju u džudou bio je mnogo više od samo sportiste.
On je rođen 1948. godine u Zemunu, ali je ceo život proveo u Novom Sadu. U istoriju se upisao 1976. godine kad aje u Montrealu osvojio bronzu u kategoriji do 80 kilograma.
Pobedio je Detlefa Ulča iz Istočne Nemačke, zatim Adama Adamčika iz Poljske i Brajana Džeksa iz Velike Britanije. Dobio ga je tek Valeri Dvojnikov iz Sovjetskog saveza, a bronzu je uzeo kada je u repersažu savladao Hose Luisa de Frutosa iz Španije.
Trenirao ga Draža, pobedio da bi otišao u Split
"Počeo sam da treniram u klubu "Slavija", trener mi je bio Svetozar Mihajlović Draža. Velika motivacija da pravim dobre rezultate bila mi je i ta što su nam treneri rekli da će najbolji ići na Kup Jadrana u Split. Ja do tada more nisam video ni na razglednici. Jako sam mnogo trenirao, ali sam održavao kondiciju i van treninga. Redovno sam biciklom ranom zorom odlazio do Brodogradilišta, bicikl zaključam lancem za neki stub i trčim do Futoga i nazad. Već nakon tri godine bio sam kadetski, pa juniorski, pa seniorski prvak države. Čak su me iz vojske pustili da odem na Prvenstvo Evrope u London.
Zahvaljujući džudou, obišao sam ceo svet. Imao sam priliku da budem za stolovima državnika, pa i kraljevskim. Bio sam primljen i kod Tita, pamtim da je bio iznenađujuće mali i pegav, uvek sa tompusom. Malo sam zabavljao i publiku, kad pobedim, pa napravim salto unazad", prisetio se u intervjuu za portal "Moj Novi Sad" prošle godine.
Učio policajce, a nije bio u Partiji
"Odmah nakon završetka Više škole zaposlio sam se kao viši inspektor prve klase, za stručno osposobljavanje radnika borilačkim veštinama. Interesantno je da sam bio jedini na funkciji koji nije bio član Saveza komunista. Starešina mi je bio Petar Palkovljević Pinki, koji mi je rekao da od policije želi da napravi nešto dobro, fizički sposobne ljude i zato me je zvao.
Na raspolaganju sam imao fiskulturnu salu, a moje je bilo da osmislim način rada. Imali smo tad sedam opština u gradu i sedam van grada i ja sam sve to opsluživao. U svakoj zgradi policije sam napravio nešto: košarkaški teren, salu za streljaštvo, saunu i slično", ispričao je on.
Na kraju je bio i naučnik
"Kad sam završio magistarske studije, pozvao me je dekan Darko Kalezić, koji mi je predložio da idem i na doktorske studije. Moj veliki prijatelj i jedan od najvećih sportista koje je Jugoslavija imala, rvač Stevan Horvat, nosilac pet svetskih medalja, rešio je da ide u penziju, pa sam primljen na njegovo mesto. Radio sam kao profesor borilačkih sportova. Kod mene je student morao da položi, nisam dozvolio da padnu na ispitu, terao sam ih k'o bog đavola. Dva profesora sam oterao sa fakulteta, jer su imali nerealne kriterijume. Jako sam voleo da radim sa studentima. Svoje najvažnije medalje poklonio sam Fakultetu, jer sam mislio da tako treba."
Čuveni pesnik mu bio najbolji prijatelj
"Moja ćerka se zove Ženja, a upravo joj je Mika dao ime, po svojoj ćerki. Kad je došao da je vidi kad se rodila, poklonio joj je medaljon sa ružom, a nazad je posveta "Mojoj kumici Ženji od Mike". Posle smo moja supruga i ja i sinu dali ime po njegovom sinu: Igor. To Vam dovoljno govori. Miroslav Antić je bio moj najbolji prijatelj. Boljeg čoveka u životu niste mogli sresti. Ja ne mogu da Vam objasnim šta smo mi sve doživljavali. Voleo je džudo, tako smo se i upoznali, kad je počeo da dovodi sina Igora kod mene u klub. Često je išao sa nama i na pripreme. Bio je takav boem da treba knjigu pisati o tome. Voleo je jako da ide u kafanu kad se ide prema Karlovcima, pa pre one crkve. Tamo su svirali njegovi Romi, voleo ih je jako. Tačno smo znali po fazama kad je šta pio.
Bio je predobar čovek, poseban po mnogo čemu i ponosan sam što sam ga poznavao. Dobar sam i sa Perom Zupcem, u jednom momentu je on bio Mikina savest, a bio je tu i Momčilo Nastasijević. Sećam se kada je Svetlanu, koja mu je kasnije postala supruga, hteo da vodi u svoj atelje, pa joj je pretio da će skočiti sa tvrđave ako ne dođe. Niko mu nije verovao, ali je stvarno skočio. Srećom, zakačio se za neka svetla. Mika je umro tog dana kad je dobio nagradu za životno delo, ali malo ko zna ove detalje, koje mi je ispričala njegova supruga. Otišao je kući, na Avijatičarsko naselje, sedeo je za stolom i pijuckao. Odjednom je viknuo svoju drugu ženu, Ljilju, i rekao joj: "Hajde, dođi, da vidiš kako umiru veliki ljudi". Potom je pao i umro", ispričao je Slavko Obadov.
(MONDO, N.L.)
BONUS VIDEO:
