"Kume, slušaj, krećemo u 6 i 15, samo da znaš. Da odemo da vidimo Halida i pre koncerta", rekao je na čistom srpskom bez naglaska Sergej Rutenka pre nego što je započeo intervju za MONDO. I otišao pravo u Banjaluku na koncert Halida Bešlića sa kumom - Arpadom Šterbikom.
Sreli smo ga na sjajnom TV Turniru šampiona u Doboju, a kako smo tokom pisanja priče o pobedi Crvene zvezde nad tada aktuelnim prvakom Evrope Celjem u Ligi šampiona pre 20 godina čuli da je tada na srpskom dobacivao crveno-belima, morali smo da ga pitamo za intervju. Kada smo mu pomenuli taj meč pristao je da priča, ali dobacio da - moramo da pitamo i za revanš!
"Kada su rekli da je prošlo deset godina od osvajanja Lige šampiona sa Celjem reakcija je bila: 'Uh, već je prošlo deset godina.' Sada kažu 20 i svaki put ta cifra raste i raste. Ne bojim se, ali rekao bih da mi je osećaj čudan. Već je toliko prošlo! Ipak to su dobri osećaji, uvek kada se setim nasmejem se i lepo mi je", rekao je na startu Sergej Rutenka.
"Nisu to bile baš lepe reči, ali bile su na srpskom"
Mladi tim Crvene zvezde sa Petrom Nenadićem, Nikolom Manojlovićem, Darkom Stanićem i Ivanom Nikčevićem tada je pobedio Rutenku, Brumena, Mlakara, Zormana i Kokšarova 33:32.
"Mi smo te sezone posle osvajanja Lige šampiona ispali u polufinalu od Barselone na gol ili dva. I to smo revanš igrali u Blaugrani, a tamo je i danas teško dobiti. Barsa je posle osvojila Ligu šampiona i ispali smo od prvaka Evrope za gol ili dva", priseća se legendarni Belorus te sezone.
Pričao nam je Nikola Manojlović da je Rutenka pričao srpski, a uverili smo se da mu je naš jezik perfektan. Ipak, može se naslutiti šta je pričao Manojloviću...
"Hvala na takvom diplomatskom pitanju jer mislim da ono što su momci od mene čuli na terenu nisu bile baš lepe reči. Ali eto meni lako idu jezici, pričam pet jezika: španski, engleski, slovenački, srpski, ruski, ukrajinski, učio sam nemački... I neke druge jezike "hvatam" ponešto, ali ne mogu da pričam. Naučio sam srpski i slovenački kroz priču, najbitnija mi je bila praksa. Kroz druženje i priču, non-stop sam momke pitao šta je ovo i šta je ono. Na početku sam možda bio dosadan, ali sam zato i brzo naučio", priča nam Rutenka.
Rutenka je kao mlad igrač iz SKA Minska došao u Velenje, pa u Celje. Miro Požun je od njega napravio najboljeg levog beka na svetu, a da je malo drugačiji ne bi se mučio da uči - slovenački i srpski. Ima svoje razloge zašto sada srpski dovoljno zna da može drugovima da - prevodi Halidove pesme na belourski.
"Mi smo kolektivni sport i ne možeš dobro da igraš bez komunikacije. Na terenu, treninzima, pripremama... Druga strana te medalje je to da mi imamo puno odnosa sa navijačima, medijima, novinarima i kad hoćeš da izraziš neku svoju misao, neko svoje viđenje stvari to ne možeš bez jezika. Možeš da pričaš engleski, ali to je teže, pogotovo sa navijačima. Zbog svega toga sam morao da naučim jezik."
"Nije mi bilo teško što sam morao, shvatao sam to kao nešto što će mi pomoći da se razvijam intelektualno i kao čovek. Uvek je dobro naučiti nov jezik. Bile su sve komponente svi razlozi da naučim jezik. Volim komunikaciju, društvo i prijatelje. Sad da sednem i pričam engleski i da ih ne razumem... Oni bi mene razumeli, ali bitnija je stvar da ti sediš u društvu i ne razumeš o čemu se radi."
"Oni igraju za pare, a mi igramo srcem"
Sezonu pre dolaska u Beograd na meč sa Crvenom zvezdom Celje je osvojilo Ligu šampiona. Mnogi su tada pričali kako su u Beogradu izgubili jer je bilo "lako ćemo". Pogotovo jer je tim ostao gotovo nepromenjen, otišao je samo Dejan Perić.
"Prvo što se sećam sa te utakmice je da sam bio jako iznenađen ambijentom. U Celju je uvek bio dobar ambijent, ali malo drugačiji. Prvi put sam igrao u Beogradu i najviše me iznenadilo kada su u prvom poluvremenu igrači Zvezde pevali sa navijačima dok se brisao pod. Gledao sam i čudio se. Nikada to nisam doživeo i to je bilo lepo. To je uvek prvo sećanje na tu utakmicu", ističe Rutenka i odbija pomisao da je bilo potcenjivanja.
"Drugo, nije bilo lako ćemo. Sigurno nije bilo potcenjivanja, mada nismo mislili da igramo sa Barsom ili Flensburgom. Ipak to nam je bila dobra lekcija da ako ne igramo na 100 odsto možemo da izgubimo od bilo koga. Pogotovo od jedne takve ekipe koja stoji uz navijače i peva, koja ima tako veliki naboj."
U revanšu je Celje ubedljivo savladalo Zvezdu 36:18, a svemu tome je pomogao - Petar Nenadić.
"Jedan od igrača je nešto nas zaj***vao, mislim da je to Petar Nenadić. Imam dobre odnose sa njim i sve je super, ali toga se sećam. Kada smo izgubili izašli su novinari i pisali da li je to senzacija, mlada ekipa je dobila evropskog prvaka. Prvo je rekao: 'Oni igraju za pare, a mi igramo srcem,' Mi u svlačionici rekli hajde da dođu oni u Celje, da vidimo gde je njemu srce.Sećam se da smo vodili 10-15 razlike i ovako na terenu sam ga pitao: 'Hej mali, gde ti je srce sada?' Ali dobro to je bilo zezanje na terenu", priseća se dodatne motivacije za taj meč Rutenka.
"Gledajte, dobili su zasluženo i pošteno. Drago mi je zbog njih i zbog tih ljudi koji su navijali tamo u dvorani. To je šarm sporta - da dođe neka velika ekipa, ti misliš da nemaš šanse, a tvoja domaća ekipa dobije. To je lepo. Nama nije bilo dobro i lepo, ali pošto je to bila prva utakmica u sezoni za nas je to bio lep šamar koji smo dobili na vreme", iskren je Rutenka.
"Šaro, sam da me lepo izvižde i da me neko opali pa da igramo"
"Uvek sam voleo kada navijaju protiv mene. Nikad mi nije bilo jasno kada se zbog toga neki igrači izgube. Mene je to uvek više motivisalo. Nisam imao strah", kaže za MONDO Sergej Rutenka o publici sa tog meča.
Nakon Celja rešio je da je vreme za Španiju i otišao u tadašnji drim-tim svetskog rukometa Sijudad Real. Nakon toga je obukao dres Barselone i dobro se seća meča na F4 Lige šampiona koji je odigrao na čist inat.
"Sa Barsom smo izgubili polufinale Lige šampiona protiv Flensburga. Sledeći dan smo igrali protiv Vesprema za treće mesto. Toliko sam emocionalno i fizički bio ispražnjen i video sam kroz zagrevanje da ne mogu da dođem do prave temperature. Bio sam sa Šarićem u svlačionici i on me pita: 'Sergej, kako si?' Ja mu kažem: 'Ne mogu da se uključim, ne znam kako ću da igram, vidim da nisam u pravom stanju. Izgubili smo juče, moramo barem ovo da dobijemo. Znaš čemu se nadam sad? Kada krene utakmica da me lepo izvižde ljudi, cela dvorana od 25.000 ljudi i da me neko fino opali na početku utakmice, da dobijem batine.'
Mi izlazimo, kažu Rutenka, a cela dvorana zviždi ubiše se! Ja malo dođem sebi, Šara me gleda, ja mu kažem da sve ide po planu. Prvi ili drugi napad neko me tako udari, padnem na zemlju, nisam znao gde se nalazim. Dobro me udario, čak je Šara došao sa gola i pitao: 'Brate kako si?' Ja mu kažem: 'Dobro, je, tek sad kreće!' Ja sam uvek voleo i tu borbu i tuču i nikada nisam imao problema. Kad sam tamo igrao u Beogradu cela ta atmosfera me je dodatno motivisala. Iako nije bilo potcenjvanja nismo bili pravi i pošteno su nas dobili", ponavlja Rutenka.
U Beogradu su ga motivisali navijači, ali je ipak izgubio. U revanšu u Celju ga je motivisao Petar Nenadić svojom izjavom. Mada, znajući situaciju u Crvenoj zvezdi tada, ti momci su zaista igrali srcem, a ne za novac jer novca - nije bilo.
"Pera nas je dobro motivisao kada je rekao da mi igramo za pare, a oni igraju srcem. Hteli smo da dokažemo i pokažemo da je to bila neka vrsta slučajnosti i hvala Peri za dodatnu motivaciju."
I Brežnjev se ljubio u usta
Nije imao zvanične utakmice u Beogradu osim te sa Crvenom zvezdom, ali pamti jedne pripreme sa selekcijom Slovenije u kratkom periodu kada je nastupao za tu reprezentaciju. Nažalost, nije mogao da nam ispriča sve detalje...
"Ne sećam se zvaničnih utakmica, ali se sećam priprema. Igrali smo dve utakmice protiv Srbije, jednu u Beogradu, jednu u Pančevu. Ne mogu da kažem sve, ali mogu da kažem da su to bile najbolje pripreme u mom životu. Kada su me pitali novinari da li ću opet da dođem rekao sam: 'Vi ako pozovete, ja ovde dolazim peške.' Tako mi je bilo lepo sve - grad, ljudi..."
U Doboju se nije odvajao od kuma Arpada Šterbika, došao je na poziv Danijela Šarića, a kroz karijeru uvek je uvek najbolje funkcionisao sa našima. Na našu konstataciju da su Belorusi hladniji, a da se Srbi odmah "ljube u usta", dodao je: "U vreme Brežnjeva sva politička elita u Sovjetskom Savezu ljubila se u usta tako da je i kod nas bilo ljubljenja u usta", uz smeh svih prisutnih. A onda je nastavio o svom odnosu sa Srbima i Balkancima.
"To je naš bratski narod. I Rusije i Belorusije i Ukrajine. Kod nas se mnogo toga promešalo. Meni je na primer otac Ukrajinac, majka mi je rođena u Sibiru pošto su moju baku tamo poslali u zatvor. To se toliko izmešalo. Ja sam Belorus, osećam se tako. Ali rođen sam u Minsku, tri godine sam živeo u Sibiru, onda deset godina u Minsku, pa 15 godina u inostranstvu. Teško je sada reći da sam čisti Belorus. Kada sam otišao u inostanstvo, prvo u Sloveniju, ljudi su prema meni bili otvoreni. Sebe smatram za otvorenog čoveka koji voli društvo i nekako sam uvek bio sa Srbima, Hrvatima, Slovencima... Zahvalan sam Bogu da sam i dan-danas u kontaktu, to mi je baš lepo. Gledali smo neke starije generacije i vidimo kako oni između sebe nisu uspeli da održe dobre odnose. Drago mi je što u toku turnira sedimo zajedno za stolom Gurbindo, Šarić, Šterbik, Jiha, Nađ ljudi iz različitih zemalja. Šalimo se da treba da napravimo veteransku ekipu", objasnio nam je Rutenka.
"Kume, što me pogodi onako?"
Arpad Šterbik i Rutenka su igrali u nekoliko klubova zajedno, ali njihovo prijateljstvo odavno već nije samo sportsko i sa terena. To je moglo da se vidi i na TV Turniru šampiona gde su konstantno bili zajedno.
"Arpad mi je crkveni kum, venčao me je u pravoslavnoj crkvi u Barseloni. Nekako je tako došlo da sam i ja sa Arpadom u jako dobrom odnosu, a i naše žene. To već nije sportsko, nego familijarno druženje.
U Sijudad Realu smo bili četiri godine, posle smo pričali kada sam imao ponudu od Barselone rekao mi je: 'Kume dođi, opet ćemo da budemo zajedno.' Tu smo igrali još dve sezone, dosta karijere smo prošli zajednički. Dan-danas nam se žene nađu po svetu, ja idem kod njega, oni su dolazili u Belorusiju kod mene. To za moje viđenje nije više sportsko društvo. Mene kad pitaju koja je vama najveća nagrada ja kažem da sam zahvalan Bogu na ljudima. Te medalje koje sam osvojio to je kući u kutijama, a ljudi su mi ostali", iskren je Rutenka.
Seća se i jedne situacije sa međusobnog meča kada je kuma pogodio - direkt u glavu. Morao je da se izvinjava, ali ne Arpadu.
"Kum je najbolji! Kada sam otišao iz Sijudad Reala u Barselonu pogodio sam ga jako loptom u glavu na nekom meču. Zove me posle utakmice i kaže: 'Kume, sin me pita što te Sergej gađa tako jako u glavu?' Naljutiće se deca na mene, reci da nisam namerno! On je neverovatan golman, neverovatan sportista i neverovatan kum."
Kad se raspao SSSR nastala je tuga i beda
Kao klinac je otišao iz raspadajućeg socijalizma i raspadajučeg Sovjetskog saveza. Tamo je vladao jedan sistem - životni, politički i rukometni. Došao je u Sloveniju gde je još bilo "jugoslovenskog sistema", a onda je prešao u čuveni i nadaleko hvaljeni "španski". Nije bilo lako "šaltati" se sa jednog na drugi način i rukometa i života.
"То je kompleksno pitanje. Sa 19 godina sam otišao zbog stanja koje smo imali i raspada Sovjetskog Saveza. U Belorusiji nije bilo para, nije bilo ničega, mnogo smo nastradali. Tada su uveli da do 25. godine igrači ne smeju da izlaze iz države. Sa 17 godina zbog te tuge koja je bila u zemlji i teških vremena video sam da nivo prvenstva nije takav da možeš da napreduješ.
Sistem je kod nas u SKA Minsku bio sovjetski. Vi svi znate Tučkina, Jakimoviča i druge igrače, ali ne znate koliko je iza tih igrača ostalo jako talentovanih momaka. Možda je bilo još takvih, ali sistem je bio takav da je igrač onaj koji će da preživi. Dođem u SKA sa 17 godina, bio sam tada iste visine, a imao sam tada manje od 80 kilograma i skroz suv. Daju mi na rame 200 kilograma i moram da čučnem dole do kraja. Kažem pa nema šanse, ja to fizički ne mogu da uradim. E pa onda nećeš da igraš. Video sam da sa tim sistemom ne mogu da napredujem kao igrač nego ću da dobijem neke povrede koje ću da vučem ceo život. Tada mi je već bilo jasno da ako hoću da nastavim sportsku karijeru moram da idem negde napolje", priseća se svojih početaka Sergej Rutenka.
Hteo da završi karijeru, već znao čime će da se bavi
Ipak, kako je uspeo da sa 19 godina ode iz Belorusije uprkos zabrani? Njegova sreća je bila što u Minsku nisu videli sa kim imaju poslao. Miro Požun je itekako video, a sve je počelo - u Nišu.
"Imao sam sreću da treneri tada nisu videli veliku perspektivu kod mene. Kada su rekli da neće da me puste bio sam spreaman da tada završim karijeru, jer sam se tamo već bavio nekim poslovima od kojih sam mogao da zaradim novac. Rekao sam da završavam jer nisam video smisao da nastavljam.
Tada sam dobio sam ponudu iz Slovenije, iz Veljenja. Oni su za mene tada u to vreme 2000. godine dali 10.000 dolara što su u to vreme za Belorusiju bile ogromne pare. Igrali smo evropsku utakmicu sa Železničar Jugopetrolom u Nišu i Slovenci su sudili taj meč. Poneli su snimak utakmice u Sloveniju, a tada je tamo bio Miro Požun. Rekao je da sam interesatan i da će da me uzme. Imao sam sreće što su me pustili. Taj sistem jugoslovenske škole u koji sam došao za mene je bio bolji. Balkanci su igrači, oni uvek traže loptu, sve sportove igraju. Meni se to sviđa, u genima imaju osećaj za igru, to se ne uči."
Kada je stigao u Sloveniju, svi su mislili brzo će "pobeći" u Nemačku. Njemu nije padalo na pamet. Ni tada, a ni kasnije. Pusti Nemce, daj Jugoslaviju.
"Svi naši igrači su tada gledali da igraju u Nemačkoj. Govorili su mi da se strpim, šta ću u Sloveniji, a meni se sviđalo. Moja evolucija je počela u Sloveniji i svima sam zahvalan, ali najviše Miru Požunu što je verovao u mene. Da nije bilo Slovenije i jugoslovenske škole ne bi bilo tog Rutenke kog vi znate.
Posle kada se situacija promenila, kada smo osvojili Ligu šampiona i kada sam ja postao najbolji strelac imao sam ponude iz Nemačke i Španije. Finansijski su bolje ponude bile iz Nemačke, ali sam odlučio da idem u Španiju zbog njihovogsistema. Ako sada okrenemo ploču nazad, sve bi isto uradio. Nije mi ničega žao."
Sad je predsednik Sabalenki
Najveći beloruski rukometaš svih vremena sada je - predsedik Teniskog saveza Belorusije! Sigurno najuspešniji beloruski sport, koji je iznedrio velikanke od Zvereve, preko Azarenke do Sabalenke sada ima rukometaša na čelu. Kako se to desilo?
"Radio sam skoro četiri godine u Rukometnom savezu Belorusije, bio sam potpredsednik. Sve to vreme se nimalo nisam mešao u rukomet. Sav posao je bio oko toga da se nađe sponzor, dovede trener, omoguće dobri uslovi. Sada je slično jer sam u tenisu, ali se ne bavim tenisom. Imamo neki sportski princip da pratimo ko je dobar trener koji je pokazivao dobre rezultate sa decom koji proizvodi kvalitetne igrače... To je sportski princip, a ostalo je menadžerska funkcija da ti obezbediš tim ljudima dobre uslove da bi oni radili i da ne misle na druge stvari. U tom smislu nema promene. Jeste, tamo sam bio u Rukometnom savezu što je svima logično. Sada se bavim istom, samo u Teniskom savezu", počeo je Rutenka pa pomenuo da se on zapravo bavi svim sportovima.
"Osim toga malo ljudi zna da sam u upravnom odboru nacionalnog olimpijskog komiteta i kod nas je velika jedna organizacija Predsednički sportski klub koju je ustanovio naš predsednik gospodin Lukašenko. Taj klub se bavi time da mora da nađe finansije i da ih uloži u sport za decu. Svim sportovima se zapravo bavim, non-stop pričam sa odbojkašima, rukometašima, veslačima, hokejašima..."
Predsednik Lukašenko sve gleda, on je pravi primer
Videli smo gospodina predsednika Aleksandra Lukašenka kako igra hokej, ali koji mu je zapravo omiljeni sport? Sergej Rutenka mu je blizak godinama, pa je najkompetentniji da nam kaže.
"On je naš najveći navijač, stvarno prati sve. Dok sam igrao jednom je došao na utakmicu, a ja sam tada imao prehladu. 'Joj, kako je moguće da predsednik dolazi na utakmicu, a ja nisam dobar!' U to vreme je moj rođeni brat (Džanis, prim. aut.) igrao na krilu i igrali smo kvalifikacije protiv Rumunije. Pustili su meni mnogo prostora da igram i desi se da dam tri gola zaredom, a onda mi se u sledećem napadu otvori brat i asistiram mu. Komentator samo viče: 'Gol je dao Rutenka!' Predsednik sedi i kaže: 'Je l' igra ovde neko osim Rutenke ili su cela ekipa Rutenke?'
On stvarno prati tenis, fudbal, sve gleda. Na početku svoje karijere je puno igrao fudbal. Posle je dosta igrao tenis, čak smo ove godine imali 30 godina Saveza i napravili smo jednu sliku sa prijateljskog duela između Azarenke i Voznijacki. Predsednik je bio na meču i skinuo je cipele, sa čarapama je izašao na teren i odigrao malo tenis. Posle je imao problema sa kolenom pa mu je valjda lakše da stoji na klizaljkama nego da igra tenis. Mislim da on nema neki omiljeni sport, ali je bitno da svojim primerom pokaže našim ljudima da mora uvek da se nađe vreme za sport. Da je sport zdrav i to ne samo profesionalni, nego da sa prijateljima dođeš i odigraš nešto. Mislim da je to dobar primer za narod", smatra Rutenka.
Novače, dođi u Minsk
Neverovatna je beloruska teniska tradicija. Da tako mala zemlja već godinama ima najbolje teniserke sveta, sjajne dublaše poput Maksa Mirnjeg, je zasta nestvarno. Da ne kažemo - nešto poput Srbije. Ipak, neće da prisvaja nikakve zasluge za to Rutenka.
"Iskreno i objektivno navijamo za Sabalenku i hvala Bogu na uspesima, ali sve je to rezultat mojih prethodnika. Azarenka je recimo delo pretprošlog predsednika koji je mnogo svog novca uložio jer je verovao u nju. Zahvaljujući njemu sada naša zemlja ima Azarenku, Sabalenku... Uvek smo imali dobru školu za decu, negde do 14. godine stvarno imamo dobre trenere. Posle je teže i moraju da se traže treneri u inostranstvu da bi imali dobru praksu, dosta mečeva. Osim svega toga, država puno daje da bavljenje sportom bude što jeftinije. Ipak mi smo ograničeni vremenom, ne možemo zbog vremenskih prilika da treniramo i igramko cele godine. Sada smo napravili jedan program da stvaramo što više mladih trenera, da ne bismo gubili na kvalitetu kada dođe do smene generacija", ističe on, pa navodi da beloruski tenis i sport generalno ima ogromne probleme zbog sankcija međunarodne zajednice.
"Ne tražim izgovore, pričam o činjenicama. U budućnosti ćemo malo pasti pošto sada imamo mnogo problema sa organizacijom. Ne možemo da pravimo međunarodne turnire u Belorusiji. Takođe pre su naši igrači išli na turnire u okolne zemlje. Poljska, Litvanija, Letonija, sedneš u auto i odvezeš se 200 kilometara do Viljnusa, Rige, Varšave. Sada pošto to ne možemo da igramo deci je mnogo teže da igraju na konkurentnim turnirima i da rastu. Tako da će to sigurno malo odbaciti unazad što se tiče rezultata. Ipak borimo se i svaki put kad ti u životu dolazi nešto teško ako te ne ubije postaješ jači.
Svim ljudima sa kojima radim rekao sam: 'Nijedan fakultet na svetu vas neće naučiti da rešavate probleme u kojima se sada nalazimo. Imamo dve varijante: da odustanemo ili da preživimo i izađemo iz ovoga još jači. Vi sada postajete unikatni profesionalci kojih na svetu nema nigde.' Radimo iako ne možemo da se takmičimo kao reprezentacija, a deca ne mogu da idu na turnire. Teško je i sa avionima, nemamo konekcije, problemi su u svemu. Borimo se ipak i sigurno se nećemo predati", ističe on.
Arina Sabalenka je opet na US Openu hvalila Novaka Đokovića, a na prethodnim grend slemovima se nisu odvajali. Morali smo predsednku TS Belorusije, kada nam je već pri ruci, da predložimo da organizuje jedan njihov meč u Minsku.
"Dobra ideja, popričaću sa njima. Oni imaju težak raspored i moramo da ispoštujemo njihov kalendar. Moramo da shvatimo da je sada jako teško avionom doći u Minsk. Ja da bih došao u Doboj išao sam iz Minska u Dubai šest sati, pa iz Dubaija do Sarajeva šest sati. A ja ne moram da treniram. Dobra je ideja, neću ništa da obećavam, ali ću svakako da popričam sa njima", obećao nam je za kraj priče neverovatni Sergej Rutenka.
Najveći Belorus ikada, koga je stvorila jugoslovenska škola. Veseljak koji po Belorusiji pušta Halida Bešlića i prevodi drugovima reči pesama, a kada god može - u društvu je sa Srbima. Ostaje mu samo još - da zapeva sa Novakom Đokovićem. Ako bi moglo - u Minsku.
(MONDO, Nikola Lalović)
BONUS VIDEO:
· Reaguj