"Zagrlio me i rekao: Bolje ti, nego ja": Boris nam ispričao kako je u suzama dao reč Maradoni

"Maradona je u kesi doneo dres, potpisao se, zagrlio me i rekao: 'Ti ćeš ovo da čuvaš bolje nego ja.' Tad sam počeo da plačem", rekao je Boris Vrhovac na početku svoje neverovatne priče za MONDO. Pričao je o tome kako je dres sa oproštajne utakmice Dijega Armanda Maradone došao u njegove ruke. Poslednji u kome je "El Grande" igrao fudbal. 

"Šta god da kažeš, bićeš u pravu. Jako je teško sve nabrojiti čime se sve bavim u životu. Tu je kolekcionarstvo sportskih rekvizita i dresova, inače sam fizioterapeut, čak sada i producent sportskog programa na RTRS, bavim se humanitarnim radom... Jako je veliki dijapazon, pogotovo što se tiče sporta i dodira sa vrhunskim sportistima", ističe za MONDO Boris Vrhovac.

Jedan sasvim običan čovek. Ili baš i ne?

Kako kaže za sebe - običan čovek iz Banjaluke. U Doboju smo videli da sa njim svi hoće da popiju piće - od Arpada Šterbika i Sergeja Rutenke do običnih Dobojlija. Takođe smo videli da lokalni dečaci traže autogram i sliku sa njim, a kako i ne bi - to je čovek kome su Mesi i Ronaldo potpisali dres.

"Jeste, to je pitanje zašto sam baš ja taj. Jako je teško da dam taj odgovor. Da jedan običan mali čovek iz malog grada Banjaluke bude na toliko mesta sa toliko vrhunskih sportista. Može to da se nazove kako god, sve postoji pa i doza sreće. I struka je tu, nekome sam pomogao i u sportskom smislu... Danas su kontakti sve, meni su sportski kontakti otvarali vrata. Najviše sam u svetu fudbala uspeo preko Bore Milutinovića. Mi smo čak i rođeni na isti datum, on mi je kao otac."

Kada se nađete na ovoj izložbi, zaista se jako teško snaći. Ne zato što je ona zbrkana ili loše postavljena, naprotiv. Problem je što čovek ne zna šta bi pre gledao i čemu bi pre posvetio pažnju.

"Ovde ima oko 170 eksponata u ovoj sobi, a tu su još tri puna kofera koji nisu mogli da stanu. Cifra se kreće oko 1.200 i 1.300. Trenutno smo u Doboju na rukometnom turniru gde ljudi znaju da imam taj hobi i donose mi i potpisuju dresove. Uvek nešto odlazi, a nešto novo dolazi", ističe on, pa nam objašnjava da je on ipak malo drugačiji kolekcionar.

"To je velika razlika između mene i ostalih kolekcionara, pogotovo dresova i sportske opreme. Moja prednost je što sam sa svim tim ljudima bio što pokazuju ove slike i potpisi. Većina dresova je potpisana i zadovoljstvo mi je i ispunjen mi je cilj kada upoznam sportistu, slikamo se i on mi nešto potpiše."

Sigurno nema većeg od Nikole

Morali smo da ga zamolimo da nas provede kroz izložbu i ispriča nekoliko priča o nama najzanimljivijim eksponatima. Potrajalo je - 45 minuta. Prvo smo naleteli na potpisanu kacigu Milice Mandić.

"Ja sam uvek kod sebe imao mali album sa slikama sportista i opreme. Da bih dokazao da sam kolekcionar ozbiljan, a ne neki ludak nosio sam to sa sobom. Dvostruka naša olimpijska šampionka mi je dala taj jedan deo opreme i potpisala mi ga je", rekao je Vrhovac.

Dok smo sa Vrletom kako ga prijatelji zovu prolazili pored impresivne kolekcije rukometnih dresova među kojima su Arpad Šterbik, Danijel Šarić, Domagoj Duvnjak i Sergej Rutenka morali smo da ga pitamo i koji mu je prvi dres koji je ikada kupio ili dobio.

"Prvi dres je nažalost pokojni Iztok Puc, jedan od najboljih rukometaša bivše Jugoslavije. '87 godine sam dobio taj dres, evo nas tu na slici. Banjaluka je tada živela za sport, imali smo četiri vrhunska kluba i prvaka Evrope. Ta '87 je zlatna godina jugoslovenskog sporta. Imamo ovde i dres iz Čilea kada smo bili prvaci sveta u fudbalu, u rukometu smo bili prvaci sveta u Rijeci, košarka je bio Bormio i onda na kraju Univerzijada", priseća se naš sagovornik.

Kada je rukomet u pitanju nije moglo a prođe bez najvećeg ikada. Dres Barselone, a na njemu prezime - Karabatić. "Nikola je sigurno najbolji rukometaš sveta svih vremena. To dokazuju svi pehari, brojke, sve što je osvojio. Što sa reprezentacijom, što sa klubovima. Vode se razne polemike i drugačija su vremena, ali kada pogledate u kompletu, u globalu ono što je uradio Nikola Karabatić neće ga niko nadmašiti. Ni što se tiče količine trofeja ni kontinuiteta. Pa on traje od 2003. godine kada je osvojio Ligu šampiona sa Monpeljeom kao klinac, pa sve do Olimpijskih igara sada u Parizu. To je preko 20 godina vrhunskog rukometa."

Sergej Rutenka je Borisu poklonio nekoliko dresova, a u Doboju nije iskoristio ni reč bilo kog drugog jezika osim srpskog. Zna li možda Boris Belorusa da bolje priča srpski?

"Ne verujem, bar ga ja nisam upoznao. To je baš onako, kad kažeš ljudina na njega pomisliš. Šta je sve čovek prošao od SSSR-a kao klinac sa 16 godina, preko dolaska na Bakan u Sloveniju, pa odlaska u Španiju, Sijudad Real, osvajanje Lige šampiona. Ali bez Srba nema šanse. On je odrastao sa nama, zna sve naše pesme, super priča naš jezik i ponosan sam na prijateljstvo sa njim", naglasio je on.

Rekao sam ženi - ništa mi ne treba, samo neka bude Novak!

Dok prolazimo pored majica, loptica, reketa koje mu je poklonio i potpisao Novak Đoković, dolazimo do priče za film. Boris na sebi ima istetoviran Novakov potpis, a uz to je sinu dao to staro srsko ime. I to jer je Novaku obećao da će to uraditi u momentu najveće tuge.

"Jesam, to obećanje sam mu dao na Olimpijskim igrama u Riju 2016. godine. Potpisao mi se na rame i otišao sam da to istetoviram. Dogovorili smo se da ću sinu dati ime po njemu ako osvoji Rolan Garos, jedini grend slem koji mu je falio, da ću sinu da dam ime po njemu. 'Hajde, dobro, nemoj da me zezaš', rekao mi je tada", ističe on, pa nam priča da u Riju nije bilo nimalo lako. Naravno, bio je prisutan.

"Bila je to jako tužna situacija u Riju. Došao je kao prvi favorit, naleteo je na Del Potra i odmah je ispao. Baš je bila tragedija, pola sela je plakalo. Mislim da u timu Srbije nije bilo osobe koja to nije oplakala. A pazite sad, dešava se situacija - moj sin se rađa na finale Vimbldona 2018. godine sa Kevinom Andersonom. Novak to uzima i ženi sam rekao: 'Slušaj, ja više nemam želja u životu, jedino da sinu dam ime Novak.' Ona to ne razume, pa je pričalo da je to staro ime, ali sam ja navalio i kada se dete rodilo upisan je Novak. Poslao sam poruku Nenadu Zimonjiću da sam postao otac i da sam sinu dao ime Novak. On mu je javio i za medije je dao izjavu da mi čestita na rođenju sina kome sam ime dao po njemu. Hvala mu puno, naslov u štampi u Srbiji je bio: "Dobrodošao na svet, imenjače". Nole je baš veliki čovek. To se rodi jednom u 100 godina, takvi ljudi. Tesla je jedan jedini, Pupin je jedan jedini, a u svetu sporta ovo što doživljavamo preko Novaka to mislim da se za našeg života neće ponoviti."

Za Maradonin dres mu nudili ženu, dete i restoran

Na zidovima je nekoliko dresova Dijega Armanda Maradone. Neko je "triput video Tita maršala", a Boris - Dijega Armanda Maradonu. Još jednog najvećeg ikada.

"To je sasvim slučajno. Imao sam sreće da tri puta budem sa Dijegom. Preko mog drugog oca Bore Milutinovića bila su mi otvorena vrata za kontakt sa Dijegom Maradonom. Treći i poslednji susret desio se u Emiratima. Bio sam na pripremama sa rukometnom reprezentacijom Katara, a on je bio u Al Vaslu. Već smo se znali, dva puta sam već bio sa njim i pitao sam ga da mi se potpiše i da ako ima nešto od svojih stvari voleo bih to da imam. "Hajde videću, imam nešto kući, ako bude doneću ti", rekao je. Sutradan sam kolegi fiziju rekao da me pokriva, neću ni na trening, ni da radim terapije ni masaže, idem na trening Maradone. On je u kesi doneo dres, potpisao se, zagrlio me i rekao: 'Ti ćeš ovo da čuvaš bolje nego ja.' Tad sam počeo da plačem. Nema puno ljudi prilike da bude sa fudbalskim bogom, idolom generacija. Čovekom koji je živeo pet života u jednom. Takva harizma je nestvarna. Imao sam prilike da budem i sa Mesijem koji ga je po titulama stigao, ali verujte mi da neće nikada dostići tu slavu, harizmu, neće ljudi biti toliko opčinjeni njime kao Dijegom", kaže Boris Vrhovac za MONDO i apsolutno je u pravu.

Maradona je bio toliko magičan, da su mu i dresovi stvarali magiju čak i kada ih on ne nosi na sebi. Maradonini dresovi koje poseduje Boris Vrhovac mogli su sve - pa i da ti obezbede mesto u avionu.

"Kada sam odlazio iz Katara 2019. godine imao sam veliki problem sa prtljagom. Platio sam 5 ogromnih kofera, a najvrednije stvari sam stavio u nekih pet ruksaka. Ja sam to hteo da nosim sa sobom, nisam hteo da dozvolim da to neko baca. Došao sam na ulaz u 5 sati ujutru na let iz Dohe za Beograd. Pitali su me gde ću sa svim tim, samo jedan ranac je moguće uneti kao lični prtljag. Ma nema šanse, ovo su moje lične stvari, ja ovo dole ne mogu da spustim! Ne možete da uđete dole, sad dole svađa, prepirka... Ja sam ostao poslednji i na kraju sam rekao: 'Ne zanima me, zovi pilota!' Došao je pilot i pitao u čemu je problem.

• Boris: Oprostite gospodine, odakle ste?
• Pilot: Iz Italije!
• Boris: Iz kog grada, iz kog dela'
• Pilot: Sa juga, blizu Napulja.
• Boris: Između ostalog sada vozite najskuplji prtljag u istoriji Katar Ervejza.
• Pilot: Šta je to toliko skupo, koliko košta?
• Boris: Pa ja mislim da bi na tržištu vredelo 5.000.000 dolara.
• Pilot: Šta vozimo?
• Boris: Između ostalog vozim u jednom od ovih ruksaka dres Napolija potpisan od Maradone.'
• Pilot: E jeste, sad, potpisan! Još ćeš da mi kažeš da si ti bio sa Maradonom...
• Boris: Jesam! Bio sam tri puta! 

"'Imaš potpisan dres Napolija?' Da! Unosi sve, ne zanima me gde ćete da stavite, nađite mesto. A vi gospodine sedite na kraj i kada dođemo u Beograd i kad svi izađu iz aviona molim vas da mi nađete taj dres i da se uslikam sa njim.', rekao mi je pilot. Može!

"Prošao je let, svi su izašli, ja sam njemu to doneo u kokpit. Unutra svetli 500 sijalica, on širi dres. Grb Napolija, Dijegov potpis... Počeo je da ljubi dres, ljubi grb, da plače. Ovi kopiloti iz Indije, Šri Lanke nemaju pojma, oni samo kriket prate. Ovaj viče 'mama mia', stjuardese gledaju, on im viče 'je l' znate vi šta je ovo'... Jako draga uspomena", priča nam u dahu Boris Vrhovac. A to nije najluđa priča. Mogao je u zamenu za dres Maradone da dobije - restoran.

"Restoran, ženu i dete! To je isto zanimljiva priča, vlasnik restorana u Dohi gde sam živeo Luiđi kada je video da sam bio a Dijegom i da se on potpisao meni na dres koji sam uramio i držao iznad kreveta u jednom momentu je rekao: 'Daću ti i restoran i ženu i ćerku, samo mi daj taj dres.' Žao mi je, ali neće moći!"

Od Grupe 7 do Nikole Jokića

Idemo dalje i vidimo dres Žarka Paspalja. Na njemu je vrlo verovatno najdraži tim za koji je ikada igrao, na njemu piše "Grupa 7".

"Grupa 7 je humanitarna organizacija koju su osnovali naši vrhunski košarkaši negde krajem devedesetih. Oni su išli u četiri grada u Srbiji, Crnoj Gori i Republici Srpskoj, pravili su turneju i igrali humanitarnje utakmice. Ja ne pamtim Borik puniji nego tada kada su oni bili. Ta masa sveta da dočeka Divca, Paspalja, Saleta Đorđevića, Danilovića, Rebraču, Rašu Nesterovića, Dejana Bodirogu... Odigrali su utakmicu sa našim Borcem. Prepuna dvorana, a sav prihod je išao u humanitarne svrhe. Već ljudi i ne znaju za to, zaboravljaju, ali meni je to jako draga uspomena. Tih godina su naši košarkaši harali po Evropi i svetu."

Na izložbi se desio i najskoriji "ulov" Borisa Vrhovca. Patike i trenerka najboljeg košarkaša na svetu Nikole Jokića.

"Pre nekoliko sedmica sam imao sreću i zadovoljstvo da uz pomoć prijatelja budem učesnik jednog druženja. To su u stvari juniori Hemofarma iz Vršca koji su nastavili da se druže. Svake godine se skupe u nekom drugom mestu, a ove godine organizator je bio brat Nikole Jokića Nemanja. Ja sam kao fizioterapeut uz pomoć prijatelja došao u to društvo. Ostao sam dva dana i super je bilo. Oni su igrali basket, izašli smo na večeru i koncert, a Nikola je bio na nekim trkama. Tek posle smo se videli. Nisam naravno hteo da ga smaram sa opremom i slikanje, nije ni pristojno u to doba noći. Ipak ostavio sam to kod njegovog brata Nemanje i on mi je rekao da je sve dresove podelio, ali da može da mi da njegove patike. Ma mogu i patike, evo ga tu je i originalni uložak", rekao je ispričao nam je on.

Zbog mene Batistuta ne potpisuje dresove

Devedesetih je svaki klinac hteod postane - Gabrijel Omar Batistuta. To je napravilo "problem" našem sagovorniku jer je u vreme kada je radio u Kataru morao da donese Batiju - 37 dresova za potpisivanje. Na kraju ga je to proslavilo čak ni u Argentini.

"Zovu mene redom prijatelji, ti si sa Batistutom dole - daj dres. U istom periodu u jednom klubu je Gvardiola, u drugom je Batistuta, u trećem Soni Anderson, u četvrtom Kaniđa, a u petom braća De Bur. Svi hoće Batistutin dres, samo je jedan čovek tražio Pepa Gvardiolu i jedan Sonija Andersona. Za Batistutu se naslaže njih - 37. Šta da radim? Pukne mi film, odem u šop adidasa i kupim 37 dresova Argentine.

Zamolim ga da mi se potpiše na dres za "par prijatelja", tako sam mu rekao. Kaže on: 'Biću na tenisu sa Borom Milutinovićem, donesi tamo'. Ali on ne zna koliko toga ima. Nosim ja kesu, pita me on - šta je to. Dresovi Argentine! 'Pa koliko ima toga?' Ja kažem - 37. 'Jesi ti lud, šta je tebi čoveče?' Vidi, 37 prijatelja - 37 potpisa!

Kaže mi on: 'Slušaj, ovo mi niko nikad nije uradio. Sad ćeš sesti tu kraj bazena i napiši mi na etikete kako se ko zove. Ja - telefon, spisak i 37 naših imena i ostavim. On završi tenis i kaže mi da će da mi se javi kad ispotpisuje, jer mu treba vremena. Prošlo je nekoliko dana, pozove on mene na tenis, otvori vrata auta, a dresovi samo ispadaju na asfalt. Otvorim - kad svaki dres potpisan po imenu. 'Para amigo Marko, Bati.'"

Kada je došlo vreme da i Boris dobije svoj potpis - nije ga dobio. Ali makar je Banjaluka jedno veče videla 37 odraslih muškaraca obučenih u dresove Argentine sa podignutim kragnama i četiri slova napisana na grudima - Bati.

"Dolazim na aerodrom da se pozdravimo, i donosim dva dresa iz Al Arabija gde je on završio karijeru uzeo za sebe. Na aerodromu ga zamolim da mi se potpiše na dres i on kaže: 'Ne mogu, posle onoga što si mi uradio - ja se na dresove više ne potpisujem. Volim ja tebe, ali posle onoga što si mi uradio, više se ne potpisujem.' On ode, ja onako stojim sa ona dva dresa, kući sam došao i plakao. Dolazim u Banjaluku, sazovem skup, svi se skupimo u jednom kafiću - 37 ludaka svi oblače dresove Argentine i izlaze na ulicu, kao sekta neka."

Nije tu kraj priče o Batistuti. Kraj je - u jednom noćnom klubu i u svim medijima iz Argentine. "Prošlo je od toga pet godina i zove mene Ronald De Bur da dođem negde, hoće neko da me vidi. Dođem, ulazimo u klubu u VIP separe. Tamo - Gulit, De Bur i Batistuta. Kaže Bati: 'Je l' znaš ti da cela Argentina zna za tebe? Kad god me neki novinar pitao je l' ima neki neobičan događaj koji ti se urezao u pamćenje ja sam rekao ima. U Kataru mi je neki ludak iz Srbije zamolio da potpišem 100 dresova za njegove prijatelje. Još mi je napisao da im sve po imenima potpišem, izludeo sam, to je trajalo sedam dana.'"

Pre svega čovek, a onda sve drugo

Između ostalog sada se Boris Vrhovac bavi humanitarnjim radom i kaže - ne može da svhati da neko neće da pomogne, a da može. "Kada razmišljam o tim stvarima mislim da to imaš u sebi ili nemaš. Ne mogu da shvatim ljude koji imaju, a neće da podele ili poklone ili doniraju nešto. Za moj mozak je to jako strano i neprihvatljivo", počinje priču o svom najbitnijem delu rada Boris Vrhovac.

"Imao sam četvoro dece koje sam školovao širom sveta. Mali Zabron je iz Zanzibara, dete do kog sam došao sasvim slučajno. Gledao sam jutarnji program i priča o njemu mi je upala u uho. Stupio sam u kontakt rekli su mi da ta deca nemaju bukvalno ništa i da ako želim mogu da određenu svotu novca doniram da bi školovao to dete kroz celu godinu. Onda to dete da čita i piše, a uz to ima još jedan obrok u školi. Kad su mi rekli da je to 120 dolara rekao odmah sam uplatio.

Nisam imao komunikaciju, nisam znao šta se tu dešava i odjednom mi dolazi pošta. Dečije pismo, slika Zabrona i on na papiru drži moje ime. U pismu mi se zahvaljuje što sam mu omogućio da se školuje. On je bio prvi. Onda sam gledajući RTS stupio u kontakt sa jednom izbegličkom porodicom iz Vranja gde dete nije imalo para, a htelo je da svira harmoniku. Kupio sam harmoniku. Devojčica iz Japana je posle cunamija izgubila oba roditelja i dva brata. Hteo sam da je usvojim, međutim to je ogromna procedura. Njoj sam isto omogućio da ide u školu, odvajao sam svaki mesec za njeno školovanje četiri godine.

Na kraju se desio mali Lazar Rišar iz Sombora. Čuo sam da je dete istrčalo polumaraton u cipelama i da hoće da trenira atletiku, ali nema para za patike. A ja gledam hodnik - 10 pari patika. Rekao sa sebi - sram te bilo, a deca nemaju patike! Stupio sam u kontakt, kupio torbu opreme, jednu sam poslao iz Katara i poslao. Počeo je da trenira atletiku i sada je ultramaratonac. Trčao je od Sombora do Ostroga. Jako zanimljive i teške priče, a ja ne žalim za dinarom, centom, pfeningom koji sam dao toj deci", kaže za MONDO Boris Vrhovac.

Monika, ako čitaš ovo...

Morali smo na kraju da pitamo - koji je omiljeni predmet u kolekciji od 1.300 sportskih rekvizita. Na kraju samo na to pitanje nismo dobili odgovor. Što se tiče stvari koje još nema, a voleo bi da dođe do njih, ako kojim slučajem ovo bude čitala Monika Seleš - neka pošalje Vrletu makar lopticu.

"Uh jako puno toga ima, eto tu rukavice od Tajsona, Maradoninih resova, Nikolinih patika, Mesijevih kopački... Tu su i rariteti iz bivše Jugoslavije, Žao mi je, ali na to pitanje ne mogu da ti odgovorim šta je omiljena stvar."

A šta nemam? O tome bi već moglo da se raumisli. Ima dosta ljudi koje nisam sreo i upoznao, a nemam opremu od njih, a voleo bih. Želja mi je da nekad negde vidim Moniku Seleš, možda Luku Modrića koji je osvojio sve što se može osvojiti. Nisam bio ni sa Edinom Džekom. Možda od tih NBA zvezda bih voleo da imam najvećeg od najvećih - Majkla Džordana. Dalo bi se dobro razmisliti o stvarima koje još nemam. Videćemo šta život nosi, nadam se da će ovaj moj hobi da se nastavi i da ću da proširim svoju kolekciju."

Na kraju poruka i Beogradu. Da ga pozove, jer je ovo izložba kakvu glavni grad Srbije - nema. "Eto kada vi iz Srbije kažete da nikada niste videli, a Beograd je za mene centar sporta, Srbije, sve je tu. Zvezda, Partizan, reprezentacija, svi su tu i mnogo je lakše ljudima da dođu tu do ljudi. Moja lična želja je da ovo predstavim u Beogradu, a Bože zdravlja da to bude i neka stalna postavka", završava svoju neverovatnu priču za MONDO Boris Vrhovac.

I bilo bi tu još svašta da se priča. Od kuvanja pasulja Pepu Gvardioli, životnih lekcija Bore Milutinovića, do ovih dana u Doboju na TV Turniru šampiona sa Rutenkom, Šterbikom, Šarićem, Jihom, Sigurdsonom, Davisom, Paskvalom... Priča ima za knjigu, ali najbitnija je ta da - sve što imate podelite sa nekim drugim. Vratiće se ovako ili onako. Pročitajte opet ovu priču i biće vam jasno da je to sigurno istina.

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili fotografija/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.

(MONDO, Nikola Lalović)

BONUS VIDEO: