"Sada mogu sve da ti ispričam, onda nisam smeo": Istina je što kaže Željko, najveći je Maršal sa Morave

"Radmilo Mišović deo je mog sećanja, moje mladosti, mog života... On je bio moj idol, moj uzor. Stariji drug iz Čačka od koga sam učio da igram košarku i budem čovek. Radmilo je plenio svojom plemenitošću. Imao je očinski odnos prema mladima. Imao sam tu sreću da sa Radmilom igram u istoj ekipi. Ti trenuci ostali su mi u najlepšem sećanju. Kako to sve izgleda nestvarno danas, u svetu koji je lišen ljudske topline... Da li su ljudi nekada imali srce? Da li su postojali ljudi kao što je to bio Radmilo ili je to samo plod moje mašte?", zapitao se jednom prilikom veliki Ljubodrag Duci Simonović, a MONDO je otišao pravo u Čačak da upozna i čuje jednog od najvećih koje smo imali.

"Mi smo bili Jugosloveni"

Željko Obradović ga je nazvao najpopularnijim Čačaninom svih vremena. "Kada pomislim na Borac, pomislim na Radmila Mišovića. Bio nam je svima idol", govorio je "Žoc". Ako sednete sa Draganom Kićanovićem, čućete da je kao dete "sanjao da igra kao Radmilo Mišović". Od Mišovićevih sedamdesetih, pa do današnjih izdanaka čuvene čačanske košarkaške loze, sve generacije o Radmilu govore "stojeći".

"Ne znam, možda je to naše vaspitanje i odrastanje u Jugoslaviji, gde smo odrastali kao Jugosloveni", počinje Radmilo svoju priču, pravu čačansku, u kojoj je bilo i dosta inata prema Beogradu.

"Neki put smo imali bolje odnose sa igračima Hrvatima i Slovencima nego sa Beograđanima. Evidentno je zašto je tako, lično mislim da je to bio neki naš čačanski inat što nam je mnogo igrača otišlo ka Beogradu."

"Odradili su nas, bruka je bilo da Čačak uzme titulu"

Radmilo Mišović je svoju prvu seniorsku sezonu za Borac odigrao 1958. godine, a igrao je do 1878. Uspeo je da dočeka šansu za titulu kada se 1974. pojavio mladi Dragan Kićanović. Ipak, "bruka bi bila", kako kaže Mišović.

"Nikad nismo imali pravu šansu da budemo prvaci države. Jedino smo '74 godine kada je Kićan bio ovde imali priliku. To je stvarno bio dobar tim, izgubili smo tri utakmice sa pola koša. Dali smo 12 'stotki', u ono vreme što je bilo ogromno iznenađenje u jugoslovenskoj ligi. Stvarno mislim da je trebalo da budemo prvaci, ali 'odradili' su nas. To je bilo i za očekivati, jer bila je bruka da Čačak bude prvak države. To sam kasnije video".

"To je i jedini razlog. Ipak smo mi bili mala sredina. Živeo je ceo grad za košarku, imali smo neviđenu podršku, tako da je u Čačku bilo nemoguće bilo izgubiti utakmicu. Samo smo Boga molili da u poslednja tri minuta uđemo da ne gubimo 15-20 razlike. Gde je bilo tesno, sa tri-četiri razlike, mi smo dobijali", priseća se Radmilo sezone u kojoj je Zadar osvojio prvu od svoje dve uzastopne titule.

Počeo na šljaci kad košarke nije bilo

Petostruki najbolji strelac jugoslovenske lige, u to vreme najbolje u Evropi, počeo je da igra košarku kada je gotovo nije bilo. Na šljakanim terenima učio se sam, a kasnije iz onoga što je naučio stvorena su 52 reprezentativca, koliko ih je do sada dao Čačak.

"Naše vreme i ovo danas ne mogu da uporedim. Ipak smo mi svojim radom, ponašanjem sve zaslužili. Svima nam je ostao osećaj da mladim igračima mora da se pomaže, jer mi to kao mladi nismo imali, tu podršku. Pre nas nije bilo košarke. Kada sam ušao u tim, ušao sam jer su svi koji su pre toga igrali za Borac otišli na studije, a ne zato što sam bio dobar. To je činjenica. Upao sam i više nisam ispao iz tima. Počeo sam da igram dobro i što se mene lično tiče, rezultati su dolazili. Klub je imao velike ambicije sa mnom i mislim da su te ambicije ostvarene obostrano", priseća se Radmilo Mišović.

U knjigama piše da je prvi zvanični meč koji je odigrao završen rezultatom 2:2.

"Jeste! Tada sam bio u pionirima, igralište nam je bilo pored suda. Počinjali smo na terenu od šljake sa deset godina. Igrali smo na stanici na Željovom igralištu i rezultat je bio zaista 2:2. Pošto su to bile kožne lopte bilo je teško ubaciti ih iz daljine jer su bile teške, pogotovo kad je kiša. Srećom po mene, dao sam taj koš i pokojni Bole Denić koji nam je posle u prvom timu bio trener je rekao: 'Pripazite na ovog dečka, on će biti dobar igrač.' I tako je bilo, na moju sreću."

Partizan ga zvao da igra rukomet

Bilo je to vreme divova. Generacija koje su digle zemlju iz pepela i od nje napravile čudo, a Radmilo je bio čovek takvog kova. U jednom trenutku je igrao rukomet, fudbal i košarku i svuda dominirao, toliko da ga je Partizan zvao u Beograd da igra rukomet.

"U Negotinu su bile kvalifikacije za ulazak u Prvu ligu i igrao sam rukomet. Imao sam strašan šut, igrao sam beka i Partizan me je tada vrbovao. Hteli su da me vode za Beograd, da bih sledeće godine otišao u Partizan kao košarkaš. Moja sudbina je uvek nekako isprepletana bila, tako da do samog kraja nisam znao šta ću da igram, za šta ću da se opredelim. U fudbalu sam igrao centarfora i ljudi kažu da sam dobro igrao. Ne mogu ja da kažem, ali mislim da sam bio perspektivan igrač", ističe Mišović.

Na sreću, ipak se odlučio za košarku.

"U jednom periodu je pola nas košarkaša igralo rukomet i to nije išlo. Borac je postajao ozbiljan tim, stigli smo do kvalifikacija za Prvu ligu i morali smo da se opredeljujemo. Morao sam da donesem odluku i ostao sam na košarci jer sam video da je perspektivnija. Igrao sam rukomet sve dok nije Borac došao do kvalifikacija za Prvu ligu. Sećate se Svete Ćeraminca koji je otišao u Crvenu zvezdu? E pa mi smo ovde zajedno igrali rukomet i bio mi je kapiten u košarci."

Ipak, nije ta odluka došla brzo. Odigrao je četiri-pet punih rukometnih sezona. Dovoljno za ozbiljnu karijeru. Ali vratimo se košarci.

"Željko pričao da niko nije mogao da izdrži sa mnom"

Srpski NBA trener Darko Rajaković je jednom prilikom pričao da ne može uopšte u Americi da objasni da je u njegovom Čačku postojao košarkaš koji je redovno ubacivao 40-50 poena i to u vremenu kada trojki nije bilo. Mišović kaže da je sada prag za uspeh spušten daleko ispod norme iz njegovih igračkih dana.

"Mnogo je to velika razlika u odnosu na danas, ne mogu ljudi to da prihvate. Sad pričaju bajke o igračima koji jednom u pet utakmica daju 15 poena. Pratim sve i posebno me iznenađuje što nema utakmice da ti vrhunski igrači sad u Evropi ne omaše celu konstrukciju. Meni se to u životu nije desilo! Oni omaše tako da se ni mrežica ne dohvata. Baš sam sad gledao prošlo kolo, to mi je neverovatno! Ne mogu da verujem da se to dešava, ali je tako".

"Gledao sam treninge Zvezde i Partizana kada sam dolazio u Beograd. Tri trenera dodaju lopte, igrači stoje i pucaju! Pa to kod nas nikad nije postojalo. Željko Obradović je pričao da nijedan igrač nije mogao da izdrži pola sata treninga sa mnom", počinje Radmilo, pa nam priča kako su izgledali treninzi Stefa Karija sa Morave.

"Imao sam tu klince koji su bili zaljubljeni u mene, pa dođu da mi pomognu. Njima je to bila čast, a meni velika podrška. Njih trojica se poređaju, ja šprintam od koša do koša i šutiram. To je 30 minuta pakao. Kako sad treniraju, to mi stvarno nije jasno."

"Nije mi bilo jasno kako sam promašio"

Mišović je pobornik teorije da talenat ne postoji. Postoji samo...

"Krvav rad, nego šta!Od 12 klinaca koji su počeli da igraju mogu da kažem da nisam bio najgori, ali bio sam prosečan. Njih pet je bilo sigurno mnogo perspektivnijih od mene. Ali sam bio toliko posvećen tome jer sam shvatio kolika je lepota kad pogodiš koš. Da ti treniraš kao i svi i budeš nešto u vrhu, to je nemoguća misija, sigurno".

"Nije isto ubaciti 1.500 šuteva za tri sata i za pola sata. To je poenta cele priče, da taj intenzitet treninga šuta dođe do perfekcije da bi čovek bio siguran da kad puca da će da pogodi koš. A ja sam toliko bio siguran, da kada omašim koš meni nije bilo jasno kako se to desilo."

Stef Kari je u modernu košarku uveo šuteve sa osam ili devet metara kao nešto mnogo češće i redovnije. Pogađao je Radmilo i sa deset... Ali što se kaže - lako je kad znaš.

"To je ono o čemu sam vam pričao malopre. U treningu šuta sa doskocima dobijate neviđeni odraz. Onda sam imao snage u nogama i rukama da mogu sa centra da pucam skok šut. Nema tu nikakve filozofije."

Postigao je 10.000 poena u karijeri u eri u kojoj nije bilo trojki. A koliko je zapravo bilo trojki u tim dvojkama koje je davao?

"Dve trećine, otprilike. Ko zna koliko je to sadašnjih poena. Mislim da sad ne bi bilo zanimljivo da se to broji, jer bih postizao po 60-70 poena.Ali računajte kakve sam poene tada davao. Kod nas je bila odbrana takva da ti otkine i ruke i glavu. Nisi mogao da dođeš da budeš sam. Morao si da trčiš sve vreme bez lopte, i to strašno da trčiš, da uopšte dobiješ loptu u poziciji šuta. Dok ovo danas je, šta ja znam... Pričaju o nekoj odbrani, ja to ne vidim, da vam kažem pošteno", iskren je Mišović.

"Dohvatimo ga Kićan i ja, a on ne sme ništa sa ženama"

"Mislim da su svi igrači koji su bili u vrhu jugoslovenske košarke mogli kompletno da idu da igraju NBA ligu. Mi smo imali dve reprezentacije koje su mogle da budu prvaci Evrope i to je dokaz da smo imali strahovitu generaciju košarkaša u Jugoslaviji, da je to neviđeno. Imao si 10 tako stabilnih timova, bilo je jako teško da se upadne u ekipu", priča nam Mišović.

Ko je nekad odgledao njegovu utakmicu, video je nešto što sada ne može da se vidi. Šut sa jednom rukom, sa ogromne daljine, posle kojeg lopta ulazi u mrežicu kao kap. To je sam smislio, niko to drugi tako ne radi.

"Kad popiješ rampu levo i desno, čovek traži izlaz da to ne doživi. Ja sam se posebno spremao za svaku utakmicu. Eto za Zadar kad dođe Ćosić! On je neviđeno lupao rampe, imao je takav osećaj, takvi igrači danas ne postoje. Kao životinja je išao pored tebe i čekao. Imao je strahovito brze ruke. E onda kada dođe Zadar, ja se spremim i dignem mu taj šut namerno, jer sam tražio kavgu '1 na 1'. Pustim ga prvi put da mi udari rampu. Posle toga je meni lako, jer znam da ga iznerviram, jer je bio živac. Kad mu dam kroz glavu dva-tri koša, on poludi, iako smo bili mnogo dobri prijatelji", ističe Mišović

Uvek svoj, kako na terenu tako i van njega, Krešimir Ćosić je bio zaista jedinstven. Iz Amerike se vratio kao mormon, što mu je na vrat natovarilo saveznu UDBU, ali i - Kićanovića i Mišovića.

"Ma jeste, on je bio mormon. Kod njih ti je bilo da ne smeš da imaš posla sa ženama dok se ne oženiš, a Kićan i ja ga dohvatimo, njega smo najviše zezali. Stvarno je to bio jedan poseban život koga se rado sećam."

"Mali, donesi četiri boce viskija i dva Marlbora"

Osim kao najboljeg na terenu, pamte ga i kao najboljeg u kafani. Ipak, reklo bi se da ne ide jedno sa drugim - da se istovremeno bude najbolji strelac najjače evropske košarkaške lige i boem.

"Jeste, to je tačno, ne ide jedno sa drugim. Međutim imao sam sreću da je meni pokojna majka bila takva da sam imao strašnu negu od ponedeljka do subote i nisam mogao da je izneverim. Subotom sam voleo da odem posle utakmice i vraćao bih se tek u nedelju uveče kući. Mnogo sam mogao da popijem i nije mi smetalo. Kada je pauza i nema košarke krenemo ujutru i promeni se po desetak ekipa u restoranu. Pošaljem domara da mi kupi četiri flaše viskija i dve kutije Marlbora. Tako sve to krene. A pošto sam bio direktor, mrzeo sam da to ide na 'reprezentaciju', uvek sam se trudio da o svom trošku pravim budalaštine".

"Dođeš kući, nema večere"

Iako ga je negovala i pazila, radila sve da mu pomogne da uspe, njegova majka nije imala snage da odgleda neki njegov meč.

"Stvarno nije nikad mogla da dođe na utakmicu, a bila je neverovatna žena. Nas je bilo petoro dece, teško je to bilo izdržati, borila se strašno za nas. Nije tada bilo standarda kao danas, doživeo sam da dođem posle treninga i da delimo veknu hleba i litar jogurta. Kad zakasniš nemaš ništa da jedeš. Ali šta ćeš, to je život."

Zbog toga što zna šta je siromaštvo i što je osetio glad, nije hteo da dozvoli da u teškom vremenu posle 5. oktobra dozvoli da igrači Borca gladuju. Dug je oprostio, ali odnos koji su tada imali prema njemu nikada.

"Posle toga nisam platio jedan ceh, nego mnogo njih. Zato sam ljut na Borac. Imam kafić i napravio sam kujnu za igrače i tri godine sam hranio 20 igrača, a da dinar nisam naplatio od kluba. Pošto je klub stalno bio u problemima, ja sam te račune skupljao i sve što sam uštedeo, tu sam potrošio. Svoju decu sam ugrozio. Kada je trebalo da se plati, oprostio sam i rešio da više ne ulazim. Tako se to sve završilo, pokupio sam se i otišao u penziju."

"Video sam da ću propasti načisto"

Godine dobrih igara u Borcu donele su poziv Partizana. U Beogradu je ostao tri meseca, a i za to vreme je bežao u svoj Čačak.

"Možda je moja nesreća bila što sam u Partizan došao kada nije bila sezona. Nisam igrao, bio sam slobodan. Blesio sam po kafanama, lutao i video sam da ću da propadnem načisto. Dva puta sam bežao i treći put sam otišao. Napravio sam neki cirkus u kafiću u hotelu Slavija. Tu smo bili celu noć, a ujutru je u kafić upalo šest potpukovnika. Trebalo je da voze Tita i mi smo tako krenuli da pijemo sa njima. Napijemo ih, dođe vojna policija, odvede ih! Dođem kući, živeo sam kod generala Tarabića, ne znajući da će on da čuje. Međutim služba je bila ozbiljna i kaže on meni: 'Ti hoćeš da me uhapsi ovaj? Ako možeš probaj još sedam dana, ako ne možeš vrati se.' I tako sam se vratio, a niko me nije dirao", priseća se on.

Partizan niko nije rešetao kao Radmilo

"Ma kakvi, pa oni su bili lošiji klub od nas", počinje priću o svojom odnosu sa Partizanom "Maršal sa Morave". Partizan ga je doveo u to doba jer je crno-bele redovno "maltretirao". U 22 meča sa Partizanom prosek mu je bio 31 poen!

"To je valjda neki impuls, dokazivanje. Trebalo je da budem tamo, a nisam. Oni su u jednom periodu prema nama postali mnogo nekorektni. Potpisao sam papire za 10 igrača koji su iz Borca otišli u Partizan. To bi trebalo da se ceni. Jednog klinca su nam uzeli, a da nisu ni pitali, pa je Danilović molio Kićana da se nađemo da se pomirimo. Nisam se ni svađao, samo sam rekao da to nema smisla", priseća se mečeva sa Partizanom i odnosa sa klubom iz Beograda.

Crno-beli su morali da sačekaju 1976. godinu da Dragan Kićanović dođe iz Čačka i sa više od 30 poena po meču donese prvu titulu. A čim ga je Radmilo video, dao mu je sve ključeve tima u Borcu.

"Kad je došao kod nas, mogu da vam kažem da do tada nisam video takvog igrača. Ponašao se kao da je bio u Borcu 20 godina. Bio je za primer treningom, borbom, zalaganjem. Sve što sam mu pomogao je zaslužio. Nijednog trenutka me nije izneverio nigde, nikad. Tada smo počeli da dobijamo utakmice na strani, do tada nismo uspevali. Bio je borac, jako drčan igrač i nikada mi nije bilo žao ni krivo što sam ga forsirao."

"Ceni mene Kića, ali reći ću vam pravu istinu"

Ne može ni sada da ga ubede da su Đorđević, Danilović, Bogdanović ili Jokić bolji igrači u odnosu na Dragana Kićanovića kada je vedrio i oblačio.

"I danas sam mišljenja da je on najbolji igrač na svetu. Takav se nije rodio niti će se roditi, mogu da pričaju šta hoće. Imao je kontinuitet rezultata - možeš jednom godišnje da ga uhvatiš da je odigrao lošu utakmicu. A ove koje pominjete - odigraju nekoliko loše, pa dve dobro. To je igrač kontinuiteta, koji je uvek igrao dobro. Znalo se da ćemo nas trojica da daju 50 do 70 poena. Ako ostali daju 20, mi sigurno dobijamo, to je prosto kao pasulj. Ali moraš da imaš igrače koji ne variraju. Zna se ko koliko daje. Tako se pravila taktika i strategija."

Ipak Dragan Kićanović kaže da je Radmilo bio bolji... Rekao je to i kada je primao nagradu za najboljeg igrača Evrope i nikada nije prestajao da ističe.

"Dobro, to on tako priča, to je kurtoazija. Ceni on mene, ali prava istina je da takvi igrači danas ne postoje. Mogu da pričaju šta god hoće!"

Nama mlađima je stvarno teško da zamislimo da je Dragan Kićanović bolji od Danilovića, Bodiroge, Bogdanovića ili Jokića. Radmilu nije. Mada ga Jokić predomišlja...

"Pogledajte padove kod tih igrača, izuzev Jokića koji igra košarku u totalno jednom drugom fazonu. Zamislite vi da smo mi imali takvog igrača koji šalje povratne lopte šuterima. Ne bi niko omašio koš, a oni maše po pet puta... Još kad ti on vrati loptu, ti si sam bre! To samo čovek može da poželi, ali oni to nisu koristili. Ja nisam video našu reprezentaciju da bekovi tako podbace kao na ovom Evropskom prvenstvu. To je bila katastrofa", čudi se Mišović.

Borac je mоžda mogao da postane ono što je recimo bila Vojvodina u odbojci, Metaloplastika u rukometu - klub iz manje sredine od Beograda, koji je pokorio Jugoslaviju. To se nije desilo zbog jednog stana koji lokalna samouprava nije htela da dodeli Draganu Kićanoviću.

"Imali smo čudo od lokalne samouprave. To je sramota i bruka, ljudi koju su pali s Marsa. Išao sam i kada me je predsednik tog Izvršnog saveta pozvao i objasnio sam mu našu poziciju, perspektivu i želje. U krajnjoj liniji šta grad dobija. On meni kaže - imam pet-šest ekonomista koji čekaju stanove, a ti tražiš stan za Kićanovića. Ja kažem bre čoveče, je l' si svestan šta si rekao? Imaš hiljadu ekonomista, a imaš jednog Kićanovića. Kakvo ti poređenje praviš! Ja ga oteram u... I odem. Jer to je bezobrazluk. Posle toga mi je milo što se to desilo. On bi ovde prošao gore nego ja, jer sam tip koji je vodio računa o svakom potezu, a on to ne bi radio. Milo mi je što je otišao", priča za MONDO Radmilo Mišović i objašnjava da je upravo on odveo Kićanovića u Partizan.

"Zato što je Partizan imao smenu generacija i Kićanović je došao kao glavni igrač. Nisam priznavao da dođu igrači tamo i da sede na klupi Onaj ko dolazi mora da bude nosilac tima, a ne neki epizodista. Imao je perspektivno mesto i mislim da je to opravdao."

"Sada mogu da ti kažem, onda nisam smeo"

Partizan je postao veliki kada je došao Dragan Kićanović, a najveći kada ga je Željko Obradović odveo do vrha Evrope. Ipak, jasno je Mišoviću kako i dan-danas gledaju na Čačane.

"Nikad oni meni nisu zahvalnost dali. Ja sam svestan toga, nisam glup čovek. I Kićanoviću sam pričao i on zna da sam ja u pravu. Ipak smo mi seljaci za njih u Beogradu i on je to kasnije shvatio. Malo je u Beogradu, uglavnom je na Zlatiboru i ima tu pet-šest prijatelja. To nije uspomena i zahvalnost za to što je uradio za Partizan", počinje Mišović.

Dragan Kićanović je prvo kao igrač donosio titule Partizanu, zatim je seo u fotelju i prvo doveo Željka Obradovića kao igrača u klub, a onda ga "isterao" iz patika i naterao da postane trener.

"Nema čoveka u Partizanu koji je za klub uradio kao on. Ne postoji. On i kao igrač i kao funkcioner. Partizan i Borac - mi smo bili ne tim, nego smo bili izvršno veće za Partizan u toj godini. Finansijski i kako hoćeš. Nisu oni bili državni projekat, nego Borac. Ja to znam i sada to mogu da kažem, onda nisam smeo. Zato mi je bilo krivo što onda nismo uspeli da zadržimo ekipu. Jer nismo imali podršku od grada. Danas gledaš Partizan i Zvezda se pojave sa osam crnaca, to nisu više ti klubovi. Mogu oni da pričaju šta god hoće, nije to - to, mogu oni da pričaju šta god hoće, ali to je moje mišljenje. Ali ja mislim da sam u pravu", istiće Mišović.

Željko? Fanatik, odmah sam video

"On je bio izuzetno perspektivan i posvećen košarci. Baš je fanatik bio. Imao je fikciju da raspoređuje igrače kada igra i uvek se samo on čuo. Tačno sam bio u pravu da će biti trener", priseća se Mišović Željka Obradovića.

Niz igrača je iz grada na Moravi otišao u veliki košarkaški svet.

"Imali ste Grbovića koji je u Partizan otišao kao igračina. Prvi krilni igrač koji je zakucavao! Pa smo dali Radoševića, Milosavljevića i sad smo stigli do Alekse. Mnogo je igrača otišlo, da je Čačak bio malo pristojniji, deset godina bismo bili prvaci Jugoslavije. To ja uvek pričam kad se napijem! Jer smo mi imali 10 juniorskih reprezentativaca kad je Čiča (profesor Aca Nikolić prim. aut.) došao u Čačak. Zamislite u Jugoslaviji 10 reprezentativaca! Gde je Beograd to dao? Hajde da vidim to. Gde je i kada?"

Reprezentacija? To je sudbina

Na kraju se Radmilu Mišoviću piše zlato sa prvenstva Balkana 1966. godine u Sofiji, a reprezentativnu karijeru nije otvario zbog sukoba sa Rankom Žeravicom. Iskreno priznaje - možda je tako bilo i bolje.

"Šta ću, to je sudbina. Mislim da je to ipak to tako sa jedne strane. Da vam kažem pošteno, da nisam digao ruke od reprezentacije nikada ne bih postao igrač o kome se priča godinama. Iz inata sam napravio takve rezultate, da sam se i sam čudio poneki put. To je srpski inat i zdravlje me poslužilo", istakao je on.

Kasnije je igrama zasluživao da se nađe u državnom dresu, ali ipak je ispadao sa spiskova. Ipak uvek je neko drugi bio ispred njega. Na primer, pred Svetsko prvenstvo 1963. kada je Jugoslavija bila druga.

"Desilo se da sam u Splitu igrao tu utakmicu gde je Tvrdić ili ja trebalo da idemo u Rio. Sad pazite moje psihičko opterećenje, gde dolazim na 'klanicu'. Stegao sam zube, dao sam 54 poena. Tri igrača su me čuvala na smenu! I nisam uspeo da upadnem u tim za Rio. To se tako desi... Tvrdić je dobro igrao, neću o njemu krivo da govorim. Dobro je on igrao za reprezentaciju, ali onog momenta sam bio bolji", priseća se kako je precrtan sa spiska reprezentacije za Svetsko prvenstvo.

Radmilo Mišović - jedan jedini

Kada se posle dve decenije brutalne dominacije 1978. godine oprostio od svog Borca kao aktivan igrač, ne samo da je došla Bosna koje je bila prvak Evrope, već je iznad Čačka leteo avion na čijim je krilima pisalo ime najpopularnijeg Čačanina.

"Jeste, meni je Borac stvarno napravio neviđeni oproštaj. Sada to ne može, da postoji jer niko nema toliko prijatelja. Sudbine su čudne, ali ipak za mene veliki ljudi ostaju veliki ljudi do kraja života. Ako nisi dobar čovek, ne možeš da budeš ni veliki čovek. To je činjenica, treba da činiš ljudima da bi očekivao da ti neko pomogne kad treba. Hvala Bogu meni još ne treba ništa i možda se zato ovako ponašam pred završetak", kaže uzdignute glave uvek ponosni Radmilo Mišović.

Decenijama već Srbija slavi svoje košarkaške uspehe, a stubovi toga postavljani su i u Čačku. Klinci su gledali kako jednom rukom Radmilo Mišović ubacuje loptu kroz koš i maštali su da postanu on. Tako smo dobili Kićanovića, Obradovića, pa na kraju i Aleksu Avramovića. Hoće li se to nastaviti? Videćemo, ali jedno je sigurno - Radmila Mišovića od koga je sve počelo ne bismo smeli da zaboravimo. On je svoje uradio, a da li ćemo mi?

(MONDO, Nikola Lalović)

BONUS VIDEO: