"Ne smatram sebe za nekog slavnog ili kako god. Jesam primio tu nagradu od VTB lige i dosta mi znači. Mislim da bi čovek trebalo da bude skroman i na zemlji, jer košarka je jedna stvar, a život van košarke je sasvim nešto drugo", kaže na početku razgovora za MONDO živa legenda VTB lige Branko Mirković (43).
Član "Kuće slavnih VTB lige" malo je poznat u domovini, pošto je nakon dve srpskoligaške sezone u Smederevu karijeru od 2005. godine gradio u Makedoniji, Bugarskoj, Belorusiji, Estoniji, Rumuniji i Litvaniji. Posle sedam VTB sezona zaslužio je da se nađe među asovima poput Miloša Teodosića, Andreja Kirilenka, Viktora Hrijape, Džej Ar Holdena, Nanda De Koloa, Kajla Hajnsa...
"Ne razmišljam puno o tome. Ponekad se podsetim, kao kada sam pre nekoliko dana bio na tom Superkupu. To je nešto što je iza mene. Rezultat mog dobrog rada, pravilnog razmišljanja i viđenja te košarke i igre. Sretneš ljude sa kojima i protiv kojih si igrao... Uvek je dobro kad ih vidiš. ali ne razmišljam puno o tome. Normalno je da poznaješ dosta njih kada si u toj mašineriji i u klubu i van kluba. Sedam godina sam igrao VTB ligu i normalno da u imeniku imam dosta ljudi sa te strane", govori vrlo skromno Branko Mirković.
A razloga za skromnost - nema!
Kad su isključili grejanje otišao je na košarku
A košarka je bio sasvim slučajan izbor. U najteže vreme za Srbiju počeo je naš sagovornik da trenira vaterpolo. Međutim, krenuli su ratovi, sankcije, embargo i na bazenu "21. april" nestalo je tople vode. Iz hladnog bazena pobegao je u halu i tamo postao legenda.
"Na košarku sam davno krenuo, ali ima tu istine. Trenirao sam vaterpolo pre košarke, na "11. aprilu" nije bilo tople vode. To je neka '91, '92 ne baš lagane godine za život. Inflacija, rat, razna dešavanja u zemlji. Desilo se šta se desilo. Taj klub nije mogao da radi, jer je bila hladna voda i svako je otišao na neku svoju stranu. Srećom sam otišao tu blizu na košarku i tako je počelo", počinje Mirković.
"Njujork Tajms" je svojevremeno pisao o tome da Nikola Jokić igra košarku kao vaterpolo, aludirajući na njegove "vaterpolo pasove" preko celog terena.
"Bio sam dosta mali i ne verujem da to ima toliki uticaj. Kada uđeš u trenažni proces, vaterpolo i košarka jesu igre sa loptom, ali nemaju nekih sličnosti. Sad kad bih ušao u bazen, mislim da bih potonuo samo kad bi neko stavio ruku za mene. Svi traže nešto zanimljivo, ali u mom slučaju ne verujem da je bilo ikakve konekcije vaterpola i košarke", iskren je on.
Skidale se patike, deca sa oružjem išla po ulicama
U vreme hiperinflacije i izolacije SR Jugoslavije, nije bilo mnogo zabave poput današnje. Mnogo pre interneta i mobilnih telefona, deca su se igrala na ulici, a kada je 1995. godine došlo kultno zlato iz Atine apsolutno svaki klinac je hteo da bude Divac, Đorđević, Danilović ili Bodiroga.
"Nisi imao puno opcija i jednostavno nisi bio svestan šta se sve dešava. Gledam iz svoje perspektive. Vidiš da je to neko ludilo, ali ti gledaš svoj put - da izađeš napolje sa drugarima da igraš košarku. Posle je došao taj rezultat '95 i hajp. Svi su hteli da budu košarkaši, svi smo imali minđuše i bilo smo kratko ošišani", ističe on, pa dodaje i nešto ružniji deo priče:
"To je bio naš način da se sklonimo sa ulice. Bilo je raznih situacija u kojima si morao da se snađeš u to ludo vreme gde su se skidale patike, gde su deca nosila oružje sa sobom, gde smo se tukli svaki drugi dan. Bilo je ludo vreme, koje hvala Bogu da je prošlo i idemo dalje."
Kultni klub koji je nestao
Počeo je u klubu koga je "pojela" fuzija sa Crvenom zvezdom, nekada svima u Beogradu dobro poznatom "Drvomarketu". Kao klinac je dobio šansu da se oproba u prvom timu i to mu je dalo motivaciju da ostane u košarci.
"Drvomarket je za mene super sećanje jer je druženje bilo sjajno. Svi smo bili slična generacija i u jednom momentu se pojavila neka priča da hoće da osnuju prvi tim. Iako je to bila 'beton' ili Druga srpska liga, nama je sve bilo super. Nisam u tom momentu bio svestan da hoću da igram profesionalno, ali bila je privlačna situacija - da se još držim te košarke jer igram za prvi tim".
"Najvažnije mi je tada bilo društvo. Izlazili smo, družili se van treninga i to me je držalo u Drvomarketu. Posle toga kao što i sam znaš, došlo je do fuzije sa Crvenom zvezdom gde se taj Drvomarket izgubio, nije snašao. Meni je stvarno žao što ih više nema", sa setom u glasu nam priča Branko Mirković.
"Kao u Nebeskoj udici, baš tako"
Kada je počinjao da igra seniorsku košarku iz zabave i da bi nastavio druženje sa ekipom iz Drvomarketa - počelo je NATO bombardovanje. Imao je 16 godina, ali se i dan-danas vrlo živo seća prvog dana agresije na našu otadžbinu.
"Sećam se tog dana kada je počelo bombardovanje, trebalo je da igramo neku prijateljsku utakmicu u Pinkiju. Pošto sam živeo blizu, dve-tri stanice autobusom, dolazim maltene ispred Pinkija, samo odjednom se čuju sirene. Šta ću, kako ću, sam sam bio - čuješ samo kako se roletne spuštaju. Cap-cap-cap!"
Svi smo gledali "Nebesku udicu" mnogo puta do sada, a tih godina se radnja tog filma odvijala na svakom lokalnom terenu. Igrao se basket tokom bombardovanja po lokalnim terenima.
"Jeste, kako nije. Pa samo se čekalo! Nije se išlo u školu, čim su sirene odmah izlaziš napolje u kraj da se igra basket, da se nešto dešava. Čim čuješ sirene vraćaj se nazad i to je to. Baš kao "Nebeska udica". Ja se toga sećam iz tog perioda."
Ko preživi Vrbas, posle je sve lako
Tih godina su pozajmice mladih talenata u treći, pa i četvrti rang bile sasvim normalna stvar. Dolazili su, dominirali i skupljali iskustvo, ali i samopouzdanje. Nakon toga su mogli da se nametnu i na najvećem nivou.
"To sam ja prvi put video kada smo igrali Drugu srpsku. Došao je Jovan Koprivica iz Zvezde - ne možeš da ga zaustaviš. Dao je 35-40, za nas je to bio drugi nivo. Igrao sam posle Prvu srpsku sa Milkom Bjelicom koji jeste bio klinac ali je bio pretalentovan. To uopšte nije loš princip, jer ipak ti momci u prvom timu Zvezde i Partizana ne mogu da dođu do minuta u prvom timu. A to im je potrebno, čak i najvažnije - da imaju gde mogu da se ispucaju, da probaju sve to na čemu rade individualno, da mogu da kada dođe njihovo vreme mogu da se priključe da se ni na treningu ni na utakmicama ne zaostaju za saigačima."
Nije lako bilo igrati utakmice u takvim ligama, a pogotovo je bilo teško bilo igrati u Vrbasu. To je tradicionalno teško gostovanje u svim sportovima u nižim ligama.
"Pamtim gostovanje u Vrbasu, mislim da je to bilo baš nezgodno. Bilo je baš upečatljivo i sećam se da smo izgubili i dobili batine. Sve u jednom. Mislim da je to nešto što ima svoju draž i ojača te kao igrača. Ko poklekne, tu ostane, ko ne poklekne - nastavi dalje", ističe Mirković.
"Kad se upoznaješ sa čovekom, a on odvaljen od brega"
Nakon prvih koraka u najnižim rangovima stigao je do Srpske lige i nakon dve godine u Smederevu dobio je šansu da potpiše ugovor u Makedoniji. Do Bitolja se putovalo dugo i na razne načine.
"To je bilo jedno putešestvije ceo dan. Kreneš iz Beograda i do Skoplja ti treba šest-sedam sata. Tu smo došli na autobusku stanicu, a gde je Bitolj! Sedneš u autobus, još bar tri sata, ceo dan provedeš u putu. Jedva čekaš da stigneš, baš je to ostalo u sećanju. Tada sam prvi put upoznao i svog kuma, zanimljivo iskustvo", istakao je on.
Gledali smo nedavno kultni rukometni derbi između Vardara i Pelistera, a tih godina je publika iz Bitolja jednako vatreno pratila i košarkaše.
"Jeste! Kada smo došli Pelister je ušao u prvu ligu. Znam da je rukometni klub igrao Ligu šampiona i sećam se da je došao Portland San Antonio sa drim timom. Igrao je tada Balić i bio je naš Ratko Nikolić. Njega sam upoznao pre utakmice. Kad se upoznaješ sa čovekom - ta ruka, to telo, vidiš da je odvaljen od brega. Naravno da su pobedili Pelister, ali mi je to ostalo upečatljivo", ističe Mirković, pa kaže da su bili popularniji te 2005. godine čak i od - Uroša Tripkovića.
"Ti navijači i taj grad, oni žive sport. Živeli smo nerealan život. Jednom je Zoka Todorović rekao da smo poznatiji od Uroša Tripkovića. Voleli su nas i uvažavali, zaista fenomenalno. Oni žive za sport, to je tradicija. Pokazivali su mi neke snimke rukometnih utakmica, ljudi su mi pričali da su dolazili na rukometnu utakmicu u 11 ujutru, a ona počinje u osam uveče. Stojiš i čekaš da počne utakmica. I za naše utakmice znam da se napravila dobra atmosfera i u gradu i oko nas jer smo prvu godinu započeli sa sedam pobeda. Došli su Vardar, MZT i pobeđivali smo ih na atmosferu i navijače. Prvu utakmicu koju smo izgubili bila je protiv Rabotničkog jer su oni stvarno imali fenomenalnu ekipu. To nas je držalo cele godine ta atmosfera i završili smo kao četvrti što niko nije očekivao. Navijači su uvek bili uz nas i hvala im još jednom. Stvarno grad Bitolj živi za sport", naglasio je naš sagovornik.
"Zaigrao sam i za Bugarsku"
Na kraju će se ispostaviti da ni Beograd ni Smederevo ni Bitolj nisu odredili karijeru Branka Mirkovića kao - Samokov. Kada je potpisivao za Rilski jedva da je znao gde ide.
"Naravno da nisam znao. To je Božija volja ili neki splet okolnosti, da odeš negde i da se zadržiš toliko dugo. Te 2013. godine igrao sam i za bugarsku reprezentaciju. Sve je to išlo nekako spontano. To su možda pravi izbori, sa ove tačke mogu da kažem da jesu, ali tada ne znaš šta to može da ti donese. Dugo sam se zadržao, bio sam pet godina u Rilskom i godinu dana u Lukoilu. Imao sam priliku da igram sa stvarno dobrim igračima, čak i NBA igračima. Tu su bili Slavko Stefanović, Marko Cvetković, Vili Din, Pero Antić... Uz sve to odličan trener Jovica Arsić koji mi je našao ulogu, gde sam se pronašao i vratio sam mu dobrim igrama. Dosta sam i naučio pored tih igrača i Joce, tako da sam stvarno davao svoj maksimum", prisetio se dana u Samokovu.
Nakon odličnih igara u Rilskom dobio je poziv iz Lukoila koji je tada imao nikad jači tim. Tim u kome je bio i kasnije NBA igrač osvajač Evrolige, Pero Antić.
"Pera je u Lukoil došao iz Rusije, stigao je u decembru ili januaru. Je l' se videlo da odskače? Ma kako nije! Kad vidiš čoveka koji je sa 210 cm brži od svih ostalih ne može da ti ne bude jasno da je to neki drugi nivo košarke. U mom slučaju kada sam bio okružen toliko dobrim igračima koji svi hoće loptu mi nije bilo jednostavno. Trebalo je svima da podelim lopte, a bio sam na kraju balade. Bili su tu Slavko, Vili Din, Todor Stojkov koji stoji u ćošku i samo diže ruke. Trebalo je svima podeliti loptu, bilo je dosta zahtevno. Mislim da sam se dobro snašao i da sam uz njih dosta napredovao i unapredio svoju igru."
Otišao da se zaposli, a onda je došao poziv reprezentacije
Zapravo tih godina kada je bio u usponu karijere, zamalo ju je prekinuo. Zaputio se na Novi Zeland u potrazi za novim životom - a onda je dobio poziv za reprezentaciju.
"Na Novi Zeland nismo otišli slučajno. Roditelji moje supruge su živeli u to vreme na Novom Zelandu pa smo planirali da idemo tamo. Onda u jednom momentu nisam dobio vizu, pa jesam, ali je u tom momentu došao poziv za reprezentaciju", nastavlja svoju uzbudljivu košarkašku priču za MONDO Branko Mirković.
U momentu kada je čak mislio da li je vreme za neki "običan" posao, poziv u selekciju Bugarske ga je opredelio da nastavi. Ispostaviće se da se put nastavio sve do 38. godine, a moglo je i duže.
"To je meni bilo ostvarenje nekog sna. Imao sam neke momente gde sam stvarno razmišljao da prestanem sa košarkom. Tanka je to linija između uspeha i neuspeha. Otišli sa planom da tamo i ostanemo, ali kada je došao poziv reprezentacije rekao sam da ne bihda ovo da odbijem i da hoću da probam. Ipak je to nešto o čemu sanjaš".
"Mislim da mi je prva utakmica bila protiv Rumunije u Konstanci. Posle toga smo igrali sa Švajcarskom i znam da je Estonija bila finale. To su bile pretkvalifikacije za Eurobasket 2015. godine", priseća se on.
A kad ću igrati sa CSKA?
Kako je do sada tekla ova priča, nastaviće se istim ritmom. Vrlo neuobičajeno i jedinstveno. Posle Bugarske red je došao na - Belorusiju. Cmoki Minsk je imao keca u rukavu zbog kojeg nije mogao da ga odbije.
"Teško da bih došao da nije bilo VTB lige. Jednostavno, došla je ponuda koju nisam odmah prihvatio. U jednom momentu igraš za reprezentaciju, cene me u Bugarskoj, dobro su me prihvatili i pronašao sam se. Pogotovo sam se dvoumio posle epizode u Igokei koja nije bila sjajna, gde se nisam najbolje snašao. Tražio sam neku mirniju sredinu gde ću da igram, ali došla je ta ponuda Minska. Prvo sam odbio, ali moj agent i trener su zvali i instirali da prihvatim ponudu".
"Najviše me je privukla VTB liga. Kada ćeš imati priliku da se suretneš sa takvim ekipama i takvim igračima? Posle pregovara sam rešio da odem i to je za mene bilo sjajno iskustvo. Nije to samo CSKA. Tu je bio Himki i Lokomotiva koja je igrala Evroligu i Uniks sa Lengfordom. Bilo je tu pregršt sjajnih igrača. Mi smo igrali FIBA Evročelendž, bilo je puno putovanja, puno utakmica. Baš je bilo dobro!"
"Branko, zove beloruska policija"
Čuli smo pre nekog vremena koliko je Rastko Stojković uživao u Belorusiji, a o ovoj zemlji nam je nedavno pričao i Sergej Rutenka. Kao i svi ostali koji su bili tamo, i Branko Mirković može da kaže samo najlepše o Minsku i Belorusiji. Iako su ga zvali na sud.
"Minsk je fenomenalan za život. Sjajan grad, veliki grad kao Beograd, široki bulevari. čisti. Imaju svoju tradiciju. Meni se desila situacija gde sam jedne godine išao iz Minska za Beograd kolima i nekoliko puta sam u toj vožnji prekoračio brzinu. Vratio sam se iz Beograda za Minsk i negde u januaru ili februaru zovu me iz kluba.
Kažu: "Branko, zovu iz policije". Ja se pitam šta je sad bilo, znaš... Šta sam uradio, nemam pojma? Tamo za sve imaš nekakav protokol, ne može to tek tako. Meni taj Roman objašnjava - nema 'dogovorićemo se', to ne postoji. 'Slušaj, da si Belorus ti bi platio kaznu bezveze 30-40 dolara. Stranac si, moraš svaki mesec da dolaziš ovde i da popuniš formular da nećeš više nijedan prekršaj da napraviš inače će da te deportuju iz zemlje'. Nema veze što sam košarkaš, svakog meseca sam sa njim išao, popunjavao te formulare. Imao sam i to iskustvo", govori za MONDO Mirković.
Ne samo da je morao na sud zbog prekoračenja brzine već su ga zvali i zato što je gazda kluba petljao sa finansijama. KGB je kucao na vrata, ulazio u klub, zvao na svedočenja, saslušanja...
"Tamo postoji zakon. Desila se situacija da je policija ušla u klub i da su našli neke nelegalne radnje direktora kluba. Otišao je na sud, oni su me uzeli kao svedoka i morao sam da svedočim. Davao sam izjave, išao na suđenja. Koliko sam mogao i šta sam mogao držao sam se svoje strane priće. Oni su imali neki svoj protokol, koji je morao da se ispoštuje i nije bilo nikakvih problema. Na kraju je taj direktor izašao, posle toga smo se i videli i mogu da kažem da je odgovarao za to."
Nije loša priča za kafanu ili slavu - ispitivao te je KGB!
"Ne mogu da kažem da je loša priča, nije sigurno. Nije mi bilo prijatno jer ne očekuješ tako nešto. Pogotovo što imaš odgovornost, ne samo ljudsku i moralnu, nego i odgovornost šta pričaš i kakve dokaze dostavljaš."
Ima koga Estonci nisu iznenadili
Estonija je igrala odlično na ovogodišnjem Eurobasketu, malo im je falilo da prođu grupu u Rigi. Osim protiv Srbije, sa svim ostalima su uspeli da odigraju kompetitivan meč.
"Meni je saigrač bio Matijas Tas koji se tada spremao za koledž. Oni imaju sve više mladih igrača koji idu na koledž i mislim da će u narednim godinama biti sve bolji i bolji jer imaju talentovane košarkaše. Jako su disciplinovani kao narod i kao košarkaši. To im je mentalitet. Imaju zanimljivu ligu zajedno sa Letonijom. Odatle uvek izađe neki igrač koji će da ode za Poljsku, Litvaniju... Jesu oni mala zemlja, Talin ima 400-500 hiljada stanovnika. Vole košarku i mislim da će iz godine u godinu biti sve kvalitetniji. Zanimljiva reprezentacija", ističe Mirković.
Stil igre Estonaca je baš onakav kakav očekujemo od ekipa sa Baltika.
"Imao sam trenera koji dođe i kaže ti - ti si danas šutnuo 2/5 za dva i 4/7 za tri. Kaže - šutni još dve trojke, smanji te dvojke i bićemo dobri. Oni imaju stil da svi šutiraju za tri poena i vole brz ritam. Nije jednostavno da se navikneš na to. Meni je odgovaralo. Svi su tvrdi, ne štede se, ali ni ne kukaju. Kad ih udariš, oćute. Nije kao negde gde kad udare ćute, a kad ih udariš kukaju. Ćute, rade, pravis u vojnici i zanimljiva je liga. Uvek se izbaci zanimljiv igrač."
Deco, naučite nešto od Branka Mirkovića
"Treba bezuslovno verovati prvo u sebe i u to što radiš. Nismo svi predodređeni da budemo Jokić, naravno, Svaki sportista ima svoj put. Ako veruješ u to što radiš i ako si dovoljno posvećen uspećeš".
"Svakome se vrati onoliko koliko da košarci. Svaki dan i svaki izazov treba prihvatiti. Jokić i Bogdan su sigurno imali izazove, niko ih nije čekao otvorenih ruku. Moj put je bio zaobilazni. U nekim momentima je bilo teško, sa druge strane kada sad vidiš to je možda bio jedini put kojim sam mogao da idem da bih uspeo. Svako ima svoj neki put i svako od njih treba prvo da gleda sebe i šta on može da da košarci ili bilo čemu čemu se posveti. Koliko si spreman da se žrtvuješ za to nešto što će posle doći", završava svoju inspirativnu priču za MONDO Branko Mirković.
Nije igrao za Partizan ili Zvezdu. Nije nastupio ne u Evroligi nego nikada nije kročio na teren u KLS-u, a završio je u kući slavnih sa Teodosićem i Kirilenkom. Deco, budite uporni kao Branko Mirković i ne brinite - biće nešto od vas.
(MONDO, Nikola Lalović)
BONUS VIDEO:
