"Halo, je l' me čujete? Šampioni smo Evrope": Srbi iz inata srušili Ruse, Miljan Pavković imao 5 sekundi da javi

"Ostaje žal, pogotovo jer smo mi tada bili svesni da možemo da napravimo nešto veliko. Stvarno je evropski trofej za nas bio nešto nadohvat ruke. Posle tog poraza smo bili tužni, jer se uvek pamte samo osvajači. Sreća pa su ti momci posle napravili ozbiljne karijere, osvajali medalje i za reprezentaciju i ta generacija nije ostala zaboravljena", kaže u svojoj velikoj priči za MONDO Miljan Pavković (44). A priča o danima kada je Vršac čekao da on sa svojim drugovima donese evropski trofej u Banat!

Svi pamte 1995. godinu i zlato naših košarkaša u Atini, a da je i budućnost svetla najavila je generacija rođena 1981. godine. Iako je to malo ko očekivao, okitili su se evropskim zlatom. 

"Prošao sam još nekoliko kontrolnijh treninga i ušao sam u 12 kadetske reprezentacije. Otišao sam na prvenstvo, odigrali smo sjajno i uzeli zlatnu medalju. Tu kreće moj uspon, gde sam imao više ponuda, ali sam se odlučio za Zdravlje iz Leskovca."

Kirilenko i Rusi nas razbili sa 20 razlike

Igrao je sa Mladenom Šekularcem u tom U16 timu SR Jugoslavije, a sada radi sa njegovim sinom Đorđem, koji je došao u Valjevo na pozajmicu iz Partizana.

"Eto imam priliku njegovog sina da treniram. Bila je to odlična generacija, nisu tu svi napravili velike karijere, ali su u tom trenutku bili sjajni. Bio je tu i Marko Peković sa kojim sam igrao u Budućnosti, igrali su Vukadinović, Rončević, Sojić, Jovanović, Crnogorac... Osvojili smo tu zlatnu medalju, koja je posle mnogo godina bila prva kadetska posle svih dešavanja devedesetih", počinje priču o tom prvenstvu Miljan Pavković.

Nije taj put ka medalji bio očekivan. Jedva je naš nacionalni tim prošao grupu, a pripreme nisu dale sliku realnog stanja ekipe. Već su krenule kritike u domovini kada je reprezentacija ipak upalila motore i dominantno uzela zlato.

"Ni mi nismo znali koliko i dokle možemo, iako smo imali sjajnu ekipu. Nismo imali prilike da pre toga igramo sa našim protivnicima i da odmerimo snage, da vidimo gde smo i šta smo. Otišli smo prilično nespremni u smislu da nismo znali koji su naši dometi. Odigrali smo prijateljsku utakmicu protiv Izraela u Baru. Odigrali smo dve utakmice i to je sve što smo imali od informacija, a obe utakmice smo izgubili. Na prvenstvo smo otišli sa tim porazom."

"U grupi smo bili prilično nestabilni. Prvo kolo smo igrali protiv najdominantnije ekipe na prvenstvu, Rusije predvoeđene Kirilenkom. Nekim ko je već tada bio usmeren ka NBA, ko je stvarno bio domintantan. Izgubili smo 20 razlike od Rusije i u poslednjoj utakmici protiv Makedonije pobedili smo na produžetke i prošli smo dalje. Imali smo dosta problema tada sa Vladom Ilijevskim. Dobili smo ih u produžetku i prošli dalje", prisetio se drame sa početka takmičenja Pavković.

"E tad je proradio srpski inat"

Organizatori prvenstva nisu se baš potrudili da Srbima i Rusima, dvema ekipama koje su igrale finale, obezbede adekvatne uslove.

"Imali smo jedan problem, jer su samo nas i Ruse smestili u neki hotel koji je bio prilično loš i star. Svi smo bili u jednoj sobi, onda smo se žalili i neki inat je proradio kod nas. Skupili smo se, redom smo dobijali i pobedili smo Rusiju u finalu", otkrio nam je Pavković.

Kako je ekipa "rešila" Andreja Kirilenka?

"Nismo njega rešili, ali smo ostale uspeli da zaustavimo. Kirilenko je bio dominantan celo prvenstvo i niko mu ništa nije mogao. Odigrali smo odličnu utakmicu, dominirali smo ceo meč, kontrolisali i na kraju čak i lagano pobedili. Onako neočekivano nam je to finale bilo najlakša utakmica na kraju."

Selektor tog tima bio je Veselin Matić. U to vreme asistent u timu Crvene zvezde, a kasnije trener koji je radio u Poljskoj, Nemačkj, Estoniji, Libanu, Iranu, Egiptu, Libiji, Siriji i kao selektor - Indije.

"Te godine je bio pomoćni trener u Zvezdi i glavni trener kadetske selekcije. Vesa Matić je napravio jednu neobičnu karijeru. Po egzotičnim zemljama je radio, a bio nam je sjajan selektor. Ambiciozan, od starta se videlo da je ozbiljan, usredređen, spreman za tako nešto. Evo i dan-danas često pratim njegova predavanja", rekao je Miljan Pavković.

"Jedva sam javio da se vraćam kući"

Neko bi pomislio da je tek tada kasniji plej Zdravlja, Hemofarma i Vojvodine rešio da mu košarka bude poziv, ali ne. Oduvek je znao šta ga čeka.

"Bio sam stalno ambiciozan i za mene nije bilo druge opcije osim da budem profesionalni košarkaš. Verovao sam u sebe i imao sam podršku porodice što je jako bitno. Majka, sestra i otac su bili uz mene", priča Pavković koji je porodici jedva javio da je postao prvak Evrope.

"Tada nije bilo telefona i jedva sam uspeo da se javim mojima kad stižem. Moji nisu znali, ja mislim da se to nije ni prenosilo. Nekako sam uspeo na pet sekundi da pozovem moje i da im javim kada slećem. Ipak, nismo imali povratnu informaciju koliko je to odjeknulo. Kada smo sleteli, bili smo jako iznenađeni tim dočekom. A da ne pričam kada sam došao u Zaječar, onda je bio prijem kod predsednika opštine, dobio sam nagrade i to mi je bio podstrek."

"Sine, što nisi ranije rekao? Pa pustio bih te odmah u petorku"

Nakon tog uspeha došle su ponude Borca iz Čačka i FMP-a, ali je ipak Zdravlje uspelo da ga ubedi da potpiše ugovor. Usledio je najteži zadatak u košarci, prelazak iz juniora u seniore.

"Nije bilo lako. Sada kada gledam, sigurno je taj prelaz veliki korak. Imao sam veliku sreću da sam igrao sa ljudima koji su me kao mladog igrača sa svim mojim greškama prihvatili. Došao sam da budem deo prvog tima i igrao sam na dvojnu registraciju za klub koji je igrao u nižem rangu. Tu sam imao minute, loptu u rukama i dizao sam formu kroz prvenstvo. Meni je sam trening sa takvim igračima davao priliku da učim i napredujem".

"Te sezone kada sam došao je Zdravlje ušlo u ligu i napravljen je ozbiljan tim sa ozbiljnim iskusnim igračima koji su bili lideri na svojim pozicijama. Na mojoj poziciji je bio Riko Nišavić koji je bio sinonim za leskovačku košarku, ali i Momčilo Lavrnić koji je pre toga bio sjajan u OKK Beogradu. Od njih sam mnogo učio, a sa Rikom sam imao posebnu konekciju. Sa Momčilom sam bio cimer u sobi i dobijao sam puno saveta kako da se ponašam, kako da igram... Sjajna generacija, iako nismo uspeli da ostanemo u ligi", govori za MONDO o dolasku u Leskovac Pavković.

"Počinješ, čuvaćeš Igora Rakočevića"

Debi je bio spektakularan. Boško Đokić, specifičan kakav je bio, rešio je da mu uopšte ne kaže da debituje. Igralo se protiv Crvene zvezde u "Pioniru".

"Kod Boška Đokića sam dobio i prve minute. Počeo sam u petorci protiv Crvene zvezde, a nije mi rekao. Bio sam 10-11. igrač i onda smo došli u 'Pionir' i sećam se da mi je Bata Doderović prišao i rekao - spremi se. Nisam to shvatao ozbiljno jer do tada nisam dobijao minute. Posle zagrevanja me je pozvao Boško i rekao mi je: 'Počinješ, čuvaš Igora Rakočevića.' Odigrao sam nekih dvadesetak minuta i to je bio moj prvi susret sa prvom ligom i sa Zvezdom. Igor je bio tada zaista čudo. Neverovatne fizičke spremnosti, tokom cele karijere ga je neverovatna napadačka igra"

Nisu posle toga puno pričali o debiju Pavković i Đokić, ali nakon te utakmice sa Crvenom zvezdom bilo je zadirkivanja na treningu.

"Boško i ja smo posle toga puno pričali o nekim drugim stvarima. U to vreme sam počeo da se zabavljam sa mojom sadašnjom suprugom Marijom. Na prvom treningu u ponedeljak Boško je pitao šta ima novo. Pošto sam posle utakmice izašao sa devojkom, saigrači su rekli da je Miljan našao devojku. 'Sine pa što nisi rekao da ti to treba, pustio bih te ja i ranije u petorku!'"

Od mečeva na Kosovu do NATO bombi

Počeo je krajem devedesetih da igra košarku Miljan Pavković, a tih godina je na kaljenju u Srpskoj ligi redovno išao i na Kosovo i Metohiju.

"Dve sezone sam išao na pozajmice. Prva je bila u Leskovcu u klubu koji se zvao Kozmetičar. To su bile mlađe kategorije Zdravlja, igrači koji su pretendovali da idu ka prvom timu. Sećam se da smo sa Kozmetičarom igrali još utakmice na Kosovu, bili smo taj region. Sa Uroševcem, Kosovom Poljem u Prvoj srpskoj ligi. To je bile jake ekipe sa iskusnim igračima i mi smo se školovali na gostovanjima u Kosovu Polju, Uroševcu, Vranju, Prokuplju... Sjajno iskustvo, sjajne utakmice, gde smo kao tim rasli. Stvarno nešto što je značilo puno u tim godinama."

Već smo nekoliko puta pisali o kupu koji je odigran usred NATO bombarodvanja, ali i ekipe koje nisu odigrale te mečeve su morale na teren pod NATO bombama.

"Sećam se tog dana, otac je došao po mene. Završili smo trening normalno u osam, pola devet, otišli zajedno na večeru kao tim. Otac me je sačekao u kolima i rekao da idemo kući odmah. Dobili smo informaciju da je bombardovanje već krenulo. Beograd je već napadnut, a čini mi se i Niš. Ta noć je bila jeziva. Otišli smo kući, celu noć nismo spavali. Nije bilo nikakvih informacija šta se dešava. Videli smo i čuli avione i tada je bilo i veliko bombardovanje Leskovca gde je pogođena kasarna. Bilo je bučno, jeziva situacija", govori nam Miljan Pavković.

Na kraju je odigrao jedan zvanični meč u toku ratnog stanja i to u Železniku, ali to nije bilo sve. Kao što znamo igrala se Ratna liga u fudbalu, rukometno prvenstvo je rešeno bukvalno kada su bombe krenule da padaju, a u Leskovcu su se košarkaši skupili da i oni pokažu prkos.

"Nekih dvadesetak dana sam bio u Zaječaru, čekali smo da vidimo kada će to da prestane, šta se dešava. Bio sam u stalnom kontaktu sa ljudima iz Leskovca, pa se donela odluka da se nastavi, da se odigra jedno kolo. Sećam se igrali smo protiv FMP-a u gostima. Neki igrači su već bili u Leskovcu, ja sam ih čekao u Paraćinu".

"Izgubili smo utakmicu. Atmosfera je bila jeziva, svuda je bila tišina, nije bilo puno publike. Ono čega se sećam je da sam se posle vratio za Leskovac gde je bio organizovan ratni turnir. Ljudi su bili željni sporta, bila je puna dvorana. Napravili smo turnir, odigrali smo tako da su napravljene ekipe sa ljudima iz Leskovca koji su se bavili košarkom. Uživao sam na tim turnirima, ali nije bilo baš prijatno u Leskovcu u tim momentima", priznaje nam novi trener Metalca iz Valjeva.

Kad je drugoligaš srušio evroligaša

Budućnost za koju će Pavković nekoliko godina kasnije zaigrati tada je dominirala jugoslovenskog košarkom. Sjajno je prolazila i u Evroligi, a u Kupu je ispala od "B ligaša".

"Došli smo do finala kupa pobedivši u finalu Budućnost na čelu sa Mutom Nikolićem. Onaa je do tada imala 72 pobede zaredom. Dobili smo ih u Čačku, sećam se te utakmice, to je bilo nešto nezamislivo. Došli smo da odigramo utakmicu i da se vratimo kući. Imali smo i lanč pakete spremne! Međutim dobili smo, ostali tu i sutradan dobili Borac".

"Mislim da su nas malo potcenili. Mi smo bili B ligaši, oni nisu krenuli sa startnom petorkom, odigrali su mekše i mi smo se razigrali. Kada smo ušli u naš ritam bilo je teško da nas isprate. Oni su pritom ulazili u sve veću nervozu. Na kraju smo ih dobili šutem za tri poena Marka Cvetkovića u poslednjoj sekundi. To je bilo nešto nezamislivo, odjeknulo je. Možeš da zamisliš posle toga kakva je bila atmosfera na prvoj domaćoj utakmici. I ovako je bila vatrena, ali onda je nastao pakao. Od tog trenutka je to bila stalna atmosfera u Leskovcu, gde niko nije mogao da nas dobije kod kuće", uz osmeh nam prilča kultni plej Zdravlja iz Leskovca.

Nastavilo je Zdravlje kao drugoligaš da pobeđuje favorizovane ekipe, ali preko Partizana se ipak nije moglo do tofeja.

"Finale smo izgubili od Partizana. Dobili smo Radnički sa Krsta koji je tada vodio Dule Vujošević. Dobro smo igrali i finale, ali smo se istrošili u polufinalu i nismo imali dovoljan broj igrača i dovoljno dubok sastav da ispratimo tim crno-belih."

Evropo, eve me

Dogurao je Leskovac tih godina čak i do Evrope. Eliminisan je tek posle sudijske krađe u meču sa Bešiktašom. Čudo, da se u evropskoj košarci povlađuje Turcima... "Da, da... To se nikad nije dešavalo", kaže Pavković, pa se priseća kultnog transparenta na tribinama.

"'Evropo eve me!' Prva utakmica se igrala u Leskovcu gde smo dobili Bešiktaš 11 razlike. Napravljene su neke promene, ostao je kostur tima mada je Riko Nišavić otišao, a ja sam postao prvi plej. Dobili smo Bešiktaš 11 razlike kod kuće, otišli na revanš u Istanbul i imali utakmicu gotovo u našim rukama. Međutim gubili smo osam razlike, oni su imali tri sekunde za napad. Sviran je diskutabilan faul na trojci, njihov igrač je ušao u šut. Mikica Marković je bio pored, svirali su faul. Iako nije bilo kontakta - nema veze. Ušlo se u produžetak gde su nas lagano pobedili i nismo prošli u Kup Radivoja Koraća."

Zvao Partizan, on otišao da igra sa Frimenom i Stjuartom

Posle sjajnih partija u Zdravlju, znalo se da je jedan od najboljih plejmejkera lige i zvao ga je Partizan. Ipak on se odlučio da Superligu odigra za Vojvodinu.

"Imao sam ponudu Partizana koja je bila jako primamljiva, međutim potpisao sam ugovor za Superligu sa Vojvodinom. Bio je to jako ambiciozan tim koji je išao na titulu predvođen Milanom Gurovićem, Šuputom i Čankom."

Ne samo da je ostao za tu Superligu, već je produžio saradnju i na još godinu dana, a u drugoj sezoni je tim bio još živopisniji.

"Moje druge sezone u Novom Sadu smo imali mlađi tim, ali sjajan. Bili su tu Milan Dozet, Feliks Kojadinović, Vanja Plisnić i Kibu Stjuart kao jedini stranac. Vlade Đurović je došao i doveo Redžija Frimena koji je bio potpuno nespreman, nije trenirao dugo. Imao je problem sa kolenom i bio je više po splavovima i noćnim klubovima. Odigrali smo zanimljivu sezonu gde su Redži Frimen i Kibu Stjuart dominirali kako na terenu tako i van terena", istakao je Pavković.

Videlo se da će Radonjić biti trener

U nekoliko meseci koliko je u Vojvodini proveo u Superligi upoznao je Dejana Radonjića, sa kojim će kasnije osvojiti prvu titulu u karijeri. Odmah su kliknuli.

"Njemu je to bila poslednja igračka sezona i tada je već znao da će biti trener. Način na koji je razmišljao i igrao ga je odveo u trenersku karijeru. Tokom tih nekoliko meseci Superlige smo dosta komunicirali. Bukvalno sam više slušao njega nego trenera. Razumeo je i mene i košarku. Davao mi je prave savete i imao sam sjajnu saradnju. Sve to se posle nastavilo u Podgorici."

Došao je u Budućnost nakon Vojvodine i odjednom je morao da bude ne samo lider na terenu već i veteran. Bili su tu Slavko Vraneš, Nemanja Gordić, Vladimir Micov, Vladimir Dašić...

"Čudna situacija, jer sam iz momenta gde sam u Vojvodini sa 24-25 godina bio najmlađi, sada u Budućnosti bio najstariji. Marko Peković i ja, a sve ostalo su bili jako mladi i talentovani momci. Oni su pre toga ispali iz ABA lige i te sezone formirali tim koji će kroz domaće prvenstvo da se vrati u ABA ligu. Od prvog momenta se videla ambicija svih igrača, a to je bila prva sezona Dejana Radonjića na klupi. Bilo je naporno, ali se isplatilo", govori nam Pavković i priča kako mu je Dejan Radonjić promenio način igre i karijeru.

"Napadački je igrao slično kao i ja, tu mi je savetima oblikovao igru. Pre svega ono gde mi je najviše pomogao je odbrana. Bukvalno me je naterao da budem aktivniji u odbrani i to mi je do tog trenutka falilo u karijeri. Posle toga sam kroz odbranu gradio se u drugom delu karijere."

Tih godina je svlačionicu delio i sa Nenadom Mijatovićem - plejmejkerom zbog koga je u reprezentaciji Miloš Teodosić sedeo na klupi. I dan danas se mnogi pitaju kako "beli Derik Rouz" nije uspeo.

"Zajedno smo igrali dve godine u podgoričkoj Budućnosti. Sjajan momak, izvanredan igrač i sigurno da ga je čekala vrhunska karijera. Mislim da je imao ponudu od Rome, a posle te druge moje sezone na pripremama mlade reprezentacije je slomio nogu. Posle te povrede nije uspeo da se vrati. Bila je to teška povreda, komplikovana i nije se vratio na taj nivo. A bio je ekstra talentovan", objašnjava nam sagovornik.

Tuče i autokoševi, loša sreća Hemofarma

A onda je došlo ono po čemu ga navijači, pored igranja u Leskovcu, najviše pamte. U Vršcu je jurio evropske trofeje, domaće titule, ali uvek nekako ostajao na korak do cilja.

"Posle dobre sezone u Budućnosti i prve duple krune u istoriji Crne Gore, Muta Nikolić me zvao u Hemofarm. Već je to bio ozbiljan tim, osvojio je ABA ligu, a sezonu pre nego što sam stigao bio je prvi u regularnom delu Superlige. Na kraju je nesrećnim autokošem Vanje Plisnića u poslednjoj sekundi izgubio titulu u poslednjoj sekundi od Partizana.

Pravio se mladi tim sa Stefanom Markovićem, Milanom Mačvanom, Bobanom Marjanovićem, Milošem Borisovom, Markom Simonovićem, MIlivojem Božovićem, ali ambicije su bile visoke. Te prve godine smo izgubili finale kupa, finale ABA lige i finale domaćeg prvenstva od Partizana".

"Uvek smo bili blizu, po kvalitetu daleko najbolji uz Partizan. Imali smo tu nesreću da kada smo bili najbolji da je Partizan bio najbolji. Ne samo kod nas, nego i u Evropi. Došao je na F4, sećamo se kako su tamo nesrećno izgubili. Možda nam je malo falilo sreće, u mnogim utakmicama na jednu loptu smo izgubili. Te sezone su nas dobili u kupu na jednu loptu, a dva puta su nas dobili u poslednjim sekundama, trojkama Pere Božića, Na kraju je bila i ona tuča sa Marićem i Raškom... Falilo nam je malo sreće, možda i hrabrosti, jer smo nakon svih tih silnih poraza malo bili i uplašeni pobede. Da je Hemofarm mogao da dođe do još neke titule, mogao je."

Ispustio Evrokup, pa ipak doneo trofej u Vršac

Tih godina je Hemofarm vrlo lako mogao i do evropskog trofeja. Malo ga je delilo od osvajanja Evrokupa, a na putu ka samoj završnici padali su i neki velikani. A onda su Vrščani pobedili tim koji je bio ekvivalent sadašnjoj ekipi Hapoela - Dinamo iz Moskve. Dovodili su Rusi  Ivkovića, Pešića i Blata za trenere, Vujanića, braću Lavrinovič, Javtokasa, Nahbara, Mirsada Tukdžana, Antonisa Focisa, Lazarosa Papadopulosa...

"Moram da kažem da je to bio neverovatan put. Prošli smo prvu grupnu fazu, a u drugoj grupi smo igrali sa Zvezdom, Valensijom i Azovmašem. Bukvalno je odlučivala poslednja utakmica sa Valensijom kući. Zvezda je u "Pioniru" izgubila od Azovmaša, a mi smo dobili Valensiju u 'MIlenijumu'. Otišli smo na F8 u Torino i svi su na tom prvom meču očekivali da prvi favorit Dinamo iz Moskve pobedi. Sjajna je to bila ekipa predvođena Dejvidom Blatom, a mi smo ih dobili lagano. Neočekivano smo pobedili desetak razlike, kontrolisali od početka do kraja. Posle toga smo igrali sa Lijetuvos Ritasom i tu smo bili jako blizu. Laganije su dobili Himki u finalu, jer su protiv nas preomili bukvalno pogotkom za tri u poslednjoj sekundi napada. Ušli smo u loš napad, promašio sam šut za tri poena i oni su priveli meč kraju. Šteta, jer da smo to dobili, sigurno bi pobedili u finalu. Bili smo u baš dobrom ritmu i dobroj formi. Te godine smo u svim takmičenjima došli do polufinala i tu nažalost stali", govori za MONDO Miljan Pavković.

Posle Radnčkog iz Vršca, Nimburka i malo lutanja vratio se u Vršac 2016. godine i konačno uzeo trofej. Tim predvođen Milanom Gurovićem na klupi uzeo je titulu u Košarkaškoj ligi Srbije.

"Vratio sam se i uzeo sam trofej domaćeg prvenstva u Vršcu. Od samog starta smo imali ambicije da osvojimo prvenstvo i na kraju smo uspeli. Lepo je posle svih tih godina što sam se vratio i doneo titulu gradu koji je afirmisao mnoge igrače pa i mene."

Miljane, kako?

Na kraju je posle Vršca hteo da završi sa košarkom, ali je ipak prihvatio poziv iz Slovenije i odigrao još čak dve sezone za Šenčur. Ipak, već tada se prihvatio trenerskog posla i u Sloveniji je pokazao da ima ono što je potrebno da vodi ozbiljnu ekipu. Uspeo je uprkos svemu i imao karijeru kojom malo ko može da se pohvali. Bio je prvak nekoliko država, šampion Evrope sa reprezentacijom i na nekoliko mesta - ljubimac navijača. Kako je uspeo sve to?

"Ono što me je vodilo kroz sve sezone je to što sam strašno verovao u sebe. Treniram košarku od pete godine i sa loptom sam spavao.Toliko sam verovao u svoj trening, svoj šut, imao sam neverovatno samopouzdanje. Nisam ga gubio ni u jednom trenutku. To mi je sigurno mnogo pomoglo. To što sam voleo posao kojim se bavim od prvog susreta sa loptom. Ja sam jako dobro igrao i druge sportove sa loptom, bio sam dobar fudbaler. Možda bi u fudbalu bolje prolazio jer sam visinom više podsećao na fudbalera, ali sam košarku zavoleo i to me je vuklo. Samopouzdanje, vera u sebe i to što radim i to što sam trenirao jako puno. Za mene nije bilo dana odmora. Još iz sezona u Zdravlju, kada imamo slobodan dan odem u Zaječar pa treniram. Što više treninga, samopouzdanja i uz malo sreće koja je uvek potrebna", završava svoju inspirativnu priču za MONDO Miljan Pavković.

Bio je tandem sa Slavkom Vranešom i Bobanom Marjanovićem, kutna figura Hemofarma i Zdravlja, a duet koji je činio sa Žućom Mitićem je zauvek ostao urezan u sećanje svih koji su devedesetih gledali košarku. Sada krči novi put, ovoga puta trenerski i ne veruje u sebe ništa manje nego dok je bio na terenu. Čućemo mi još za MIljana Pavkovića.

(MONDO, Nikola Lalović)

BONUS VIDEO: