"Kad su mi javili za Dekija, seo sam i ćutao": Znate priču o Vladimiru Mudriniću? Na Jutjubu je nećete naći, ima i suza

"To je momak ne za 10, to je momak za 11", kaže nam o Dejanu Milovanoviću njegov nekadašnji saigrač iz Crvene zvezde Vladimir Mudrinić.

"Otac mu je imao taj problem, brat mu je imao isto neki problem, jedva je živ ostao. Ne znam. Veliki gubitak, Kad su mi javili, ne znam ko me je zvao.... Kaže: 'Je l' si čuo?' A, čim mi neko kaže je l' si čuo... Šta je l' sam čuo? Za Deksu? Šta je bilo, mislio sam da je imao saobraćajni udes, da je nešto. Kažu mi - na utakmici. Ok, je l' su ga povratili je l' se bore? Oni kažu umro. Ma daj..."

"Sad mi prolazi neka jeza. I opet pitam: 'Ma daj, nemoj me zezati? Je l' bila Hitna pomoć, je l' ga vraćaju, je l' su uspeli? Nek' ostane živ, bilo šta... Ne, umro je, nisu mogli da ga spasu, oživljavali su ga sat vremena. Ne znam... Sednem kući, bez reakcije. Ne znam šta da kažem"

"Moj otac je tako završio, nije mi svejedno"

Smrt Dejana Milovanovića je probudila teške i bolne uspomene njegovom nekadašnjem saigraču iz Zvezde (2004-2008). Vladimirov otac, takođe bivši fudbaler, preminuo je na vrlo sličan način. 

"Nije mi prijatno, čoveče, i ja idem na te termine. Meni je pokojni otac otišao da trči, našli su ga na stadionu. Isto sa 58 godina, možda i ja imam neke predispozicije. Stani, pusti me termina, idi se pregledaj. Mnogo se brzo živi. Pritisci su, jurnjava za finansijskim, da ostaviš nešto deci, da oni imaju mir. Bar mislim da se drugačije živelo kad smo mi bili mlađi. Možda smo bili još siromašniji, ali smo živeli u mirnije doba. Ne znaš ni kako da se ponašaš, kako da vaspitaš dete. Da li je dobro da ostane miran, normalan ili treba da čupa, da grabi sve pred sobom da bi se snašao u ovom svetu. Nisam pametan", iskren je Mudrinić.

U generaciji Crvene zvezde u kojoj je Mudrinić zaista se čupalo, ali na fudbalskom terenu, iako se isto tako nije znalo ni ko je veći majstor da postigne gol sa distance.

"Deki i Milijaš su tu bili približni. Ja malo drugačije šutiram. Ima udarca, ali malo više felša. Oni kad udare, ne daj Bože da stojiš u živom zidu. Kažu stani u živi zid... Ma skloni se, šta da me probije ovde, pusti mene. Kad radimo neke prekide niko neće da stane u živi zid, da te pogodi, da te ubije. Kaže ti 'izvini', a šta ti znači to izvini, kad ne znaš gde si dva dana posle toga", ističe on.

Mudrinići se rađaju sa loptom

Gledali smo ga pre nekoliko godina kako igra futsal u 47. godini, a sada vodi omladince Jedinstva iz Užica i za FSS skuplja mlade talente po Srbiji. Fudbala nikako ne može da se okane, a izgleda da nikada ni neće.

"To je jednostavno u mom slučaju ljubav iz kuće. Deda mi je bio golman, otac mi je bio baš dobar fudbaler. Odrastao sam sa loptom, otkako znam za sebe trčim za loptom i šutiram tamo po terenu. Živeo sam tamo blizu terena i po ceo dan sam bio na terenu. Kad ti rasteš tako da ti je lopta jedina igračka, jednostavno to ti negde uđe u krv i hteo - ne hteo, to te vuče i nosi te dalje. Odrastao sam u Nakovu kod Kikinde, u kući na 50-ak metara od stadiona. Jedina igračka mi je bila lopta. Šutni, trči za njom. Drugo je vreme bilo", ističe Vladimir Mudrinić.

Srpski Žuninjo, igrač koji je zaista bio stalna pretnja golmanima iz slobodnih udaraca, predstavio se javnosti u poslednjim sezonama krnje jugoslovenske lige. I Borac iz Banjaluke igrao je Prvu ligu kada je naš sagovornik zaigrao prvoligaški fudbal u Kikindi, gde nije stigao svojom voljom.

"Debitovao sam protiv Radničkog iz Niša, nisam ni 17 godina imao, mislim u Prvoj B ligi. Sledeće godine sam već priključen prvom timu, prošao sam pripreme. Prva registracija mi je bila za Kikindu, iako sam odrastao u selu pored. Otac mi nikada nije dao da se registrujem u svom selu. Ako ćeš da se baviš fudbalom, ideš tamo gde ima nečega. Iako je celo društvo igralo u Nakovu, meni on nije dao. Rekao mi je da je on napravio tu grešku i zato ništa nije napravio od fudbala".

"Stariji ljudi meni kažu da jesam napravio karijeru, ali on je pet puta bolji igrač od mene. Stvarno mi je drago i ponosan sam što je tako. Igrao je za Polet iz Nakova i Kikindu i njega je tražila Crvenka. Otišao je tamo, bio je dva-tri dana. Dobijao je novac i stan, ali se vratio kući, jer nije mogao bez društva. Zato meni nije dao da to ponovim. On me je usmerio i spasio me. Da nije bilo njega, ostao bih u selu", iskren je nekadašnji fudbaler Crvene zvezde i Zenita.

Sad sve nešto kukaju - nagazio me!

Bila je to početkom devedesetih strašna generacija Kikinde. Dragan Žilić, Mladen Krstajić i Vladimir Mudrinić špartali su po terenima u Budvi, Danilovgradu, Prištini, Nikšiću...

"U Budvi koliko god da su sređivali taj teren, uvek je bio slučaj - trči, trči pa travka. Padne kiša, to je blato, lokve. Kad je sunce, bude kao beton, to sve zvoni. Šutneš, gledaš da li će lopta da ode u more. Znaš da kad ideš u Crnu Goru, nema tu nekih bodova. Mnogo je ozbiljniji, tvrđi fudbal bio. Kad te namesti onaj vezni, sine on te ščepa, uštine, ne smeš da se mrdneš, da ne boli još više. Bili smo čvršći. jači. Hteo ne hteo, išlifuju te. Nema bodova. Kad uđeš čvrsto pruže ti ruku, to je nešto najnormalnije. Tadašnji i sadašni fudbal nije za poređenje. Sad sve nešto jauču - e nagazio me... To su bile utakmice sa milion duela, pucalo je na sve strane. Namesti te jednom, drugi put, domaći igrač na lakat, ti više ne smeš ni da mrdneš, Ako kreneš treći put izbiće ti zube, gde ćeš. Tako je bilo", ističe nekadašnja najstrašnija levica prve lige.

"Da zove Junajted, ti odavde ne ideš"

U toku 1997. godine prešao je u Vojvodinu, u generaciju koja je stigla do finala Intertoto kupa, a pre toga je došao poziv Dragana Džajića i Crvene zvezde. Moraće da čeka punu deceniju da bi se zaista preselio na Marakanu..

"Sezonu pre nego što je trebalo da dođem u Vojvodinu trebalo je da dođem u Crvenu zvezdu. Dolazili su u Kikindu, razgovorali su sa mnom, Išao sam na Marakanu i pričao te '96, sve sam dogovorio. To je generacija Darka Kovačevića, Krupnikovića, a traže mene. Idem, makar da sedim na klupi!"

"Nije se desilo, jer je Kikinda tada jurila da pređe u viši rang. Rekli su mi: 'Može da dođe Mančester junajted, nećeš preći.' Znam da sam plakao, da sam hteo da napustim sve i ne igram. Jednostavno, nisu me na kraju pustili. U to vreme sam pravio dečačke gluposti. Iz ljutnje što me nisu pustili počeo sam da se svađam sa starijim igračima, da pravim probleme na treningu. Nije mi se ostajalo. Na kraju se složilo da se pojavila Vojvodina i mislim da sam u zimu '97 prešao. Ne žalim ni jednog momenta. Možda mi je to bio dovoljan korak. Pitanje šta bi bilo u Zvezdi, to je bila strašna ekipa i prvak države."

Došao je kod Ljupka Petrovića nakon čijih priprema "nije mogao da hoda", a u generaciji je zatekao Damira Stojaka, Mirka Aleksića, Ljubišu Dunđerskog, Bratića, Vaskovića, Žilića i - Lea Lerinca!

"Leo je bio strašan. Strašan tehničar, igrački može da reši jedan na jedan, jedan na dva. Ma on to lagano. Nekad je znao da pretera, ali bio je atraktivan i nije imao zadršku. Ma jok. on ti odmah pokaže, ide, diže publiku. pogotovo u Novom Sadu. Posle je on to uspostavio i na "Marakani" sa Zvezdinim navijačima isto su ga zavoleli. Bio je novosadsko dete i baš su ga gotivili zbog toga. Bio je posvećen Vojvodini i pokazivao je da mu je stalo", priseća se Mudrinić najvećeg majstora te generacije i ističe da takve igrače više nećemo gledati.

Evropsko finale i dva gola iz kornera

Vojvodina je po njegovom dolasku 1998. godine igrala finale evropskog takmičenja. Zvuči neverovatno, ali padali su Stabek, Erebro, Baltika, Bastija i na kraju u finalu Intertoto kupa stigao je veliki Verder na "Karađorđe".

"Mnogo je rano to počinjalo i rekli smo - hajde da vidimo šta možemo. Imali smo dobar tim, grupa igrača je nekoliko godina bila na okupu. Znali smo naš kvalitet, da ćemo da prođemo dva kola, koga god da dobijemo. Nisam igrao Intertoto kup, jer je bilo 20-25 igrača u pogonu i plan je bio da mi rezervisti dobijemo šansu u prvenstvu sve dok prva ekipa bude gurala sa Intertoto kupom. Izguralo se do finala sa Verderom, a mi smo već tri-četiri kola stigli u prvenstvu. Znam da je u finalu aktivan rezultat bio do samog kraja", priseća se Mudrinić kultnog finala sa Verderom.

"Treneri su tražili - iz kornera pravo u gol"

Sezonu kasnije uspeo je nemoguće. Radničkom iz Kragujevca dao je dva gola direktno iz kornera za dva minuta.

"Kako sam došao u Vojvodinu, treneri su mi tražili zbog te specifične leve noge da svaki prekid šutiram u gol. Bilo je - šutiraj u gol, kao da je slobodnjak. Korneri, sve u gol ide. Većinom smo napadali prvu stativu, Namera je postojala i kod jednog i kod drugog, tako se namestilo, za dva minuta. Ne može to slučajno. Nisu mi to jedini golovi iz kornera, žao mi je što ne mogu da nađem snimak utakmice kada sam na JNA Partizanu dao gol iz kornera, Ivica Kralj je branio. Na prvu je skočio Duljaj, bio je kratak i dao sam gol", priseća se Mudrinić svojih majstorija.

Pitaju je l' sam normalan, a ja samo hoću da šutnem

"Od malih nogu sam imao izrazito jak šut levom nogom. Odrastao sam pored stadiona i sve lopte sam šutirao. Sve levom, desnom do Zenita 2002. godine nisam znao da pipnem loptu. Ništa nisam znao, kakav dribling. Nisam pipao desnom!", kaže nam na pitanje kako je uspeo da postane takav virtuoz što se tiče slobodnjaka i prekida.

Što su tih godina u svetu bili Roberto Karlos i Siniša Mihajlović, u srpskom fudbalu bio je Vladimir Mudrinić. A to nije došlo preko noći niti je izvođenje prekida nekakav talenat.

"Šutnem, odem po loptu - milion šuteva, ceo dan sam bio na stadionu, To je bio nesvesni broj ponavljanja. Nisam trenirao, ja sam se igrao i šutirao. Gađao sam bilo šta, samo da mi se lopta vrati. Tu sam dobio snagu i moć u levoj nozi. Posle toga sam imao mnogo šutiranja, ostajanja posle treninga. Sve završim na treningu sat i po - dva i ostanem. Ostavite me, ne dirajte mi ovo, to najviše volim. Tu je to negde, što više šutiraš dođe ti. Nisam ni tad šutirao da bih vežbao, nego jer sam voleo. Ostanem ne znam ni koliko, čekaju me saigrači, pitaju je l' sam normalan. Pitaju kako to, kako pogodim? Pa koliko tu bude hiljada pokušaja za jedan trening?"

"Nek on završi karijeru, ali sa kriminalcima nećemo"

Vladimira Mudrinića ipak najviše pamtimo iz Smedereva. Bio je kultna figura Sartida koji je igrao Evropu, a zapravo je ta ekipa napravljena naprečac. Ušlo se u najviši rang i kada se videlo da ta ekipa ne može bez pojačanja da opstane, Duško Matković je iskoristio štrajk u Vojvodini i doveo redom Mrdaka, Žilića i Mudrinića, a iz Proletera koji se takođe našao u problemima stigli su Mirosavljević i Zečević.

Ipak otac koji ga je mnogo puta izvukao iz neprilika ovoga puta nije bio za to da se ide u grad na Dunavu...

"Moj pokojni otac, koji je bio strog, nije mi ništa govorio. Ipak, pogled mi je bio dovoljan da znam da sam pogrešio, da nije trebalo to da uradim. Još kad sam rekao na kraju da ću da idem u Smederevo... Pogleda koji je Sartid na tabeli, pita me je l' sam siguran da hoću da idem tamo. A kad me pita je l' sam siguran, znam da je odluka katastrofa. Progutao sam tu, rekao sam da jesam. Da je rekao da ne idem, ne bih. On je prećutao i nije hteo da dođe prvih pola godine na utakmicu. Tek posle godinu i po, kad smo igrali Evropu, došao je u Smederevo da me gleda. Nikad se nisam osvrtao".

"Njemu je Vojvodina uz Zvezdu i Partizan bila veliki klub. Pričao mi je da ni slučajno ne idem da pričam sa nekakvim ljudima sa druge strane zakona koji su tada vodili klubove. Da im slučajno nešto ne obećam, da zovem njega ako nisam siguran. Bilo je situacija, pitanja - hoćeš ovo, hoćeš ono, da dođeš ovamo... Ja moram da zovem oca, pa šta ako imam 20 godina? Imam, ali bez njega ne mogu ništa da odlučim. On dođe na razgovor i kaže: 'On nek završi karijeru danas, nemojte mu ništa vi pomagati.' On me usmerio da to ide nekim pravim putem. Šta sam napravio napravio sam, možda sam mogao više, ali možda nije trebalo ni ovoliko."

Vidi da ti kažem, to samo luda glava može da uradi

Sartid je fuzijom sa FK Beogradom uspeo da izbegne ispadanje iz lige, a onda je godinu dana kasnije bio četvrti i izborio je Evropu. 

"Svima kažem da su mi najlepše godine baš te koje sam proveo u Smederevu. Igrali smo stalno Evropu, igrali smo dva finala kupa, jednom osvojili... Najlepši period što se tiče društva. Mali grad, svi su nas znali. Puno uvek, miliona. Stadion nov, sređen, teren odmah do tribina. Rekao sam: 'Ljudi ja neću da idem odavde nikad.' Znam da sam i tu kvario sam sebi transfere. Neću da idem, gde da idem odavde? Neverovatno, toliko sam gluposti napravio u karijeri, Bože sačuvaj. Na svoju štetu!", priča Mudrinić za MONDO i hvata se za glavu. Ne može sad tu da stane...

"Trebalo je da idem u Levski, tada su igrali kvalifikacije za Ligu šampiona. Gotovo, sve, Ljupko trener u Levskom. Odem na razgovor kod Matkovića, dobri su uslovi, ali se meni ne ide. Mi igramo Evropu, otišli u Škotsku, onaj teren kao tepih, a ja ne igram. Gledam, cupkam, ludim. Završila se utakmica sa Dandijem, uzeo sam loptu, svi se potpisali u autobusu, oprostio sam se i idem kod Matkovića na razgovor. Ne igram ni prvenstvenu utakmicu. 'Ide moj advokat, moj vozač te vozi i čekaju te moji ljudi tamo. Ništa nemoj da brineš. Izađi samo da se dogovorim sa direktorom i ideš na put', kaže mi on.

"Ja šta ću? Vidi, ne mogu da kažem da sam normalan, to samo luda glava može da uradi. Revanš je za četiri-pet dana, ali ne razmišljam šta sve može da se desi. Okrenem Ljubu Vorkapića koji je bio sportski direktor u Levskom i kažem: 'Neću toliko para, hoću duplo.' I namerno pokvarim transfer. Sedim napolju i vidim da se unutra komešaju. Izleće direktor Čeda Jevtić, hvata me: 'Šta si uradio, mene će u zatvor strpati! Jesi normalan, ulazi u auto i beži u Smederevo. Sad Matković ako izađe, ugasio si'.

"Ne odem tamo i ja srećan što ne idem. Meni u glavi Dandi, igraću u Smederevu za tri dana. Kažu mi: 'Čoveče poslaće te u vojsku!' Ma nek šalju, nek ide sve... I ništa, smiri se to, otišao na trening i ja u startnoj postavi sa Dandijem. Dva gola iz penala, treći namestim i sve se to zaboravi. Hajde Mudri, teraj dalje..."

Posle razbijanja Dandija 3:0 došao je na red - Minhen 1860. Jesu Nemci bili bolji i prošli su dalje, ali Smederevci su videli kako Tomas Hesler pada na, da prostite - zadnjicu. "Mislim da se on najviše seća Gorana Bogdanovića! Bili smo oduševljeni što ćemo ga videti i igrati sa njima. Videlo se da su oni dosta bolji od nas, ali smo isparirali. Goša mu je provukao kroz noge, biciklica, čovek pade na du*e! I onda još Goša da gol!"

"U Zenitu su sigurno pomislili - ovaj nije normalan"

Bio je jedan od prvih Srba u Zenitu, zapravo drugi nakon Milana Vještice koji je stigao desetak dana ranije. A nije mu se išlo i znao je da to nije za njega....

"Davali su dosta više nego u Levskom, ali da ti kažem i to sam hteo da pokvarim. Tamo sam otišao sa namerom da ne ostanem. Svoju karijeru sam video negde na zapadu. nije mi se išlo na istok. Otišao sam u Zenit i znao sam da to mora da se završi, rekli su mi da sam već igrač Zenita i šta god da uradim, ostajem".

"Obavio sam lekarske preglede, otišao na finalizaciju dogovora. Oni kažu ne može, ja ustanem, oni me hvataju za ruku. Tako je bilo. Razgovarao sam od 12 do 7 uveče. Na kraju su mi sve ispunili, ali sam ustao sa stola jedno tri puta. Sigurno su pomislili: 'Ovaj nije normalan.'"

"Nisam sebe nikako video tu. NIje mi prijalo, ostao sam godinu dana u Zenitu. Nije mi leglo, klima je takva kakva je.. Od kućne atmosfere u Smederevu, od ljubavi, grada, grupe igrača koju smo imali, dođeš tamo gde je pitanje da li će iko da te pozdravi. Samo sam čekao da prođe godinu dana da idem. Ništa mi ne treba, samo me pustite, ja ne mogu ovo. Nisam se snašao, nisam igrao. Taj trener što me je doveo posle trećeg lkola je dobio infarkt. Sklone ga, dođu njegovi pomoćnici sa kojima od početka nisam imao dobar kontakt. Vidim da nešto šuškaju, pokazuju oko mene. Izgubio sam i minutažu, možda sam i 15-ak utakmica odigrao tu, ako i toliko."

"Teraj kroz njih, pobiće nas čoveče"

Priča se toliko o Maksimiru, pomene neko i Partizan u Splitu. Nedavno je aktuelizovana priča o gostovanju Obilića u Hrvatskoj, a seća li se iko linča koji su Smederevci prošli u Sarajevu?

"Dao sam gol Sarajevu u revanšu. Prva utakmica tamo i prva utakmica nekog našeg kluba iz Srbije sa klubom iz Bosne posle rata. I jpš gostovanje tamo. Pun stadion je bio! Doček je bio baš...", počinje Mudrinić priču o dvomeču sa Sarajevom u Kupu UEFA 2003. godine.

"Verovatno oni nisu očekivali da mi imamo taj kvalitet. Sarajevo je tada imalo baš dobru ekipu. Nas je Ratko Dostanić vodio i svi smo bili kao pit-bulovi. Toliko naoštreni za utakmicu. Nama je bilo stalo da se pokažemo."

Bilo je 1:1 u Sarajevu, a tek poneka vest se provukla o tome da su fudbaleri Smedereva na taj meč jedva ušli sa glavom na ramenima.

"Dolazimo da uđemo na Koševo i naš vozač nas dovozi na ulaz gde su njihovi najvatreniji navijači. Da li je on pogrešio ulaz, da li smo mi zalutali... Ulazimo pred 3.000 ljudi koji stoje, aplaudiraju, misle da je njihov autobus. Kad su oni videli da smo to mi, kad je to počelo da skače po autobusu. Kad su počeli da vuku vrata, da gađaju flašama... Ljuljaju autobusa, popeli se na kroz, hoće da nas pojedu. Neverovatno. Nema milicije, nema redara, nema nikoga. Mi vičemo: 'Teraj, teraj!' Gde da teram? Teraj kroz njih čoveče, pobiće nas! Takav je doček bio", priča nam Vladimir Mudrinić.

Ipak, na kraju su fudbaleri Sarajeva uspeli da smire svoje navijače i pomognu rivalima da stignu nekako na taj meč.

"To je sat i po ili dva pred utakmicu. Pojavljuje se i probija se neka redarska služba, izlaze njihovi igrači. Oni su ih smirili, pitanje je bilo kako bi se završilo da se nisu pojavili. Znam da su flašama razbili dvoja stakla, neko je čak držao vrata da ne uđu, Ako uđu, pobiće nas! Takav smo doček imali tu. Smirilo se, kad smo izašli na zagrevanje nismo se zagrevali kako smo planirali nego smo se zagrevali na širini šesnaesterca. Nismo prilazili ni jednoj ni drugoj aut liniji. Tu lete telefoni, upaljači, šta ne leti. To je strašno, toliki naboj. One najgore psovke, videlo se da ta mržnja nije zdrava. Baš je bilo kao da smo mi ne znam ti šta..."

Proradio je inat u "oklopnicima" i izvukli su remi na Koševu. U revanšu nije bilo ni približno teških scena. U gradu na Dunavu je svako dobrodošao.

"Znam da su imali strah kada su došli u Smederevo. Mi smo ih zvali: 'Momci, izlazite sa nama na teren, neće vas niko dirati.' Iako su navijači bili odmah iza nas, ništa nije bilo ubačeno. Mislili su da su bolji, ali mi smo njih pojeli u Smederevu. 3:0 je bilo, možda smo još koji mogli da damo. Bili smo naoštreni, pogotovo što se desilo to šta se desilo. Čekaj čoveče, dolaziš sad kod nas da ti pokažemo da smo oilji i tako je bilo."

Pantelić spoljnom za najdraži kup

Na kraju se od svega najviše ipak pamti osvojen poslednji kup zajedničke države sa Crnom Gorom. Nakon poraza u finalu 2002. godine 1:0 od Crvene zvezde, Sartid je naredne godine golčinom Marka Pantelića uzeo trofej. A nije tad cvetalo cveće u smederevsko preduzeće...

"Mi smo kolo pre finala kupa obezbedili opstanak. Bilo je u stilu - spasavaj živu glavu, kakvo finale i Zvezda? Prethodno finale sam gledao na JNA sa tribina kao igrač Zenita. Ovo finale koje smo pobedili, znali smo da je Zvezda bila bolja i probali smo da umrtvimo igru i čekamo prekid, kontru. Kada smo otišli u produžetke sve smo bili bliži kraju i naše nade su rasle, a Zvezda je već ulazila u neku nervozu. Imala je neke šansice Zvezda, a onda smo dali gol", priča Mudrinić.

Ta "spoljna" Marka Pantelića nije bila nimalo slučajna.

"Svi su pričali da je Panta srećno dao gol, ali nije to sreća. On je davao takve golove, to je šutirao na treningu, imao je tu neku spoljnu. Čoveče slomićeš sam sebi nogu, lepo je šutni! Ma jok, nije hteo ni da čuje. Ta lopta kada je ušla u gol, niti znamo koji je minut, niti da li da se radujemo. Igra li se nastavak? Goran Bogdanović stoji na centru i pitam ga šta se ne raduje. Mi trčimo kod naših navijaća, on kaže: 'Ne mogu, neću moći da se vratim! Šta da se vraćaš, gotovo je! On stao, gleda me, ništa mu nije jasno. Neopisiva radost, nismo bili svesni šta smo uradili. Možda najveći uspeh mereći težinu osvajanja."

'Šefe, a šta ću ja?'

Na kraju je Vladimir Mudrinić ipak stigao do Crvene zvezde. Danas se pamti da ga je tamo doveo Ratko Dostanić, a zadržao Valter Zenga, ali njegova priča o dolasku na "Marakanu" je zaista za film.

"To je totalno neplanirano. Tada sam imao 28 godina, bio sam već formiran igrač u zrelim godinama, bliži kraju karijere. Godinu i po sam bio na pozajmici u Smederevu i ostalo mi je pola godine ugovora sa Zenitom, ali samo zbog komplikovane situacije bio tri meseca bez kluba. Dostanić je bio trener u Slaviji iz Sofije i doveo me je. Zahvalan sam mu za života. Što mi je on učinio nije niko. Iz ničega me pozvao", počinje ovu neverovatnu priču Mudrinić za MONDO.

U Dostanićevom društvu je pratio i čuveni meč Zvezda - Zenit, kada su ljubiteljji fudbala u Srbiji tadašnju eliminaciju crveno-belih shvatili kao katastrofu, još nesvesni snage i moći tima iz Sankt Peterburga.

"Tada je Zvezda igala sa Zenitom u Evropi i gledali smo taj meč zajedno kod Dostanića u stanu. Pita me šta očekujem, kažem mu: 'Šefe, Zenit je mnogo jak. Znam sa kim igraju, ali niste svesni jačine Zenita. Niste svesni koja je to snaga.' On je teški zvezdaš, samo je rekao - hajde ćuti!"

"Gledamo - 4:0 za Zenit prva utakmica. To je bila sreda, već se pominje da li je Ljupko smenjen to veče. U međuvremenu su Ljupka smenili. Slavija igra utakmicu u subotu i te nedelje smo planirali da idemo zajedno za Beograd. Slavija je pobedila i u putu Ratka zove Džajić i zove ga da se vide. Ja u Sofiji, pogledam ga i zapitam se: 'A šefe, šta ću ja?'"

Je l' znaš gde je Marakana? Čuj je l' znam...

U turbulentnoj Zvezdinoj sezoni koju je počeo Ljupko Petrović, nastavio nakratko Milovan Rajevac, Ratko Dostanić seo je na klupu i na kraju uspeo da dovede Mudrinića. Nakon tri meseca bez kluba i odjednom se našao na "Marakani".

"Ne javlja mi se dan-dva, a kod kuće čitam u novinama - 'Ratko Dostanić trener Zvezde'. Jao rekoh, Mudri, gde ćeš sad? Gde si sad prispeo? Gde da se vraćam u Bugarsku bez njega, ko će tamo da me uzme? Čujem se sa njim, pustim poruku, čestitam. On mi kaže: 'Radi, treniraj, videćemo šta ćemo i kako.' Igrao je neku utakmicu u sredu, pa u subotu. Zove me u subotu sa utakmice - majstore u ponedeljak da si na treningu. Kom reko treningu, šefe?! Znaš gde je stadion Zvezde? Čuj da li znam..."

"Dolaziš, tad i tad je trening, dođi sat vremena ranije. Doći će predsednik, dogovaraš se sa njim. Završavaš papire i dolaziš. Ni iz čega, bez kluba idem u Zvezdu. Sad pričam i naježim se. Ne smem kući mojima da kažem. Ćaletu ni da pomenem, ženi sam rekao da slučajno ne pominje. Đavola! Pojavio se na treningu, novinari odmah: "Mudrinić na treningu Zvezde". Svi pitaju što ne pričam ništa, kažem im da nije ništa gotovo, da sam tu. Možda bude, možda neće".

"Razgovaram sa Džajićem, on priča sa Zenitom i traže obeštećenje koje u tom momentu nije malo za Zvezdu. Svoje uslove sam dogovorio, Zvezda je htela novom treneru da ispuni želju, ali to je bilo veliko obeštećenje. Šta ćemo da radimo? Kažem im: 'Vidite, ovo što ste planirali meni, možemo da prepolovimo, Platiću pola, klub nek reguliše pola.' Dogovoreno! Ma ja sam hteo sve da dam, samo da ostanem. Ne treba mi ništa, samo dajte da potpišem. Bio je pokojni Miša, sa njim sam finalizirao, kaže on da li može ugovor na četiri i po godine? Počeo sam da se smejem, kažem mu - ako može na osam i po odmah ću da potpišem. A uslovi? Ma kakvi uslovi, daj samo da potpišem! Kad sam potpisao - to je to! Sa 28 godina, kada sebe više ne vidiš, šta ćeš ti sa 28 godina..."

Šta mu je tada prolazilo kroz glavu? "Negde sam mislio da mi je to došlo kao nagrada na sve ono što sam pružao na terenu, koliko sam voleo fudbal, nešto me nagradilo. Mnogo sam zahvalan Dostaniću što je on to uradio. Tako se zadesilo."

"Nisam hteo da ćutim Zengi"

Kada se pojavio u Zvezdi, prvi susret sa Draganom Džajićem ostavio ga je bez daha. 

"Pojavljujem se na prvom treningu Zvezde, sedimo Dostanić i ja i ulazi gospodin Džajić. Prilazi i kaže: 'Gde si majstore, hoćemo se sada dogovoriti?' I ja ukapiram - čovek se seća pre 10 godina da sam bio kod njega. On se seća toga, a koliko je igrača prošlo! Baš sam oduševljen bio, ko se bre mene seća, nekog klinca iz Kikinde, nebitnog"

Na kraju je Ratko Dostanić ostao bez titule u crveno-belom. Prvobitni zaostatak sa Partizanom u prvenstvu nije uspeo da smanji, a u finalu kupa crveno-beli su i sa Mudrinićem nastavili sa kiksevima.

"Ništa nismo osvojili. Tu je presudilo finale sa Železnikom. Derbije smo odigrali nerešeno, nismo uspeli da stignemo Partizan. Finale kupa nam je bilo spas, tada je bila kriza, klub je bio uzdrman i spas je bio u finalu kupa. U redu, dobijemo Železnik, bolji smo. Izgubimo, promeni se uprava dođe Piksi... Smenili su Dostanića i doveli Zengu, meni nimalo prijatna situacija. On me doveo, a sad Zenga dolazi. Ja nešto povređen, svi treniraju, on ne zna engleski, mi ne znamo italijanski... Otišla je i cela uprava i ja sam sebe precrtao. Tako je i bilo na početku", priseća se dolaska Valtera Zenge Mudrinić.

"Ako izgubite u Hrvatskoj u Srbiju se ne vraćajte"

Ipak, ne samo da se izborio vremenom za mesto u timu kod legendarnog Italijana, već je postao i igrač u koga je ogromno poverenje.

"Prva dva-tri kola nisam igrao. Teška mi je bila komunikacija sa Zengom na treningu. Vidim da on pokušava da objasni nešto, priča na italijanskom, a Bora Cvetković prevodi na srpski. Vidim ja, bliži se prvenstvo, klimamo svi glavom, a nemamo pojma šta treba da radimo. I ja ne mogu da ćutim, a takav sam uvek bio - moram da ti kažem kad mi se nešto ne sviđa, kad mi ne odgovara. Javim se iz druge ekipe i kažem: 'Mi nismo ovako navikli da radimo', ovi iz prvog tima klimaju glavom, a ne razumeju".

"Pita Zenga: 'Šta priča?' Mislim da mi je zamerio. Vidim nema me prvo kolo. Odigramo 2:2 sa Hajdukom iz Kule, a ja bodrim sa klupe, ustajem... U jednom momentu sam video da me vidi da skačem i vičem, ali ne mogu da ćutim. Oteraj ti mene sa klupe, ali moram da reagujem. Da li sam ga kupio gestom, ne znam ali odmah sam video".

Pravi početak za Mudrinića u sezoni kada se desila dupla kruna sa Zengom desio se u Hrvatskoj.

"Nakon što nisam igrao, otišli smo u Hrvatsku, da igramo sa Interom iz Zaprešića. Prilazi mi Zengin pomoćnik Masimo i kažem mu: 'Hajde radi, staviće te sad da igraš!' Na treningu nisam mogao da radim kada ne igram. Svađam se sa svima, blesava glava ozbiljno. Samo mi daj da igram! Ali ne mogu da treniram, a da ne igram. Kažem mu: 'Masimo, ko će da igra? Pusti me. vidiš da igraju drugi.' Bora mi priđe i kaže da zategnem, odradim taj trening i budem u prvom sastavu za Inter Zaprešić."

Pritisak pred taj meč teško da je mogao biti veći...

"Igram, nameštam prvi gol Žigiću, centriram i dobijamo 4:1. Tada su nam navijači došli na trening i obavili smo neprijatan razgovor. Prvi put je Zvezda igrala sa nekim hrvatskim klubom posle rata. Znam da je bilo - nećete se vratiti u Srbiju ako ne pobedite. Ne daj Bože da izgubite. Idi na drugu stranu, idi u Sloveniju, gde hoćeš, ne vraćaj se ovamo. Mi smo to znali i bez njih. sve da nisu rekli da je to tako", ističe Mudrinić.

Crvena zvezda je taj meč rutinski dobila, pobedila je Inter iz Zaprešića u dvomeču, prošla i najubojitija levica lige je zaigrala. I ne samo to.

"Dobijamo tamo i tada se za mene sve okreće. Od tih dana imam kontakt sa Zengom. On mene zove 'kouč'. Sastanak pred utakmicu, na ručku me zove i pita me nešto, pa su počeli ovi iz ekipe da viču: 'Hajde kouč, stavi me da igram tamo!' Ne odlučujem ja ništa, Bože moj, ali sam dobio poverenje svojim stavom. Nije da ga nisam fermao, nego sam rekao od početka da može da se ljuti, ali ja imam svoj stav. Tako da sam sa Zengom na kraju postao 'kouč'."

Najveća evropska rana Crvene zvezde

Crvena zvezda je te sezone ušla u grupnu fazu Kupa UEFA. Grupnu fazu koja je godinama posle, pa i dan-danas, rana na dušama navijača. Dva gola Kevina Gameira glavom posle 90. minuta u Strazburu niko ne zaboravlja.

"Šta se desilo? Dva glupa prekida, dva preslikana gola! Devedeseti i devedeset i koji minut, dva prekida daleko od gola... Dve balonuše, ulazi klinac Gameiro, najniži igrač nam daje dva gola glavom i od viđenog prolaska u prolećni deo mi ispadamo.

"Pred tu utakmicu njima bodovi nisu trebali pa su bile priče da će da nas puste. Ko će bre u Francuskoj da te pusti?! Oni jesu lošiji bili u ligi, ali su osigurali prolazak u grupi, nisu im za prolaz trebali bodovi. Vodili smo 2:0, dobro smo igrali i dese se dva neverovatna prekida, dva nepotrebna faula. Piksi Kovačević je napravio dva identična prekida na istom delu terena, ali nije on to napravio što je hteo. On je bukvalno tako igrao, kad uđe u duel zgromi te, pojede. Mi pričamo stani, samo da završi, kraj je, pusti ga, usmeri ga... Ne - faul. Jedan, drugi gol, strašno. Da je neko rekao da može tako... Samo te nešto udari po glavi. Da li je moguće?"

Možemo samo da zamislimo kako je bilo u svlačionici nakon toga...

"Ma kakva svlačionica, jedva smo došli, nismo znali gde smo. Potučeni. Sam taj povratak odatle... To je bio veliki šok. Imao si veliki uspeh, bio ti je blizu i na kraju si ispao iz ničega. Oni ljudi su igrali samo pošteno do kraja. Nisu ni jurili da izjednače, samo su odigrali. Koliko je fudbal lep, toliko zna da bude i uh..."

Na kraju smo ipak morali da ga pitamo - da li će se ikada posle svega okanuti tog fudbala?

"Nadam se da neću. Ne znam šta bi mogao da radim osim da izađem na teren. Ne znam da se bavim drugim poslom i mislim da se ne bih snašao.Volim da izađem na taj teren, tu mi je najlepše", iskreno nam za kraj kaže Vladimir Mudrinić.

Ko je odrastao u Smederevu dvehiljaditih idol mu je bio - Mudri. Nema sada takvih asova, makar na lokalu po Srbiji, a valjda će klinci ipak nekada opet moći da se ugledaju na Mudrinića, Osmanovića, Divića i slične majstore koje će gledati u svom dvorištu. Ne moraju baš da viču "Mesi i Ronaldo" kada daju gol u školskom.

(MONDO, Nikola Lalović)

BONUS VIDEO: