Igor Duljaj rođen je Topoli, na 75 kilometara daleko od kluba u kome će postati ikoka. Nije morao ni u Beograd, Parni valjak ga je primetio u njegovom rodnom mestu, a velika podrška roditelja omogućila je tadašnjem dečaku da živi svoj san. U MONDO podkastu "Priča za medalju" bivši fudbaler i trener crno-belih objasnio je kako su mu ove boje obeležile život, a može se reći i da njegova fudbalska karijera ne bi išla ovim tokom da nije bilo jednog posebnog trenutka u pekari njegovog oca.
Kako si došao u Partizan?
"To je izuzetno interesantna priča, zato što ja sam u Partizan došao 1990. godine, a ona pokazuje koliko je sreća važna. Te godine Partizan je gostovao u Topoli, to je generacija 1977. godište, Saša Ilić, Veljko Paunović... Tada sam radio u pekari, kad kažem radio, prodavao sam hleb, kifle i Partizan je gostovao. Međutim, nisam mogao da idem da gledam tu utakmicu, jer sam radio", započeo je Duljaj u MONDO podkastu "Priča za medalju".
"Došao je komšija i pitao me 'Igore, zašto ne ideš da gledaš utakmicu?' Kažem 'ne mogu, nema ko da radi, tata neće da me pusti'. I onda je on otišao kod mog oca i rekao mu 'Nikola, pusti sina da ide da gleda fudbal'. Tako da sam ja otišao na utakmicu. Tada se dogodilo još zanimljivih stvari, jedan momak je u tom trenutku imao neke probleme, boleo ga stomak i trener me je video i pitao da li bih da igram utakmicu, pa sam pristao", prisetio se Duljaj.
"Međutim, nisam imao kopačke... Uzeo sam dva, tri broja veće od tog igrača, odigrao u utakmicu, izgubili smo 8:0 od Partizana i oni su u tom trenutku primetili nekog klinca i pitali su 'čiji je ovaj mali?' Takvo je vreme bilo... Saznali su da sam sin Nikole pekara, pronašli su ga i rekli mu da žele da dođem u Partizan."
"Treneri su tada razmišljali kako dete koje ima 10 godina da putuje iz Topole, ali moj otac je rekao 'to je moj problem, u koliko sati i koji dan da dođe u Beograd?' I to je tako krenulo, 1990. godine."
Odakle potiče ljubav prema Partizanu?
"Našu pekaru je osnovao moj deda još 1950. i ona se zove Partizan. Mi smo veliki navijači Partizana i taj klub je oduvek značio našoj porodici", objasnio je Duljaj.
Međutim, posle pristanka da se obuče dres voljenog kluba nastali su i problemi, kako putovati, kako se istovremeno školovati? Ali porodica Duljaj za sve je imala rešenje, a ljubav koju je Igor gajio pobedila je sve prepreke. "To je bilo vreme embarga, sankcija, ne znate da li će doći autobus... Nije bilo lako putovati iz Topole, a ili tamo u školu, ali moji roditelji rekli su da će se snaći."
"U tom trenutku imali smo komšinicu koja je živela pored nas, koja je penzioner, ona je radila u Beogradu i ona je sedam dana putovala sa mnom. Pokazala mi je kako da dođem do Beograda, do autokomande, ulazim u tramvaj broj devet, idem četiri stanice. Železnička stanica, koja nažalost više nema, tu sam proveo pet godina, sam sam putovao, pokazali su mi gde se kupuju karte i tako da sam posle nekih sedam dana sam naučio da putujem iz Topole."
"Išao sam u školu, trenirao sam, u početku mi je bio trener čuveni čika Conja Matekalo, onda je došao Ljubiša Tumbaković koji me je posle nekih šest, sedam godina dočekao u prvom timu Partizana", objasnio je Duljaj put do seniorske ekipe crno-belih.
Bonus video:
· Reaguj