U srcu leta, niko i ne primećuje. Skot Besent, ministar finansija Donalda Trampa, pojavio se 13. avgusta 2025. na Foks Njuzu i onako nehajno, kako je već postala navika nove američke vlasti, bacio bombicu: štedni ulozi nerezidenata u SAD mogli bi delimično da budu sakupljeni u neku vrstu „unutrašnjeg suverenog fonda“, kojim bi vlada — dakle predsednik — raspolagala kako hoće, ulažući ih u sektore koje sama proglasi prioritetnim.
Na prvi pogled, tek nekoliko ljudi za kompjuterom u letnjem zatišju primetilo je ovu izjavu i shvatilo njen značaj… samo da bi je odmah zatrpali podsmehom, refleksno, kao što se već sve što dolazi iz trumpizma dočekuje. A ovde bi baš vredelo zastati i razmisliti. Jer Tramp i Besent, možda i nesvesno, upravo ponovo otkrivaju princip „trezorskog kruga“ — mehanizam kojim se nekada držao pod kontrolom način finansiranja ekonomije.
Prvi put uveden za vreme Višijevskog režima, ali naročito korišćen u posleratnoj obnovi, taj trezorski krug zasnivao se na tome da država može da raspolaže likvidnošću koju građani polažu u javne ili polujavne finansijske institucije — recimo u poštanske tekuće račune. Te institucije, koje su imale status „trezorskih korespondenata“, imale su i obavezu da deo prikupljene štednje plasiraju u državne obveznice. Time je pretplata na državne hartije od vrednosti bila zagarantovana, u vreme kada tržište obveznica još nije imalo snagu da bude pouzdan oslonac javnih finansija.
Svedeno na svoju srž, trezorski krug je mehanizam dirigovanog usmeravanja privatne štednje. U Francuskoj — u korist države. U bizarnom američkom slučaju Donalda Trampa — u korist razvoja određenih industrijskih sektora proglašenih strateškim. A sve to samo preko štednje nerezidenata, jer je, naravno, sloboda investiranja za američke građane svetinja. Upravo ta restriktivna klauzula zavarala je i najbistrije posmatrače, koji su u ideji Tramp–Besent videli samo sirovu verziju „finansijskog kolonijalizma“, još jednu ekonomsku šamarčinu Evropljanima, pretvorenim u vazale putem otete štednje. Da je i to istina, uopšte nije sporno. Ali greška bi bila stati tu i ne primetiti onaj divni paradoks: Tramp nam, u svojoj grotesknoj varijanti, vraća u sećanje jedan čisto antitržišni mehanizam finansiranja ekonomije. U njegovom slučaju, za potrebe industrijske politike — što i te kako zaslužuje pažnju. U našem slučaju, kao podsećanje na način finansiranja javnog duga. A to je pitanje koje se danas, u doba apokaliptičnih „pedagogija“, ponovo postavlja sa svojom punom oštrinom.
Treći koji upada u igru
Onog trenutka kada je finansiranje države prepušteno tržištima kapitala — liberalizovanim upravo za tu svrhu — stvorena je savršena talačka situacija. Ne kod železničara, ne kod čistača ulica, nego kod institucionalnih investitora. Dobro je poznata anegdota o Džejmsu Karvilu, šefu Klintonove predsedničke kampanje, koji nije bio baš naivan kada je reč o odnosima snaga: izjavio je da bi voleo da se ponovo rodi kao „tržište obveznica“ — jer je shvatio da je tu stvarna moć. Moć jača od državne, jer investitori, svojim kolektivnim reakcijama, diktiraju uslove pod kojima se može izdati javni dug, naročito visinu kamate. A ti uslovi tačno odražavaju njihovo mišljenje i njihove želje o tome kakva „dobra ekonomska politika“ treba da bude.
Ako vlada od toga odstupi, suočiće se s takvim uslovima zaduživanja da servisiranje duga postaje nepodnošljivo, u krajnjem slučaju i do samog bankrota. Pre nego što se stigne do takvih apsurda, država ima dovoljno vremena da trpi i steže kaiš — sve u ime „tržišta“, „rejtinga zemlje“ i „kredibiliteta“. Tako se vlasti primoravaju da prihvate sve što investitorima prija, do besmislenog apsurda u kome vlade, zadojene neoliberalnim dogmama, završavaju tvrdeći da zemlja postiže nezavisnost baš tako što se potpuno podređuje tržištima. „Pokorimo se, i tako ćemo biti slobodni“…
U ovom trenutku, međutim, treba početi da pravimo razliku u tom „mi“. Jer nisu svi u istoj koži. Steznici „tržišta“ skrojeni su isključivo za korist investitora: da ih zaštite od inflacije, koja bi nagrizla njihovu imovinu, i naravno od bankrota države, u kome bi izgubili deo ili sve. Zato se od ekonomskih politika traži da budu poslušne — u stvarnosti, da se bave samo onim „ciljevima“ koji zanimaju finansijski kapital: nominalnom stabilnošću (cenama) i finansijskom stabilnošću (otplatom duga i solventnošću). Zato je „stabilnost“ postala ključna reč neoliberalnog ekonomskog diskursa: stabilnost za investitore, stabilnost u interesu investitora — pa sve do političke stabilnosti, koja služi kao garancija ove dve prve, tj. da ništa ne poremeti poredak koji odgovara finansijama.
Tako je jedna suverenost izgurala drugu: suverenost investitora zamenila je suverenost građana — osim za one ultramanjinske slojeve čiji su interesi prirodno usklađeni s finansijskim, jer su bogati i sede na ogromnim portfeljima akcija i obveznica. Interesi svih ostalih dolaze tek posle — ako uopšte dođu na red. Deregulisan finansijski sistem uveo je u društveni ugovor jednog trećeg, uljeza, kome je sve podređeno, oko koga se sve organizuje, za koga se vodi čitava ekonomska politika. A to je apsolutno poništenje demokratskog principa, onako kako on funkcioniše u neoliberalnom kapitalizmu. Zato vlasti stalno govore dvostrukim jezikom: jedan, šupljikav, za narod, kome se (…)
