Tog jutra vratila sam se Boki i svojoj Luštici. Dajem sebi slobodu da je prisvojim jer, ako bi trebalo da zamislim ili nacrtam kako izgleda raj pokraj mora, definitivno bi imao njene obrise. Zato mi uloga homeownera ne pada teško čak i u danima koji vrve od obaveza i konstantne akcije jer, jutarnja kafa nigde nije slađa nego ovde.
Rekla bih da je to bila prava ljubav na prvi pogled. Prema arhitekturi, dugim plažama, zanimljivim pejzažima, odličnoj hrani i vinskim osmesima koji se svake noći mogu čuti iz estetičnih restorana. Svaka poseta imala je neki svoj trenutak, ali ovog puta odlučila sam da se prepustim.
Zamolila sam da mi se rastereti raspored i pomogne u tome da ovog puta Lušticu Bay vidim iz neke nove perspektive. Vidno sam bila spremna na letnju hedonističku avanturu.
Umesto ustaljene rutine, odlučila sam da krenem bez plana, bez očekivanja. Baš teško za mene! Međutim, sa jutrom sam lagano krenula obalom, osluškujući talase i udišući lavandu. Na trenutak sam se osetila kao putnik u sopstvenom životu, spremna da otkrijem šta zaista znači feel alive. Omiljeni doručak već me je čekao na stolu Chedijevog restorana, ali nije bilo mnogo vremena budući da sam u trenutku shvatila da bih mogla i na termin golfa.
Trenera nisam videla još od slikanja naslovne strane, ali su pohvale išle u korist mojih nezaboravljenih koraka i ono malo tehnike koju sam uspela da usvojim pri zamasima. Ovo je bio drugi put da u rukama držim golfersku palicu, ali baš na tom neverovatnom horizontu, obećala sam sebi da neće biti poslednji. Uzela sam još koji sekund za sebe da krenem ka Golf Club Houseu kako bih treptajem kamere zabeležila trenutak.
Sa povetarcem u kosi, uzbuđeno sam se vraćala u Marinu Vilage sa namerom da obiđem radnje na doku, ne bih li pronašla suvenir za svoj dom. „Izvini, da li bi mogao da me ostaviš kod neke prodavnice gde mogu pronaći zanimljive poklone?“ Bilo je dovoljno da izgovorim ovu rečenicu i za nekoliko trenutaka budem ispred prostora koji vidim prvi put. Prosto je nemoguće da mi nešto promakne.
Istini za volju, ko god da je čitao moje putopise, mogao je da prepozna moje divljenje prema povezanosti Luštice Bay sa lokalnim proizvođačima, rukotvorcima, idejama koje podržavaju zajednicu i tom malom ekosistemu koji će u budućnosti postati grad. Zato su me sledeći koraci sudbinski vodili ka prostoru koji je riznica svega toga.
Govorim o "Feel Alive Hubu" koji predstavlja orijentacionu i iskustvenu tačku - mesto susreta sa lokalnim nasleđem, gastro identitetom, kreativnim sadržajem i preporukama za otkrivanje autentičnosti crnogorskog primorja i zaleđa. Od ručno pravljene sveće u kristalu, do džemova, ulja iz maslinjaka i ukrasnih elemenata za dom, pa sve do pravljenja grnčarije, slikanja, plovidbe, kampova i joge. Zapravo svega onoga što nama pokreće kreativni proces i život.
Iako sam poželela da ovoga puta konačno posetim grnčarsku radionicu, ipak se ispostavilo da sam na nju malo zakasnila. Pomislih - maler. Međutim, grupa se već spremala da krene putevima poznate organske farme maslina Moric, gde sam imala priliku da osetim čari berbe, ceđenja i pravljenja ulja. Kada smo sve procese završili, bilo je vreme za čašicu čuvene maginje i besede lokalaca o bokokotorskim tvrđavama, Bokeljskoj mornarici i kapetanima čija imena danas krase ulice svetskih metropola.
Pored mene sedela je devojka iz Poljske, nisam je baš razumela. Ali po osmehu i govoru tela mogla sam da zaključim da je srećna što će se i sutra probudi ovde. Baš kao i ja. Na tren sam zatvorila oči i zahvalila životu.
U povratku sam se sakrila među stene i osluškivala Jadran. Jedan lokalac rekao mi je da je to dobro za dušu. Pomislih, možda se Boki baš zato toliko i vraćam. Kao oazi mira. Kao starom prijatelju. Kao učitelju i čistaču duše.
Izvadih ono slatko od lavande, osmehnuh se svojim mislima i sebi. Izgleda da sam tog trenutka shvatila šta znači taj koncept Feel Alive.
