Ovo leto je sve samo ne dosadno, sve je toliko ubrzano i kvantni fizičari - čudom se čude. Na našoj planeti, čini se, kao da svi zauzimaju nove startne pozicije u nekom posve drugačijem poretku stvari. Udarna vest stiže iz Francuske. Ova država je prva koja je donela zakonsku zabranu reklamiranja magnata ultrabrze mode. Da, legitimno ciljaju Shein i Temu (i, nastavi niz). Uz to uvode i promptne ekološke takse od pet evra po komadu u 2025, pa do 10 evra do 2030. Takođe, ovaj zakon obavezuje „brendove“ na potpunu trasparentnost sastava materijala i reciklabilnost proizvoda. I da, ovo je prvi nokaut zadat džinu azijskog E-komerca.
Opa, bato! - možemo zaključiti. Bravo za Francusku!
Tako se brani svoj autentični i autohtoni stil. Tako se štite svoji krojački haute couture ateljei i mali zanatski brendovi koji ni u sto života ne mogu konkurisati pop-up kineskim brendovima koji lansiraju hiljade novih modela dnevno. Jer, ekološka kriza, ma koliko žmurili, u stvarnosti je stvarna. Toliko je garderobe po ormanima na ovoj našoj vodenoj lopti da niko ne bi morao da kupi ništa novo do 2050. Prevedeno u konkretnije brojke - na primeru Francuske - svake sekunde baci se 35 komada odeće.
Kada su ljudi neodgovorni - zakon služi da ih zaštiti i od sopstvene gluposti. Reklamiranje i brendiranje Sheina ili Temua u Francuskoj postalo je praktično kriminalno delo i influenseri koji su svoje profile bazirali na promociji „jeftinih linkova“ rizikuju oštre sankcije. Ovaj zakon je signal i drugim državama da stanu na stranu potrošača, ekološke dobrobiti, fer poslovanja i zaštite sopstvenog stila koji je deo kolektivnog identiteta, kao i kulturne baštine i zanata.
I da, ovo je zaista velika tema koja može da nam osvetli i suštinu.
Zašto mi uopšte uporno naručujemo i kupujemo to đubre? Zašto pristajemo na taj brzi fiks koji se raspadne posle četiri pranja? Šta je to u ljudskom biću što ga tera da baca krvavo zarađen novac na mamipare? Od kada je legitimno staviti u reklamu - „Zaslužila si par cipela!“
Ej, zaslužila?
Šta to nama istinski fali da poverujemo da treba da „zaslužimo“ komad plastike koji smrdi na lepak i raspadne se na prvoj kiši? To uopšte nije samo pitanje potrošačkih navika već naše unutrašnje praznine na kojoj je bazirana kultura konzumerizma. Kao da smo se mi ljudi toliko zbunili i pomešali lončiće. Mnogi su dopustili da svoj identitet grade isključivo kroz „novu“ odeću, kao da su bez ID-a kada su nagi. Neverovatno čudno. Umesto u gloknu, mi ljudi odosmo u šreh. Plus, na punoj snazi je i ekonomija brzog zaborava - obučeš, uslikaš, zaboraviš. Sledeći fiks. Pride algoritam ismeva kada je neka ličnost obučena isto dva puta. Ozbiljan je safari u pitanju, pa i sami sebe preispitujemo - je lʼ prošlo dovoljno vremena da ponovim svoju omiljenu haljinu. Pre ćemo držati svoj omiljen odevni predmet u kazamatu, nego da se neko seti da nas je 2023. sreo u njoj, slučajno. Mnogo ludo, iskreno vam kažem kada stvari postavimo u novi kontekst.
A na to „zaslužila si“ na kome se baziraju reklamne kampanje, na to sam posebno osetljiva jer je to marketinška manipulacija u kojoj postajemo meta emocionalne ucene.
Radiš previše? Potcenjena si? Nisi nagrađena? Ali, evo „rešenja“ - klikni, stigne za dva dana i osećaćeš se...
Voljeno? Vredno? Barem pet minuta - malo li je!
Upornom primenom emotivne ucene naučene smo da poverujemo da ako smo „vredne“ onda „zaslužujemo“ i tako smo postali kupci privremenih iluzija.
Francuska je rekla NE.
Jer a la Parisienne nikada nije bila samo haljina nego stav.
Francuskinje su oduvek svoj stil gradile kroz karakter i zanatsku preciznost - maestralnost kroja, a ne kroz sezonski haos na večitom sniženju. Ovo je kultura otpora protiv nepotrebne robe koja baca planetu na kolena. I zato je potrebna edukacija i dekodiranje svesti i savesti.
Jer konzumerizam nas tera da iznova sebe vrednujemo kroz to da trošimo. Stalno u nama aktivira osećaj nedostatka - podstiče nas da kliknemo i naručimo pa da budemo „dobro“. Taj klik izaziva u nama instant zadovoljstvo. Fiks, dopaminski. A onda četiri pranja kasnije - evo je opet praznina. Kuca na vrata pleksusa.
Stvar je u narativu koji prihvatamo. Onog momenta kada ukapiramo šta radimo, već smo počeli da ga menjamo. To je poziv da napustimo tu „cirkulaciju praznine“ i da se pozabavimo našom suštinom, a onda ćemo je lako odenuti - tada će i naša estetika govoriti o našoj etici.
Fast fashion nudi nam iluziju slobode izbora.
Prava sloboda je biti svoj - autentičan, a to ne dolazi iz skoro pa radioktivne prežvakane kesice sa selotejpom. Nema u tom procesu osvajanja slobode ničega instant ni fast - to je super slow i traje do kraja vremena.
Kao lovci duha epohe slavimo ovaj trenutak u kome Parižanka kaže: „No!“, dok svira Clair de Lune jer je to signal i šifra pobune od plastičnih sandala za tri evra i izgužvane haljine koja miriše na petrolej - odnosno odbrane od ideje da samo toliko vredimo - da za bolje i nismo.
